Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je podnosiocu zbog dugotrajnog neizvršenja sudske odluke povređeno pravo na imovinu. Sud utvrđuje pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini neisplaćenog potraživanja, na teret budžetskih sredstava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-363/2009
07.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sportskog društva "Crvena zvezda" iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. oktobra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sportskog društva "Crvena zvezda" izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P2. 2249/04 od 20. novembra 2007. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1295/08 od 29. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sportsko društvo "Crvena zvezda" iz Beograda je 11. marta 2009. godine, preko punomoćnika Gordane Vesković, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P2. 2249/04 od 20. novembra 2007. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1295/08 od 29. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što sudovi nisu odlučili o delu njegovog tužbenog zahteva, kojim je tražio poništaj Protokola o načinu i rokovima izmirenja dugovanja, zaključenog 27. februara 2003. godine između podnosioca ustavne žalbe i SZ PRIMA STAN iz Beograda, zbog mana volje, a koji je postavljen protivtužbenim zahtevom od 24. januara 2005. godine, podneskom od 1. aprila 2005. godine i preciziranim protivtužbenim zahtevom od 16. septembra 2005. godine, kao alternativni tužbeni zahtev; da je prvostepeni sud pogrešno citirao protivtužbeni zahtev i shodno tome pogrešno primenio materijalnopravnu normu u odnosu na koju je tumačio rokove zastarelosti; da je prvostepeni sud naveo da je podnosilac ustavne žalbe postavio zahtev za poništenje Aneksa iz 1998. godine, iako to sam podnosilac nije tražio, već je zahtevao da sud poništi Protokol, zbog zablude na strani zakonskog zastupnika podnosioca ustavne žalbe; da povreda prava na nesmetano uživanje svojine i drugih imovinskih prava proizlazi iz povrede prava na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P2. 2249/04 od 20. novembra 2007. godine presuđeno je: da se rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave tog suda Iv. 5292/04 od 24. maja 2004. godine održava na snazi za iznos glavnog duga od 724.515,79 dinara, sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate, i to na iznose bliže navedene u izreci ove presude (stav 1.); da se odbija protivtužbeni zahtev da se utvrdi da su Aneks I Ugovora o međusobnim pravima i obavezama, zaključen 24. septembra 1998. godine i Protokol o načinu i rokovima izmirenja dugovanja od 27. februara 2003. godine, zaključen između tuženog – protivtužioca SD Crvena zvezda iz Beograda i tužioca - protivtuženog SZ PRIMA STAN iz Beograda, ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo među strankama (stav 2.); da se odbija tužbeni zahtev da se tužilac – protivtuženi obaveže da tuženom – protivtužiocu isplati iznos od 693.569,56 dinara sa kamatom (stav 3.); da se odbija tužbeni zahtev da se tužilac – protivtuženi obaveže da tuženom – protivtužiocu vrati primljenu i isplati dinarsku protivvrednost tržišne vrednosti 10,82m² stana u ulici Jurija Gagarina na Novom Beogradu, kao i da se obaveže da zaključi i sudski overi konačan ugovor o kupoprodaji stana broj 26 u ulici Jurija Gagarina 108 na Novom Beogradu (stav 4.); da se obavezuje tuženi – protivtužilac da tužiocu – protivtuženom naknadi troškove spora u iznosu od 99.428,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa odluke (stav 5.). U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je neosnovan zahtev da se utvrdi ništavost Aneksa I Ugovora iz 1998. godine i Protokola iz 2003. godine, na koju ukazuje tuženi – protivtužilac sa pozivom na član 103. Zakona o obligacionim odnosima, iz razloga što nije naveo protivno kojim prinudnim propisima je Aneks I Ugovora zaključen, pa taj sud nalazi da ne stoje razlozi ništavosti prema navedenoj odredbi Zakona, kao ni prema odredbi člana 52. tog Zakona; da nije od značaja navod tuženog – protivtužioca da je zakonski zastupnik istog prilikom potpisivanja Aneksa I Ugovora bio u zabludi, odnosno da je do potpisivanja došlo na prevaran način, imajući u vidu da su rokovi za traženje poništaja Aneksa I Ugovora iz 1998. godine protekli; da je sud odlučujući o zahtevu da se utvrdi da je ništav Protokol, a koja ništavost bi proizašla iz ništavosti Aneksa, ocenio da je ovaj zahtev neosnovan, jer u zahtevu nije ukazano protivno kojim prinudnim propisima je isti zaključen, te je sud tužbeni zahtev za poništaj Protokola iz 2003. godine odbio; da je neosnovan prigovor tuženog – protivtužioca da je Aneksom I Ugovora učinjeno priznanje zastarelog potraživanja.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. januara 2008. godine izjavio žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P2. 2249/04 od 20. novembra 2007. godine, između ostalog zbog toga što prvostepeni sud, po mišljenju podnosioca, nije razgraničio institute ništavosti i rušljivosti, rokove zastarelosti za pojedine institute i njihovo računanje, imajući u vidu da je, između ostalog, tražio poništaj Protokola iz 2003. godine, a ne poništaj Aneksa I Ugovora, te da je sud pogrešno interpretirao postavljeni protivtužbeni zahtev, kao i da je prvostepeni sud izjave svedoka netačno interpretirao, tako da o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava i zapisnika o iskazima u postupku.

Rešavajući o podnetoj žalbi, Viši trgovinski sud je 29. decembra 2008. godine doneo osporenu presudu Pž. 1295/08 kojom je žalba odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da su neosnovani žalbeni navodi da je prvostepeni sud odlučio o tužbenom zahtevu koji nije postavljen u postupku, jer iz podneska tuženog – protivtužioca od 16. septembra 2005. godine, kojim je poslednji put preciziran protivtužbeni zahtev, proizlazi da je tuženi – protivtužilac tražio da se utvrdi da su Aneks I Ugovora i Protokol ništavi, te da je, po oceni tog suda, pravilno ocenio prvostepeni sud da isti nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim poslovnim običajima; da činjenica da tuženi – protivtužilac ističe da su Aneks I Ugovora i Protokol zaključeni sa manom volje upućuje na mogućnost da je tuženi – protivtužilac mogao tražiti i imao pravo da zahteva poništenje rušljivog ugovora, što nije učinio i kako to, po oceni tog suda, pravilno nalazi prvostepeni sud, da je tuženi – protivtužilac izgubio pravo da zahteva poništaj protekom roka od godinu dana od dana saznanja za rušljivost, odnosno od prestanka prinude, a u svakom slučaju po proteku roka od tri godine od dana zaključenja i da je pravilno našao prvostepeni sud da ovakav zahtev nije postojao i da su rokovi za poništaj protekli; da je, po oceni tog suda, pravilno zaključio prvostepeni sud da zahtev da se utvrdi da je ništav Protokol, a da njegova ništavost proizlazi iz ništavosti Aneksa, nije osnovan, jer tuženi – protivtužilac nije dokazao da je isti protivan prinudnim propisima, već se isti zahtev zasniva na činjenici da nije imao prava saznanja o (ne)postojanju duga konstatovanog u Aneksu i Protokolu, a što za posledicu ne može imati ništavost.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 343. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je da ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude.

Odredbom člana 345. stav 3. Zakona o parničnom postupku je propisano da ako se prvostepena presuda pobija žalbom samo zbog toga što prvostepeni sud nije presudom odlučio o svim zahtevima stranaka koji su predmet parnice, žalba će se smatrati kao predlog stranke da se donese dopunska presuda.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud konstatuje da je Trgovinski sud u Beogradu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, utvrdio, između ostalog, da je zahtev podnosioca ustavne žalbe neosnovan. Ustavni sud smatra da su Trgovinski sud u Beogradu, a potom i Viši trgovinski sud odlučujući o podnetoj žalbi, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Shodno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i to da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da se žali protiv prvostepene odluke, te da drugostepeni sud razmotri i ispita prvostepenu odluku, jer nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ako sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude. Ustavni sud smatra da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto po njihovoj oceni nije osnovan zahtev podnosioca i to detaljne, jasne i precizne razloge svojih stavova u obrazloženjima osporenih presuda, te da je prvostepeni sud za svaki dokaz kome je verovao, kao i onaj kome nije verovao, dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da ni prvostepeni sud, niti drugostepeni sud koji je odlučivao o žalbi podnosioca, nisu odlučili o delu zahteva podnosioca, odnosno o zahtevu za poništenje Protokola o načinu i rokovima izmirenja dugovanja, zaključenog 27. februara 2003. godine između podnosioca ustavne žalbe i SZ PRIMA STAN iz Beograda, zbog mana volje, te da je podnosiocu na taj način povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Naime, podnosilac ustavne žalbe je, saglasno odredbi člana 343. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imao pravo da u roku od 15 dana od prijema presude, predloži parničnom sudu da izvrši dopunu presude, ako je smatrao da je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, odnosno o delu zahteva. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude mogao ukazati na ovaj propust prvostepenog suda, pa bi se, saglasno navedenoj odredbi člana 345. stav 3. Zakona o parničnom postupku, žalba imala smatrati predlogom za donošenje dopunske presude. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije podneo ni predlog prvostepenom sudu da se izvrši dopuna presude, niti je žalbom pobijao prvostepenu presudu zbog toga što prvostepeni sud nije presudom odlučio o svim zahtevima stranaka koji su predmet parnice, već je u žalbi ukazao da prvostepeni sud nije razgraničio institute ništavosti i rušljivosti, rokove zastarelosti za pojedine institute i njihovo računanje, imajući u vidu da je, između ostalog, tražio poništaj Protokola iz 2003. godine, a ne poništaj Aneksa I Ugovora, te da je sud pogrešno interpretirao postavljeni protivtužbeni zahtev i time pogrešno primenio materijalnopravnu normu.

S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, a imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da mu je osporenim pojedinačnim aktima povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovog prava, podnosilac se nije konkretno pozvao na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već povredu ovog prava vezuje za ishod predmetne parnice, a s obzirom da je Sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Polazeći od svega navedenog, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Sud je ustavnu žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti