Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka za naknadu štete koji je trajao preko 20 godina. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi N. S. iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 862/01, kasnije pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica Velika Plana u predmetu P. 712/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S. iz S. podneo je 30. aprila 2012. godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz V. P, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica Velika Plana u predmetu P. 712/10 (inicijalano predmet P. 862/01 Opštinsk og sud a u Velikoj Plani). Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak vođen po njegovoj tužbi od 1994. godine, radi naknade nematerijalne štete, nastale zbog teške telesne povrede zadobijene 20. januara 1991. godine, pravnosnažno okončan tek posle više od 17 godina od podnošenja tužbe. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naknadi mu nematerijalnu štetu koju je pretrpeo zbog povrede označenog prava.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu čl ana 6 . Evropske konvencije, ali s obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski ne razlikuju od navedene odredbe ove konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovog prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 712/10 Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica Velika Plana, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac N. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. septembra 1991. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv pet tuženih, radi naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade, kao i nematerijalne štete po više vidova, zbog teške telesne povrede koju je zadobio 20. januara 1991. godine od trećetuženog G.R, kao zaposleni kod prvotuženog "Ž." B, a u vozu na relaciji Beograd - Niš. Naveo je da prvotuženi nije preduzeo sve mere da ne dođe do štetne radnje i štete. Drugotuženi je DOO "D. o." iz B, kao osiguravač putnika u železničkom saobraćaju, a ostali tuženi su saučesnici prvotuženog u nanošenju teške telesne povrede nastale ubodom noža u oko tužioca. Nakon jednog održanog ročišta, Opštinski sud je rešenjem P. 862/91 od 2. oktobra 1991. godine odredio prekid postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka u predmetu K. 119/91. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1318/92 od 12. januara 1993. godine, a tužilac je 17. oktobra 1994. godine tražio nastavak postupka jer je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan. Postupak je pred Opštinskim sudom nastavljen pod brojem P. 972/94.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 972/94 od 20. februara 1997. godine, održano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od zakazanih 21. Na održanim ročištima sprovedeno je medicinsko veštačenje preko tri sudska veštaka različitih specijalnosti, finansijsko veštačenje i veštačenje preko sudskog veštaka aktuara, te saslušani veštaci. Razlog za neodržavanje ročišta bio je u neurednoj dostavi poziva za neke od tuženih, s tim što je jednom tužilac tražio odlaganje ročišta radi preciziranja tužbenog zahteva.

Prvostepena presuda Opštinskog suda 972/94 od 20. februara 1997. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, delimično je ukinuta presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 861/97 od 12. avgusta 1997. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 1012/97, ali nakon jednog održanog ročišta, izjavljena je revizija od strane tužioca i tuženih fizičkih lica.

Rešenjem Vrhovnog suda Rev. 3584/99 od 27. oktobra 1999. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka. Prvotuženi je u ovom delu postupka podneskom od 28. januara 2000. godine tražio ukidanje klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti, a podneskom od 8. marta 2000. godine je tražio i ponavljanje postupka. Posle tri održana ročišta, doneto je rešenje Opštinskog suda P. 1012/97 od 1. juna 2000. godine kojim se odbacuje predlog prvotuženog za ponavljanje postupka kao neblagovremeno podnet, ali je ovo rešenje ukinuto rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1085/00 od 10. oktobra 2000. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 710/00, te je Opštinski sud, nakon dva održana ročišta od četiri zakazana (jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo jer nije bilo uredne dostave za jednog od tuženih), doneo rešenje P. 710/00 od 22. marta 2001. godine kojim je odbijen predlog prvotuženog za ukidanje klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti, a odbačen predlog prvotuženog za ponavljanje postupka kao neblagovremeno podnet, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 492/02 od 18. juna 2002. godine. Na zajednički predlog stranaka Opštinski sud je rešenjem prekinuo postupak 12. septembra 2002. godine do donošenja odluke po reviziji.

Presudom Vrhovnog suda Rev. 4118/02 od 16. oktobra 2002. godine revizija tužioca je delimično uvažena i napadnute presude su ukinute u delu koji se tiče zahteva za naknadu neimovinske štete za duševne bolove zbog naruženosti, a u ostalom delu odbijena. Revizija trećetuženog je odbijena kao neosnovana, a revizija petotuženog odbačena. Naredba za dostavu revizije strankama data je od strane Opštinskog suda 12. septembra 2003. godine.

U nastavku prvostepenog postupka, nakon jednog odlaganja ročišta na predlog tužioca i jednog održanog ročišta, određen je prekid postupka 25. decembra 2003. godine, na predlog tužioca zbog izgleda za mirno rešenje spora, ali je već 10. februara 2004. godine tužilac tražio nastavak postupka i precizirao tužbeni zahtev, tako što je, između ostalog, tražio da se solidarno obavežu tuženi na plaćanje mesečne rente u iznosu od 6.000,00 dinara pa nadalje, počev od 10. februara 2004. godine, tako da se utoliko menja odluka o mesečnoj renti iz pravosnažne presude P. 972/94 od 20. februara 1997. godine. Tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog 14. aprila 2005. godine, a ovom predmetu je 30. septembra 2005. godine spojen i predmet P. 728/03 (ranije P. 96/01 - parnica radi povećanja rente odnosno naknade inflatorne štete). Do donošenja prvostepene presude 14. januara 2011. godine, bilo je zakazano još 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano devet. Nakon sprovedene reogranizacije pravosuđa u 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica Velika Plana u predmetu P. 712/10. Na održanim ročištima sprovedeno je finansijsko veštačenje na okolnost koliko tužilac manje ostvaruje zaradu u odnosu na uporedne radnike (menjana je ličnost veštaka, jer određeni veštak nije dostavljao nalaz i pored višestrukog opominjanja i kažnjavanja od strane suda, ali je ipak nalaz dat 12. oktobra 2010. godine od strane ranije određenog veštaka), pribavljeni su potrebni izveštaji o zaradama JP "Ž." - Obračunske službe i saslušan veštak finansijske struke. Preostalih 12 ročišta za glavnu raspravu nije održano uglavnom zbog neuredne dostave poziva za tužene, traženja i proveravanja adrese za tuženog T.M, kao i zbog sprečenosti veštaka da prisustvuje ročištu i nedostavljanja traženih izveštaja od Obračunske službe prvotuženog.

Presudom Osnovnog sud a u Smederevu - Sudska jedinica Velika Plana P. 712/10 od 14. januara 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5326/11 od 14. februara 2012. godine odbijene su žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužioca 30. marta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici , propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 2. septembra 1991. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 14. februara 2012. godine, koja je uručena podnosiocu 30. marta 2012. godine, odnosno nakon 20 godina i nepunih sedam meseci. Ovo samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu više od 20 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete, te izmene rente, a sa čim u vezi je izvedeno medicinsko veštačenje (tri veštaka različitih medicinskih struka), kao i finansijsko veštačenje, sa saslušanjem parničnih stranaka i veštaka, može se okarakterisati kao vrlo složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti. Takođe, postupak je bio i procesno složen, podnosilac je više puta precizirao tužbene zahteve, ovoj parnici je spojena još jedna parnica, u sporu je bilo i više tuženih, a prvostepeni sud je, nakon izjavljivanja revizija stranaka odlučivao o predlogu prvotuženog za ukidanje klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti, te ponavljanju postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao poseban značaj, i u psihološkom i egzistencijalnom smislu, da sud o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku, s obzirom na karakter štete čiju naknadu je potraživao.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je doprineo dužem trajanju postupka za skoro dve godine, jer je tražio dva odlaganja ročišta i dva prekida postupka radi mirnog rešenja spora, te čekanja odluke o reviziji, a četiri meseca je kasnio sa uplatom predujma za troškove veštačenja.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda više puta ukidane od strane drugostepnog suda, ali i da su i prvostepena i drugostepena presuda, u toku ovog postupka, ukinute od strane revizijskog suda, nakon prethodnog vraćanja predmeta prvostepenom sudu zbog procesnih nedostataka. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države . Takođe, i postupak pred revizijskim sudom je trajao van granica razumnog roka, jer je nakon izjavljenih revizija parničnih stranka predmet vraćen prvostepenom sudu posle više od godinu i po dana radi otklanjanja procesnih nedostataka. Potom, konačno je u oktobru 2002. godine revizijski sud odlučio o izjavljenim revizijama, posle više od četiri godine od podnošenja ovih vanrednih pravnih sredstava, ali stoji i da je u tom periodu prvostepeni sud vodio postupak za ukidanje klauzule pravosnažnosti i izvršnosti, te odlučivao po predlogu za ponavljanje postupka, i to uz jedno vraćanje drugostepenog suda spisa predmeta prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od 20 godina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 862/01, kasnije pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica Velika Plana u predmetu P. 712/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka (u koju nije uračunat prekid u trajanju od tri godine do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, a na koji period se i ne odnose navodi ustavne žalbe i zahtev podnosioca), ali i složenost postupka, kao i izvesni doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. ta čka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti