Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra, dok je ostatak žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić , dr Ageneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Kuzmanovića iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 201 4. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Kuzmanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 605/07 (prvobitno pod brojem P1. 1432 /01), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Kuzmanović iz Novog Sada je 4. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Slavka Kojića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1550/10 od 5. maja 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 605/07 (prvobitno pod brojem P1. 1432 /01). Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za ljudska prava i osnovne slobode i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, te načela iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, dat hronološki prikaz radnji u predmetnom sudskom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da mu dosudi naknadu nematerijalne štet e, kao i troškove postupka pred Ustavnom sudom.

2. Postupajući saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije kojom je ustanovljena ustavna žalba, kao odredbama Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojima je uređen postupak po ustavnoj žalbi, Ustavni sud u toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo označeno u ustavnoj žalbi.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u, pored ostalog, pozvao podnosilac ustavne žalb e, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 605/07 (prvobitno pod brojem P1. 1432 /01), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Miodrag Kuzmanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 27. februara 2001. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije-Resora državne bezbednosti, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanja na rad i naknade štete. Predmet je formiran pod brojem P1. 1432/01.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 1432/01 od 18. decembra 2003. godine delimično usvojio tužbeni zahtev, tako što je poništio rešenja tužene i obavezao tuženu da podnosioca ustavne žalbe vrati na rad, dok je za ostali deo tužbenog zahteva odlučio da rešava naknadno. Presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 27. februara 2004. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu četiri ročišta nisu održana (dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno nije održano zbog neuredne dostave poziva za ročište zastupniku tužene i jedno nije održano iz razloga vezanog za samog podnosioca). U ovoj fazi postupka, na predlog tužene, 14. februara 2003. godine, doneto je rešenje o mirovanju postupka jer na ročište nije pristupio uredno pozvani punomoćnik tužioca, a na ročištu održanom 15. aprila 2003. godine usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje i navedeno rešenje o mirovanju stavljeno van snage.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 822/04 od 15. juna 2005. godine ukinuo delimičnu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zastupnik tužene je podneskom od 23. decembra 2005. godine naveo da Bezbednosna-informativna agencija zbog nastalih organizacionih promena nije više pasivno legitimisana u navedenoj pravnoj stvari, te je na ročištu održanom 13. februara 2006. godine naloženo punomoćniku tužioca da izvrši preciziranje tužbenog zahteva u roku od 15 dana, tako što bi tačno naveo gde treba da bude vraćen na rad .

Ročište koje je bilo zakazano za 5. jul 2006. godine nije održano, jer podnosilac nije precizirao tužbeni zahtev po nalogu suda.

Podnosilac ustavne žalbe je tužbeni zahtev precizirao podneskom od 3. oktobra 2006. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 1432/01 od 6. oktobra 2006. godine usvojio tužbeni zahtev.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu dva nisu održana (jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo jer podnosilac ustavne žalbe nije postupio na nalogu suda da precizira tužbeni zahtev).

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 5219/06 od 11. maja 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Predmet je formiran pod novim brojem P1. 605/07.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 605/07 od 25. januara 2008. godine usvojio tužbeni zahtev, a do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazana su i održan a tri ročišta za glavnu raspravu.

Okružni sud u Beogradu je presudom GžI. 1665/08 od 28. oktobra 2009. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Drugostepena presuda je dostavljena podnosiocu 23. februara 2010. godine.

Odlučujući o reviziji koju je izjavio tužilac, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1550/10 od 5. maja 2011. godine potvrdio drugostepenu presudu. Osporena revizijska presuda je dostavljena tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 7. jula 2011. godine.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na sudski postupak čije se trajanje osporava , Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 27. februara 2001. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionionog suda Rev2. 1550/10 od 5. maja 2011. godine. Imajući u vidu da je navedena revizijska presuda dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 7. jula 2011. godine, Ustavni sud ističe da se prilikom ocene razumnosti dužine trajanja ove parnice sagledava i vremenski period u kome je urađen pismeni otpravak sudske odluke kojom je postupak okončan, pošto je sa stanovišta stranke u postupku tek tada otklonjena neizvesnost u pogledu konačnog ishoda spora.

U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud i ovoga puta ukazuje da se građanima Srbije jemče prava i slobode i obezbeđuje njihova ustavnosudska zaštita od 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, ali da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, pošto sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud konstatuje da je ovaj sudski postupak trajao deset godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na to da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči o njegovim zahtevima u okviru standarda razumnog roka, jer se u predmetnom sporu odlučivalo o njegovim pravima iz radnog odnosa, ali da je i sam delimično doprineo trajanju postupka. Naime, zbog nedolaska punomoćnika podnosioca ustavne žalbe na ročište na koje je uredn o pozvan , parnični postupak je bio u fazi mirovanja dva meseca, zatim je podnosiocu ustavne žalbe bilo potrebno skoro osam meseci da precizira tužbeni zahtev po nalogu suda, a posledica takvog nepostupanja podnosioca ustavne žalbe bilo je neodržavanje već zakazanog ročišta.

Međutim, nezavisno od navedenog doprinosa podnosioca, po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje redovnih sudova na šta ukazuju najpre neodržana ročišta za čije odlaganje krivicu ne snose stranke u postupku, zatim dva perioda neaktivnosti prvostepenog suda od po šest meseci u kojima sud nije preuzimao nikakve dokazne radnje, dalje u ovom sporu dva puta je ukidana prvostepena presuda, što, samo po sebi ukazuje na propuste prvostepenog suda i, na kraju, ne može se zanemariti ni činjenica da je drugostepena presuda Okružnog suda u Beogradu od 28. oktobra 2009. godine dostavljena podnosiocu ustavne žalbe tek nakon četiri meseca. Pri svemu tome, radilo se o sporu radi prestanka radnog odnosa koji je po samom zakonu hitan.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 605/07 (prvobitno pod brojem P1. 1432 /01), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajuću ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1550/10 od 5. maja 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene revizijske presude.

U prilog tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje podnosilac ističe da mu je povređena procesna garancija ravnopravnosti stranaka u postupku. Kako je podnosilac u predmetnoj parnici bi o zastupan od strane punomoćnika iz reda advokata, kako je ima o i iskoristi o pravo da predlaže izvođenje dokaza i da se izjasni o navodima i dokazima suprotne strane, to, po oceni Ustavnog suda, izneti navodi nisu potkrepljeni nijednim dokazom da je na štetu podnosioca povređen princip ravnopravnosti stranaka kao elementa prava na pravično suđenje, odnosno da su redovni sudovi tokom parnice dali prednost suprotnoj strani. Činjenica da je na strani tužene bila Republika Srbije sama po sebi nije dovoljna da ukaže na neravnopravnost stranaka. Takođe, nakon uvida u osporenu revizijsku presudu, Ustavni sud ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge tvrdnju podnosioca da obrazloženje ove presude ne odgovara standardima prava na pravično suđenje, jer je obaveza revizijskog suda kao suda poslednje inastance da se u obrazloženju svoje odluke izjasni samo o onim argumentima i navodima revidenta koji su od odlučnog i suštinskog značaja za rešavanje konkretne stvari, pri čemu ne postoji obaveza toga suda da odgovori na sve navode iznete u reviziji. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je uvidom u osporeni akt utvrdio da on ne samo da sadrži jasno i dovoljno obrazloženje u pogledu pravno relevatnih čnjenica, već da je to obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi. Kako osporenom revizijskom presudom nije odlučivano o imovinskopravnim odnosima, pošto je preciziranim tužbenim zahtevom podnosilac tražio samo poništaj rešenja i reintegraciju na rad kod tužene, ali i ne naknadu štete, to se osporeni akt ne može dovesti u vezu sa povredom prava na imovinu iz člana 58. stav 1 Ustava.

U vezi navoda ustavne žalbe o povredi načela iz čl ana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označen om ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuj u načel a u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ov og načela može nastati samo akcesorno, kao posledica utvrđene povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Konačno, u pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti web stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti