Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 25 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nemanje Đurića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna Nemanje Đurića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4224/04, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se ustavna žalba Nemanje Đurića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4224/04 od 17. februara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6729/10 od 13. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nemanja Đurić iz Beograda podneo je 5. avgusta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4224/04 od 17. februara 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6729/10 od 13. maja 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete osporene presude.

Povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava podnosilac obrazlaže navodima o proizvoljnoj primeni i tumačenju materijalnog prava, te proizvoljnoj oceni dokaza i s tim u vezi utvrđivanju relevantnih činjenica. Takođe izražava sumnju u objektivnost i nepristrasnost sudija pred kojima je vođen postupak, iz razloga što se prvostepeni sud prilikom donošenja odluke bazirao samo na tri stvari: prigovorima nedostatka pasivne legitimacije i zastarelosti potraživanja, te urednosti tužbe u delu kojim je traženo utvrđenje ništavosti spornog kupoprodajnog ugovora. Naime, podnosilac smatra da je ocena prvostepenog suda o nedostatku pasivne legitimacije na strani tužene Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda suprotna stanju u spisima jer je Direkcija preuzela imovinu, prava i obaveze od Gradskog fonda za građevinsko zemljište i puteve, te da je netačan zaključak tog suda o zastarelosti njegovog prava da traži ispunjenje, odnosno raskid spornog ugovora, s obzirom na to da je on još u postupku koji je 1980. godine okončan pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4159/77, podneo tužbu radi ostvarivanja prava na dodelu stana, prekinuvši na taj način rok zastarelosti, a koju okolnost sud uopšte nije cenio. Dalje navodi da je prema razlozima prvostepene presude ostalo nerazjašnjeno pitanje da li je jedna od ugovornih strana iz spornog ugovora, pok. Dafina Salihodžić, imala naslednike, te da je stoga, sud bio dužan da na nesumnjiv način to utvrdi. Prema shvatanju podnosioca, nepristrasnost suda dovedena je u pitanje i zbog toga što se, nakon donošenja drugostepene presude od 21. maja 2002. godine, dogodio radikalan zaokret u pristupu prvostepenog suda. Takođe ističe da obrazloženje osporene drugostepene presude, osim uopštenih formulacija, ne sadrži ocenu nijednog njegovog žalbenog navoda. U prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu, podnosilac ističe je zbog ponašanja tuženih i nadležnih sudova ostao bez imovine - nepokretnosti čiji je bio suvlasnik, ne dobivši odgovarajući stan koji mu pripada po predmetnom kupoprodajnom ugovoru. S tim u vezi dodaje, da treba imati u vidu da bi konverzijom prava korišćenja zemljišta u pravo svojine sada posedovao imovinu velike vrednosti. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac navodi da je postupak trajao 25 godina, što se po njegovom mišljenju ničim ne može pravdati. Predlaže da Ustavni sud poništi osporene presude i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosiocu ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12346/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4224/04) i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2831/82 od 1. novembra 1983. godine je, između ostalog, odbijen tužbeni zahtev tužioca Nemanje Đurića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Gradski zavod za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda da mu preda na korišćenje stan u Ljermontovoj ulici broj 10, sa obrazloženjem da tužilac , s obzirom na činjenicu da je nosilac stanarskog prava na stanu u Kragujevcu, prema odredbama člana 12. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima SR Srbije ne može biti nosilac stanarskog prava na dva stana, te da mu, stoga, traženi stan ne može biti dodeljen na korišćenje.

Tužilac Nemanja Đurić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. februara 1986. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda, radi utvrđenja prava na dodelu stana.

Prvo ročište je održano 18. aprila 1986. godine, a zatim je postupak prekinut rešenjem od 27. aprila 1987. godine, do pribavljanja određenih spisa od Petog opštinskog suda u Beogradu.

Po predlogu tužioca za nastavak postupka od 15. februara 1988. godine, sud je ročište zakazao za 10. novembar iste godine. Posle tri zakazana ročišta, od kojih jedno nije održano na predlog tužiočevog punomoćnika, 2. marta 1989. godine doneta je presuda P. 984/86 kojom je odbijen tužbeni zahtev. Ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7390/89 od 6. decembra 1989. godine.

U ponovnom postupku, do donošenja druge po redu prvostepene presude, od ukupno 23 zakazana ročišta, 14 nije održano. Dva ročišta nisu održana na predlog tužiočevog punomoćnika, a druga dva nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca, odnosno njegovog punomoćnika. Četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, dok ostala ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja stranaka i svedoka. Na predlog tužioca, rešenjem od 22. septembra 1994. godine ovom postupku spojen je postupak koji se vodio pred tim sudom u predmetu P. 2363/94 po tužbi tužioca i Ljubice Dedijer protiv tužene Marine Arsenović, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji zaključenog 8. avgusta 1969. godine, a tužilac je u aprilu 1995. godine objektivno preinačio tužbu. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1009/90 od 10. aprila 1995. godine utvrđeno je da je navedeni ugovor ništav. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12784/95 od 29. marta 1996. godine ukinuta je prvostepena presuda sa obrazloženjem da je postupano po neurednoj tužbi, te sa nalogom da se pozove tužilac da tužbu uredi označavanjem svih stranaka i jasnim opredeljivanjem svih tužbenih zahteva.

U drugom ponovnom prvostepenom postupku, od ukupno 17 zakazanih ročišta, devet nije održano. Zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca na ročište koje je bilo zakazano za 19. septembar 1997. godine, određeno je mirovanje postupka, a zatim je iz istog razloga rešenjem od 13. maja 1998. godine utvrđeno da je tužba povučena. Po predlogu tužioca, sud je na ročištu od 9. oktobra 1998. godine dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, a tužilac je tada ponovo preinačio tužbu. Podneskom od 20. marta 2000. godine tužilac je proširio tužbu na Direkciju za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda. Treću po redu prvostepenu presudu P. 5346/96 Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo 21. maja 2002. godine. I ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7840/03 od 30. decembra 2003. godine. Drugostepeni sud je, pored ostalog, naložio da se u ponovnom postupku ceni da li su podnetom tužbom obuhvaćene sve ugovorne strane, odnosno njihovi pravni sledbenici.

U trećem ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno 18 zakazanih ročišta, četiri nisu održana. Na ročištu održanom 3. novembra 2004. godine punomoćniku tužioca je naloženo da uredi zahtev u skladu sa nalogom iz drugostepenog rešenja, nakon čega je tužiočev punomoćnik podneskom od 4. maja 2005. godine objektivno preinačio tužbu, a kao tužene je označio Zavod za izgradnju grada Beograda, Direkciju za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda i Marinu Arsenović Pavlović. U ovom delu postupka, na predlog tužioca izveden je dokaz građevinskim veštačenjem. Tužilac je u decembru 2008. godine poslednji put objektivno preinačio tužbu.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4224/04 od 17. februara 2009. godine je: utvrđeno da je tužba tužioca povučena u odnosu na grad Beograd (stav prvi izreke); odbijen glavni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda JP i Zavod za izgradnju grada Beograda da mu solidarno dodele na trajno korišćenje - u zakup na neodređeno vreme, jednoiposoban stan u Beogradu, površine 48 m2, što ako ne učine u roku od 30 dana po prijemu presude, dužni su da mu isplate naknadu u vrednosti takvog stana u određenom novčanom iznosu (stav drugi izreke); odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se raskine ugovor o kupoprodaji broj 27/364 od 8. avgusta 1969. godine, zaključen između Ilije Arsenovića, Dafine Salihodžić i tužioca, kao prodavaca, i Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda, kao kupca, te da se obavežu tuženi Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda i Zavod za izgradnju grada Beograda da tužiocu vrate - predaju u posed katastarsku parcelu broj 3055 KO Savski venac sa obimom udela 2/6 i da mu za nepokretnosti prodate ugovorom broj 27/364 od 8. avgusta 1969. godine (stambeni objekti) isplate određeni novčani iznos (stavovi treći, četvrti i peti izreke); odbačena kao neuredna tužba tužioca u delu eventualnog tužbenog zahteva kojim je traženo utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji broj 27/364 od 8. avgusta 1969. godine, te odbijeni eventualni tužbeni zahtevi kojima je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu vrate - predaju u posed katastarsku parcelu broj 3055 KO Savski venac sa obimom udela 2/6 i da mu za nepokretnosti prodate ugovorom broj 27/364 od 8. avgusta 1969. godine (stambeni objekti) isplate određeni novčani iznos (stavovi šesti, sedmi i osmi izreke); odlučeno o troškovima postupka (stavovi deveti i deseti izreke). U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno: da su Ilija Arsenović, Dafina Salihodžić, tužilac i Ljubica Zotović (kasnije Dedijer), kao prodavci, sa Direkciojom za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda, kao kupcem, 8. avgusta 1969. godine zaključili ugovor o kupoprodaji broj 27/364 porodične stambene zgrade koja se nalazi u Oblakovskoj ulici broj 3, sa pomoćnim objektima i zasadima, na katastarskoj parceli broj 3055 KO Beograd 5 za cenu od ukupno 30.000,00 dinara, pri čemu je u ugovoru konstatovano da je kupoprodajnom cenom obuhvaćena i naknada za prenos prava korišćenja zemljišta; da su se ovim ugovorom prodavci obavezali da kupcu predaju navedenu nepokretnost po dobijanju odgovarajućeg stana na korišćenje; da je Direkcija za izgradnju i rekonstrikciju grada Beograda 8. avgusta 1969. godine sa Marinom Arsenović (kćerkom Ilije Arsenovića) zaključila ugovor broj 5/1513 kojim se obavezala da njoj i ostalim korisnicima zgrade u Oblakovskoj ulici broj 3 ustupi na korišćenje jednoiposoban stan u Ljermontovoj ulici broj 10 u Beogradu, a da se Marina Arsenović saglasila da prestankom stanarskog prava na stanu u Oblakovskoj ulici broj 3; da je Direkcija za izgradnju i rekonstrikciju grada Beograda 13. oktobra 1969. godine prodavcima isplatila kupoprodajnu cenu srazmerno suvlasničkim udelima; da je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4159/77 od 4. juna 1980. godine, po tužbi tužioca Nemanje Đurića, ovde podnosioca ustavne žalbe, utvrđeno da je ništav ugovor broj 5/1513 od 8. avgusta 1969. godine, te da su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca Nemanje Đurića kojima je tražio da mu tužena Marina Arsenović preda na korišćenje stan u Ljermontovoj ulici broj 10 i da se obaveže Zavod za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda da sa njim zaključi ugovor o korišćenju predmetnog stana; da su objekti koji su bili sazidani na katastarskoj parceli broj 3055 KO Beograd 5 porušeni i da zemljište na kojima su se nalazili nije privedeno nameni; da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu O. 120/05 od 21. februara 2005. godine za naslednika na zaostavštini pok. Ljubice Dedijer oglašen tužilac; da je Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda brisana na osnovu rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Fi. 2489/78 od 22. maja 1978. godine, usled udruživanja u Zavod za izgradnju grada Beograda; da je Odlukom Skupštine grada Beograda broj 023-423/94-XIII-01 od 10. novembra 1994. godine osnovana Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP, te da je upisana u registar Trgovinskog suda na osnovu rešenja od 11. januara 1995. godine. Polazeći od toga da je Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda brisana 1978. godine na osnovu rešenja Trgovinskog suda u Beogradu zbog udruživanja u Zavod za izgradnju grada Beograda, a da je tužena Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP osnovana Odlukom Skupštine grada Beograda 1994. godine, prvostepeni sud je zaključio da je pravni sledbenik Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda Zavod za izgradnju grada Beograda, te da je iz tog razloga osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP. Osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti tužiočevog potraživanja na dodelu stana na korišćenje, sud je cenio prema odredbama Zakona o zastarelosti potraživanja koji je bio na snazi u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora broj 27/364 od 8. avgusta 1969. godine. Prema nalaženju prvostepenog suda, tužiočevo pravo da zahteva ispunjenje ugovorne obaveze je, saglasno odredbi člana 14. pomenutog zakona, zastarelo, imajući u vidu da je rok u kojem je mogao tražiti ispunjenje obaveze protekao 8. avgusta 1979. godine, a da je tužilac ovaj zahtev prvi put istakao u tužbi od 7. februara 1986. godine. Takođe je istaknuto da ugovor kao pravni fakt i pravo iz ugovora i dalje postoji, ali da ne postoji mogućnost da se pruži pravna zaštita pravu iz takvog ugovora. Pri tome, sud je, prethodno se pozivajući na odredbu člana 2. stav 1. Zakona o zastarelosti potraživanja, zaključio da je rok zastarelosti ispunjenja ugovorne obaveze počeo da teče 8. avgusta 1969. godine kada je zaključen kupoprodajni ugovor broj 27/364, jer je istoga dana Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda sa Marinom Arsenović zaključila ugovor broj 5/1513 kojim se obavezala na ustupanje stana na korišćenje njoj i ostalim korisnicima objekta u Oblakovskoj 3 u Beogradu. Iz istog razloga, sud je odbio eventualni tužbeni zahtev kojim je tražen raskid kupoprodajnog ugovora i povraćaj datog, sa obrazloženjem da sa protekom roka da se zahteva izvršenje ugovorne obaveze, zastareva i pravo na raskid ugovora. Pozivajući se na odredbe čl. 206, 212. i 222. Zakona o nasleđivanju i čl. 100, 103. i 204. Zakona o parničnom postupku, te ukazujući na to da tužbom nisu obuhvaćena sva lica koja su zaključila sporni kupoprodajni ugovor, konkretno pravni sledbenici pok. Dafine Salihodžić, sud je tužbu u delu kojim je traženo utvrđenje ništavosti pomenutog ugovora odbacio kao neurednu, budući da ju je podneo punomoćnik iz reda advokata, dok je u preostalom delu koji se odnosi na povraćaj datog kao posledice ništavosti, tužbene zahteve odbio sa obrazloženjem da je ugovor i dalje na snazi. Prvostepeni sud je posebno istakao da su na ovakvu odluku bez uticaja tužiočevi navodi da je pok. Dafina Salihodžić preminula bez naslednika, zaključivši da bi se u slučaju da je imenovana preminula bez srodnika, kao naslednik mogla pojaviti Republika Srbija.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu iz svih zakonom propisanih razloga, pri čemu se žalbeni navodi, u bitnom, odnose na pravilnost ocene suda u pogledu istaknutih prigovora nedostatka pasivne legitimacije, zastarelosti potraživanja i urednosti tužbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6729/10 od 13. maja 2011. godine potvrđena je prvostepena presuda. Drugostepeni sud je, nakon što je ponovio utvrđeno činjenično stanje, ocenio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u pogledu ocene prigovora zastarelosti potraživanja i nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP, kao i to da se navodima žalbe tužioca ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.) .

Zakonom o zastarelosti potraživanja ("Službeni list FNRJ",br. 40/53 i 54/57 ) je bilo propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 1.); da zastarevanje počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 2. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 3.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 14.); da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom radnjom poveriočevom preduzetom protiv dužnika pred sudom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, i da se smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 33.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)), koji je stupio na snagu 1. oktobra 1978. godine, je propisano: da se odredbe ovog zakona neće se primenjivati na obligacione odnose koji su nastali pre stupanja na snagu ovog zakona (član 1106 .); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o zastarelosti potraživanja (" Službeni list FNRJ", br. 40/53 i 57/54) (član 1108.).

Članom 122. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 18/05, 85/12 i 45/13 ) je propisano da kad sud utvrdi kojim licima pripada pravo na nasleđe, oglasiće ta lica za naslednike rešenjem o nasleđivanju.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo u februaru 1986. godine i da je okončan osporenom drugostepenom presudom Gž. 6729/10 od 13. maja 2011. godine, dakle posle 25 godina.

Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sud ova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka. Međutim, Ustavni sud je ocenio da nijedan od prethodno navedenih činilaca ne može opravdati to da je predmetni parnični postupak trajao 25 godina. Ustavni sud je ocenio da su propusti u pogledu delotvornog i efikasnog vođenja postupka od strane redovnih sudova osnovni uzrok neprimereno dugom trajanju. Naime, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom trajanju osporenog postupka činjenica da je Okružni sud u Beogradu tri puta ukidao prvostepene presude i predmet vraćao na ponovni postupak. Pri tome, Ustavni sud ne gubi iz vida da je tužilac nekoliko puta preinačavao tužbu i da je Okružni sud u Beogradu drugu po redu donetu prvostepenu presudu ukinuo iz razloga što je postupano po neurednoj tužbi, te da je i nakon toga, u svom rešenju Gž. 7840/03 od 30. decembra 2003. godine drugostepeni sud ukazao na neurednost tužbe u pogledu označavanja svih tuženih u odnosu na određene tužbene zahteve, kao i to da ukupno sedam ročišta nije održano iz razloga koji se mogu staviti na teret podnosiocu, ali je našao da ove okolnosti ne oslobađaju sud obaveze da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. U vezi sa izloženim Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (presuda Uljar i drugi protiv Hrvatske, od 8. marta 2007. godine). Ustavni sud smatra da se period od 25 godina ne može smatrati razumnim rokom koji je bio neophodan za donošenje odluke u konkretnoj pravnoj stvari, te podseća da je Evropski sud za ljudska prava u pomenutoj presudi zaključio da je na strani redovnih sudova obaveza da delotvorno da kontrolišu postupak, jer odlučuju o tome kako će postupak voditi, koje će dokaze izvesti i kako će ceniti ponašanje i propuste stranaka. Osim toga, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets v. Ukraine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud u ("Službeni glasnik RS" , br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke .

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pre svega dužinu trajanja postupka, ali i doprinos na strani podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac tvrdnje o povredi navedenog prava u odnosu na prvostepenu presudu zasniva na navodima o proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primeni materijalnog prava i da ističe povredu prava na nepristrasan sud, dok u odnosu na drugostepenu presudu ističe povredu prava na obrazloženu sudsku odluku. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada su odluke tih sudova očigledno proizvoljne ili nisu na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložene (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud ocenu o osnovanosti prigovora nedostatka pasivne legitimacije tužene Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP zasnovao na izveštaju Trgovinskog suda u Beogradu koji sadrži detaljne podatke o svim statusnim promenama nekadašnje Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda, pa je, stoga, navod podnosioca da je pomenuti zaključak suda suprotan stanju u spisima, neutemeljen.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac i u žalbi protiv prvostepene presude i u ustavnoj žalbi osporavao ocenu suda o zastarelosti njegovog prava da traži ispunjenje, odnosno raskid ugovora jer je smatrao da sudovi nisu uzeli u obzir da je podnošenjem tužbe 1977. godine protiv Marine Arsenović i Zavoda za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda došlo do prekida zastarelosti. S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da je u predmetnom postupku, koji je okončan presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4157/77 od 4. juna 1980. godine, tužbeni zahtev za predaju stana na korišćenje, dodeljenog Marini Arsenović (stan u Ljermontovoj ulici broj 10), tužilac usmerio prema tuženoj Marini Arsenović, te da je ovaj zahtev odbijen. Pored toga, Ustavni sud zapaža da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za predaju istog stana prema Gradskom zavodu za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda pravnosnažno odbijen presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2831/82 od 1. novembra 1983. godine, sa obrazloženjem da podnosilac, s obzirom na činjenicu da je nosilac stanarskog prava na stanu u Kragujevcu, prema odredbama člana 12. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima SR Srbije , ne može biti nosilac stanarskog prava na dva stana, te da mu , stoga, traženi stan ne može biti dodeljen na korišćenje. Istina, prvostepeni sud se nije izjašnjavao o eventualnom uticaju tužbe koju je podnosilac podneo 1977. godine podneo protiv Marine Arsenović i Zavoda za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda na prekid roka zastarelosti, ali je ovaj žalbeni navod bio predmet razmatranja višeg suda. Imajući u vidu izloženo, te činjenicu da je prvostepeni sud ocenu o osnovanosti ovog prigovora zasnovao na odredbama Zakona o zastarelosti potraživanja, koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog materijalnopravnog odnosa, a koji je u članu 33. propisivao da se smatra da nije bilo prekida roka zastarelosti ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, Ustavni sud nalazi da podnosiočeve tvrdnje u pogledu ocene ovog prigovora nisu osnovane.

U odnosu na navod da je prvostepeni sud bio dužan da na nesumnjiv način utvrdi da li je pok. Dafina Salihodžić imala naslednike, Ustavni sud, polazeći od načela dispozicije kao centralnog načela parničnog postupka, ukazuje da je na tužiocu koji pokreće parnični postupak radi zaštite i ostvarenja svojih prava, ne samo da odredi predmet spora i činjenice koje treba da budu predmet dokazivanja, već i da tužbom obuhvati sva lica koja su učesnici spornog materijalnopravnog odnosa povodom kojeg je parnica nastala. Princip koji bi sudu nalagao da po službenoj dužnosti istražuje činjenice i utvrđuje ko su stranke u postupku, bez obzira na držanje tužioca, po shvatanju Ustavnog suda nema opravdanje, jer je stranka ta, koja, u cilju uspeha u parnici stavlja dokazne predloge i iznosi činjenice bitne za odlučivanje. Stoga, podnosilac se ne može sa uspehom pozivati na svoj propust da dostavi ostavinsko rešenje iza smrti jedne od ugovornih strana, čija je ništavost u celini tražena, kako bi se utvrdilo koja su lica oglašena za naslednike, posebno ne u situaciji kada je drugostepeni sud u dva navrata ukazivao na neurednost tužbe i nalagao da se u ponovnom postupku ceni da li su tužbom obuhvaćene sve ugovorne strane, tj. njihovi naslednici.

Ispitujući navode ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na nepristrasan sud, Ustavni sud konstatuje da podnosilac za svoje tvrdnje nije dostavio dokaze koji bi ukazivali da je ovo pravo na bilo koji način dovedeno u pitanje. Naime, ovu tvrdnju podnosilac obrazlaže "radikalnim zaokretom" prvostepenog suda posle donošenja presude od 21. maja 2002. godine, pri čemu je ne potkrepljuje bilo kakvim dokazom na osnovu kojeg bi se moglo zaključiti da je sudija pred kojim je postupak vođen bio pristrasan. Takođe, navod da se prvostepeni sud bazirao samo na tri stvari (prigovoru nedostatka pasivne legitimacije i zastarelosti potraživanja, te urednosti tužbe u jednom delu), po shvatanju Ustavnog suda, može se isključivo posmatrati u vezi sa zakonskim ovlašćenjem suda da razmatra ona činjenična i pravna pitanja koja smatra bitnim za presuđenje. Stoga, podnosiočevi uopšteni navodi ne predstavljaju dovoljan osnov da bi se oborila pretpostavka u subjektivnoj nepristrasnosti sudije (o testu subjektivne i objektivne nepristrasnosti videti detaljnije u Odluci Ustavnog suda Už-576/11 od 26. marta 2014. godine).

