Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko devet godina. Nalaže se nadležnim organima da postupak okončaju u najkraćem roku i dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Semihe Rešović iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Semihe Rešović i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru vodio u predmetu I. 64/04 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Pazaru i Narodnoj banci Srbije da preduzmu sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Semiha Rešović iz Novog Pazara je 2. avgusta 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 64/04.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je Opštinskom sudu u Novom Pazaru podnela predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave, pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 75/03 od 10. novembra 2003. godine; da je proteklo više od šest godina od donošenja rešenja o izvršenju, a izvršenje nije sprovedeno. Zahtevala je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 64/04 kao i naknadno pribavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je kao izvršni poverilac 13. februara 2004. godine Opštinskom sudu u Novom Pazaru podnela predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Tekstilnog kombinata "Raška" Holding, a.d. Novi Pazar, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude zbog izostanka Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 75/03 od 10. novembra 2003. godine kojom je tuženi obavezan da podnositeljki isplati garantovanu zaradu za period od 1. aprila 1996. godine do 30. juna 2001. godine, kao i minimalnu zaradu za period od 1. jula 2001. godine do 21. februara 2003. godine u odgovarajućem novčanom iznosu, sve sa zakonskom kamatom.

Opštinski sud u Novom Pazaru je rešenjem I. 64/04 od 25. februara 2004. godine odredio predloženo izvršenje i navedeno rešenje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije 4. marta 2004. godine radi sprovođenja izvršenja prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca. U spisima predmeta dalje nema nikakvih dokaza o sprovođenju konkretnog izvršnog postupka.

Dopisom Ustavnog suda od 15. maja 2013. godine od Narodne banke Srbije je traženo da dostave podatke o tome da li je sprovedeno rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 64/04 od 25. februara 2004. godine. Narodna banka Srbije je dopisom od 27. maja 2013. godine obavestila Ustavni sud da rešenje I. 64/04 nije izvršeno jer na tekućim računima izvršnog dužnika nije bilo priliva kao i da su nalozi rešenja povučeni jer se izvršni dužnik nalazi u postupku restrukturiranja.

U sprovedenom postupku je utvrđeno: da je nad izvršnim dužnikom pokrenut postupak restrukturiranja rešenjem Agencije za privatizaciju R-41/04-01 od 5. novembra 2004. godine; da je Agencija za privatizaciju donela zaključak P. 20/07 od 14. marta 2007. godine o nastavku postupka privatizacije nad izvršnim dužnikom u restrukturiranju; da prema izveštaju Agencije za privatizaciju broj 676/02-2104 od 21. aprila 2008. godine postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom još uvek nije okončan.

4. Ustavni sud konstatuje da se član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je postojanje povrede navedenog prava na koje se podnositeljka pozvala u ustavnoj žalbi cenio u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjivao u vreme pokretanja postupka izvršenja, bilo je propisano: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima sud postupa radi prinudnog izvršenja sudske odluke koja glasi na ispunjenje obaveze, kao i radi obezbeđenja potraživanja (član 1. stav 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreće na predlog poverioca (član 2. stav 1.); da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 10. stav 1.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, a članom 9. st. 5. i 6. Zakona je propisano da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa, a da će u slučaju iz stava 5. ovog člana sud zastati sa izvršnim postupkom, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku.

Zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije - 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcijski fond i 3) Centralni registar za hartije od vrednosti, kao i da se u postupku privatizacije vodi Privatizacioni registar (član 4.); da je Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.).

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Odredbom člana 19. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.); da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito - 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije (stav 2.); da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (stav 3.).

Odredbom člana 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 123/07) je, pored ostalog, u osnovni tekst ovog zakona, dodat član 20ž kojim je propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju, do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.), da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi orani nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.); da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog zakona o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

5. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, s obzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da ocena suđenja u razumnom roku mora da obuhvati celokupni period trajanja postupka od momenta podnošenja predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Novom Pazaru 13. februara 2004. godine pa nadalje.

Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak pokrenut 13. februara 2004. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Novom Pazaru, da traje preko devet godina i da još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje ovog postupka.

Ispitujući složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je postupak bio složeniji usled činjenice da je u vreme kada je rešenje o izvršenju bilo dostavljeno Narodnoj banci Srbije, radi sprovođenja izvršenja na račun u izvršnog dužnika nije bilo priliva, te izvršenje nije moglo da se sprovede plenidbom novčanih sredstava koja se vode na računu izvršnog dužnika.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je predmet spora bio od izuzetnog značaja za podnositeljku, s obzirom na to da je u pitanju izvršenje pravnosnažne sudske odluke koja se odnosi na neisplaćene zarade i druga primanja podnositeljke ustavne žalbe po osnovu radnog odnosa kod poslodavca.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka, kao izvršni poverilac u izvršnom postupku, u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka. Naime, iako načelo oficijelnosti izvršnog postupka od suda zahteva aktivno ponašanje i preduzimanje svih radnji koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, takvo aktivno ponašanje se pretpostavlja i zahteva i od strane podnosioca predloga za izvršenje. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka nakon donošenja rešenja o izvršenju nijedn im aktom, niti radnjom nije obraćala nadležnom sudu sa zahtevom da se postupak izvršenja sprovede, niti je obavestila nadležni sud da rešenje o izvršenju nije sprovedeno.

Ustavni sud nalazi da je prilikom ocenjivanja da li je izvršni postupak sproveden i okončan u razumnom roku, potrebno preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može značajno uticati na njegovu dužinu trajanja. Ustavni sud naglašava da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno postupanje Narodne banke Srbije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje izvršenja prinudnom naplatom potraživanja na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika.

Prema izveštaju Narodne banke Srbije, na računu izvršnog dužnika u vreme prijema rešenja o izvršenju nije bilo sredstava, te izvršenje tada nije moglo da se sprovede. Međutim, iz izveštaja Narodne banka Srbije ne proizlazi da je račun izvršnog dužnika bio u blokadi nakon 24. februara 2011. godine, kada je Vrhovni kasacioni sud zauzeo načelno pravno shvatanje da se neće prekidati izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđeni h izvršnim ispravama prema dužniku, subjektu privatizacije u restrukturiranju, a da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati. Ustavni sud stoga nalazi da je Narodna banka Srbije bila dužna da nakon 24. februara 2011. godine pokuša da sprovede rešenje o izvršenju sa računa izvršnog dužnika i bez naloga izvršnog suda. Ovo posebno, jer, u konkretnom slučaju, izvršni sud nije prekinuo postupak izvršenja nakon donošenja odluke o restrukturiranju izvršnog dužnika.

Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je 25. decembra 2012. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim je, pored ostalog, propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (član 20ž stav 1.). Međutim, imajući u vidu navedeno pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda, odredbu člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i standarde i principe izražene u odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nalazi da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji nije od uticaja na izvršne postupke koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama upravljenim prema dužniku, subjektu privatizacije u restrukturiranju. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da na sprovođenje izvršenja, u konkretnom slučaju, nema uticaja odredba člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, s obzirom na to da su predmet izvršenja neizmirene zarade podnositeljke ustavne žalbe. Naime, to su potraživanja koja, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, predstavljaju pravičnu naknadu za rad i kojih se niko ne može odreći. Ustavni sud, takođe, ističe da novčano potraživanje iz radnog odnosa dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je u periodu od preko devet godina onemogućena da mirno uživa svoju imovinu, te se svako dalje nesprovođenje izvršenja ne može smatrati srazmernim i opravdanim ograničenjem prava podnositeljke u cilju zaštite javnog interesa. Ustavni sud stoga nalazi da ni iz tog razloga, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni odredbe člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

U vezi sa iznetim, a s obzirom na to da pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 75/03 od 10. novembra 2003. godine nije izvršena ni nakon više od devet godina od podnošenja predloga za izvršenje, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljki ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 64/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio Osnovnom sudu u Novom Pazaru i Narodnoj banci Srbije da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka, kao i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.