U pogledu navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, garancije prava na pravično suđenje odnose se i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na taj način što će navesti jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presudu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994 . godine). Polazeći od izloženog, Ustavni sud, pre svega primećuje da je prvostepeni sud za svoju odluku dao iscrpne i detaljno obrazložene razloge. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke, nalazeći da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno, ocenio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je u odnosu na tuženu Direkciju za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP ocenio da je prigovor nedostatka pasivne legitimacije osnovan, a u odnosu na tuženi Zavod za izgradnju grada Beograda da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, dok je u odnosu na ostale žalbene navode našao da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepene odluke. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada odluka prvostepenog suda sadrži iscrpno obrazloženje, drugostepeni sud se, odbijajući žalbu, može pozvati na razloge koje je dao niži sud (videti presudu Evropskog suda ua ljudska prava Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine). U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti navodi podnosioca da drugostepena presuda nije obrazložena, i pored toga, što se drugostepeni sud nije izričito izjasnio o žalbenim navodima koji se odnose na zastarelost potraživanja. Evropski sud za ljudska prava je stao na slično stanovište u presudi Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene preusde neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu žalbu odbio i odlučio kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavi o dokaz o različitom postupanju sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti je na takvo postupanje ukaza o u ustavnoj žalbi, što je osnovna pretpostavka da se navodi o povredi označenog prava učine ustavnopravno utemeljenim. Ustavni sud i ovom prilikom podseća da formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim je stiče povreda prava iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog prava vidi u tome što na ime prodate nepokretnosti čiji je bio suvlasnik nije dobio stan koji mu pripada po zaključenom kupoprodajnom ugovoru sa Direkcijom za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda. Dakle, navodi podnosioca se ne odnose na ograničenje, odnosno oduzimanje imovine, već na propust ugovorne strane da izvrši obavezu iz ugovora, iz kog razloga se konkretan slučaj ne može podvesti pod pravo koje se jemči članom 58. stav 2. Ustava. Dalje, u pogledu granacija iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom štiti postojeća imovina, ali ne i pravo na sticanje imovine. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava koncept imovine u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) ne podrazumeva samo pojam svojine, već pokriva širok spektar interesa koji imaju ekonomsku vrednost, uključujući i potraživanja u pogledu kojih podnosilac ima "legitimno očekivanje" da će biti ostvareno (videti presude Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, od 29. novembra 1995. godine , Jantner protiv Slovačke, od 4. marta 2003. godine i Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije, od 23. februara 1995. godine). Pri tome, "legitimno očekivanje" mora biti više od "obične nade" da će podnosilac uspeti sa zahtevom, tj. da će steći uživanje vlasničkog prava (videti odluku Peter Gratzinger i Eva Gratzingerova protiv Češke Republike, od 10. jula 2002. godine) , jer se potraživanje može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno tj. mora da bude zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka ( presuda Kopecký protiv Slovačke, broj predstavke 44912/98). Takođe, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se reći da postoji legitimno očekivanje u slučajevima kada postoji spor o tumačenju i primeni domaćeg prava kada zahtevi podnosioca budu odbijeni od strane suda (videti pomenutu presudu Kopecký protiv Slovačke). Primenjujući navedeno na konretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak, između ostalog, vođen povodom podnosi očevog zahteva za dobijanje stana na korišćenje (ispunjenja ugovorne obaveze), pa se stoga ne može govoriti o postojećoj imovini. Dakle, radilo se o zahtevu koji je u svojoj osnovi imao određeni imovinski interes, pa je stoga potrebno razmotriti pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe u odnosu na postavljeni zahtev ima o legitimno očekivanje, da bi se isti mogao smatrati imovinom u smislu člana 58. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, osporenim presudama zahtev podnosioca za dobijanje stana prema pasivno legitimisanom tuženom je odbijen zbog zastarelosti potraživanja. Stoga se, u kontekstu napred izloženog, ne može smatrati da je podnosilac imao dovoljno utemeljeno potraživanje koje bi predstavljalo "legitimno očekivanje" koje se štiti članom 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti