Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i četiri meseca. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se ostali navodi o povredi prava odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz V, Kruševac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1/15 (ranije Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1779/06) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 750 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz V, Kruševac , podneo je Ustavnom sudu, 4. maja 2016. godine, preko punomoćnika V. S, advokata iz Kruševca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1/15 i protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 1/15 od 13. maja 2015. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1723/15 od 8. marta 2016. godine zbog povrede načela i prava zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 86. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1/15 (ranije Opštinskim sudom) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je postupak započet podnošenjem tužbe 29. novembra 2006. godine; da je neprihvatljivo stanovište sudova u osporenim presudama da na strani tužene postoji savesna i zakonita državina i da je tužena imala pravo da u nepostavljenom delu ograde vrši zauzeće postavljanjem ograde, pretpostavljajući da između ograda deo zemljišta pripada njoj i da je ovakvim presudama povređena njegova privatna svojina. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 198.000,00 dinara i nematerijalne štete u iznosu od 90.000,00 dinara .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 1/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , podneo je 29. novembra 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tužene J. J . iz V, Kruševac, radi zauzeća i predaje poseda.

Pred Opštinskim sudom u Kruševcu održano je sedam ročišta na kojima su izvedeni dokazi uviđajem na licu mesta, kao i veštačenjem određenog sudskog veštaka geometra radi omeđavanja sporne međne linije, saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Na ročištu održanom 24. oktobra 2008. godine zaključena je glavna rasprava, ali je na ročištu od 10. marta 2009. godine prvostepeni sud ponovo otvorio glavnu raspravu.

Nakon ročišta održanog 27. maja 2009. godine, na kome je doneto rešenje da se izvede dokaz saslušanjem sudskog veštaka geometra, sledeće ročište je održano 8. februara 2011. godine na kome su punomoćnici parničnih stranaka predložili da se ročište odloži na dva meseca iz zdravstvenih razloga punomoćnika tužioca.

U daljem toku postupka održano je osam ročišta na kojima su izvedeni dokazi uviđajem na licu mesta, veštačenjem veštaka geometra i saslušanjem tužioca. Međutim, u periodu od 12. jula 2011. do 6. oktobra 2012. godine sud nije mogao da izvede dokaz uviđajem na licu mesta (usled izostanka tužene, neurednog pozivanja punomoćnika tužene, kao i predloga punomoćnika tužioca za odlaganje), te je ovaj dokaz izveden tek 6. oktobra 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 477/10 od 10. marta 2014. godine je utvrđeno da je tužena izvršila zauzeće jugoistočnog dela katastarske parcele broj …/1, KO Golovode, vlasništvo tužioca , i to na način kako je opisano u izreci presude i naloženo je tuženoj da sa zauzetog dela tužiočeve katastarske parcele broj …/1, KO Golovode; ukloni postavljene zidove, ogradu i sav građevinski materijal i tužiocu vrati zauzeti deo parcele ispražnjen od svih lica i stvari u nesmetanu svojinu i državinu i obavezana je da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 2581/14 od 11. decembra 2014. godine ukinuo ožalbenu presudu Osnovnog suda u Kruševcu P. 477/10 od 10. marta 2014. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku održana su tri ročišta, na kojima su ponovo izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 1/15 od 13. maja 2015. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužena izvršila zauzeće jugoistočnog dela njegove katastarske parcele broj …/1, KO Golovode , na način kako je opisano u izreci, kao i da se naloži tuženoj da sa zauzetog dela tužiočeve katastarske parcele broj …/1 ukloni postavljene zidove, ogradu i sav građevinski materijal i tužiocu vrati zauzeti deo parcele ispražnjen od svih lica i stvari i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1723/15 od 8. marta 2016. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 1/15 od 13. maja 2015. godine.

Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi: da je na osnovu izvedenih dokaza prvostepeni sud utvrdio da je svojinu na spornom delu tužena stekla državinom duže od 20 godina, pošto je od momenta kada je svoje pomoćne objekte imala, pa ih zatim pre 30 godina srušila , bila u ubeđenju da između stranaka među predstavlja pomoćni objekat tužioca, a tužilac je počev od ovog objekta postavio svoje ograde na međnoj liniji za koju je on bio u ubeđenju da je njegova pa sve do kraja svog dvorišta; da je tužena sve vreme bila u državini svoje parcele upravo do zida objekta tužioca, koji deo je održavala; da se tužena još ka da je tužilac gradio svoj objekat protivila tome, jer je smatrala da gradi na njenom, a ovakvom njenom državinskom stanju tužilac se nije protivio, a ni članovi njegovog domaćinstva, sve do 2003. godine, kada je zbog sporne ograde koju je tužena izgradila tužilac izvodio geometra; da je tužilja bila u nesmetanoj državini spornog dela parcele i dokazala kako je i na koji način bila u državini ovog dela parcele pre gradnje predmetnog zida i kako je tu svoju državinu manifestovala i da je u tome bila savesna, po oceni prvost epenog suda; da je tužena spornu ogradu postavila na svom zemljištu, držeći se pri tome mera i granica koje je i do tada držala ostavljajući čak i prostor od 60 cm između svog zida i pomoćnog objekta tužioca koji je u vreme gradnje bio neporušen, a što na terenu pokazuje poprečni zidić od 60cm koji je bio prilepljen uz pomoćni objekat. Polazeći od odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, p rvostepeni sud nalazi da je pored toga što je protekom vremena koje je potrebno za održaj zauzetog dela parcele tužena bila savesna jer je znala da je parcela koju drži njena, ona je bila u opravdanom uverenju da joj sporni deo tužiočeve parcele pripada, pa je po oceni prvostepenog suda, pozivanje tužene na održaj osnovano, zbog čega nalazi da tužena nije izvršila sporno zauzeće i da je zbog toga zahtev tužioca neosnovan.

Imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Dalje je našao da su neosnovani navodi tužioca da u prvostepenoj presudi nije pomenuto veštačenje veštaka geometra, ali je našao da je isto bez uticaja, jer se u istoj navode nalazi oba veštaka i šta je sud na osnovu istih utvrdio, a to je faktičko stanje spornog zemljišta i ograde koju je tužena sazidala u odnosu na među između parcela stranaka prema podacima katastarskog operata. Pored navedenog, istakao je da iz prvostepene presude ne proizlazi da je tužena od vremena izgradnje sporne ograde stekla svojinu održajem na spornom delu, kako to navodi tužilac u žalbi, već da je tužena do momenta započinjanja izgradnje sporne ograde bila stekla svojinu održajem na zemljištu na kome je ograda sagrađena, jer je do tada više od 20 godina držala i koristila to zemljište i da je pri tome bila savesna. Kod činjenica da su parcele stranaka nekada bile jedna parcela, da je tužilac postavio ogradu međom između parcela stranaka počevši sa jednog i sa drugog kraja, ali da na spornom delu ogradu nije postavio i da ograda tu nikada nije postojala, o čemu se sve tužilac izjasnio prilikom saslu šanja, kao i da je tužena tvrdila da je tužilac sazidao svoje pomoćne objekte na parceli tužene, po oceni drugostepenog suda je pravilan zaključak da je državina tužene na spornom zemljištu bila savesna, jer je tužena bila u opravdanom uverenju da sporno zemljište pripada njenoj parceli, te je na osnovu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa održajem stekla svojinu na spornom zemljištu na kome je kasnije sazidala ogradu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinica lokalne samouprave i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.).

Odredbom Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbom Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) je propisano da stranka ima pravo da su odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova i da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru osnov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama (član 10.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan za devet godina i četiri meseca, što bi moglo da ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioce ustavne žalbe.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi činidbe i predaje nepokretnosti. Ustavni sud nalazi da je na dužinu trajanja parničnog postupka uticala relativna složenost postupka, pre svega to što je prvostepeni sud radi utvrđivanja činjeničnog stanja dva puta sprovodio dokazni postupak preko veštaka g eometra, uviđajem na licu mesta, saslušanjem parničnih stranaka i svedoka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da su tužilac, kao i nje gov punomoćnik doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Ovo posebno, jer je na predlog punomoćnika parničnih stranaka ročišt e od 8. februara 2011. godine odloženo na dva meseca iz zdravstvenih razloga punomoćnika tužioca, iako je tužilac imao mogućnost da u konkretnom slučaju angažuje drugog punomoćnika ukoliko njegov punomoćnik u navedenom periodu nije mogao da ga zastup a. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da su tužilac i njegov punomoćnik doprineli odugovlačenju izvođenja dokaz a uviđajem na licu mesta, s obzirom na to da je 6. oktobra 2011. godine predloženo odlaganje, te da je sledeće ročište zakazano za 4. oktobar 2012. godine.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedovoljno ažurno i nedelotvorno postupanje nadležnih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao devet godina i četiri meseca ( posebno imajući u vidu da je prvostepeni sud po zaključenju glavn e rasprav e na ročištu 24. oktobra 2008. godine i stu ponovo otvorio nakon pet meseci, 10. marta 2009. godine, kao i da u periodu od 27. maja 2009. do 8. februara 2011. godine, odnosno jedne godine i deset meseci, nije održano nijedno ročište ), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 750 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je upravo podnosi lac ustavne žalbe zahteva o naknadu u navedenom iznosu.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete koji je opredeljen u visini troškova parničnog postupka koje je tužilac isplatio tuženoj, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Ovakav zahtev za naknadu materijalne štete zbog finansijskih posledica koje podnosilac trpi usled gubitka spora u parnici, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se oštećenom priznaje u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlu kama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudova iz osporenih presuda u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Sudovi su u toku postupka utvrdili da je , pored toga što je tužena bila savesna jer je znala da je parcela koju drži njena, ona bila u opravdanom uverenju da joj sporni deo tužiočeve parcele pripada, pa je prema nalaženju sudova primenom odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pozivanje tužene na održaj osnovano, jer tužena nije izvršila sporno zauzeće. Pored navedenog, sudovi su istakli da tužena nije od vremena izgradnje sporne ograde stekla svojinu održajem na spornom delu, već da je do momenta započinjanja izgradnje sporne ograde bila stekla svojinu održajem na zemljištu na kome je ograda sagrađena jer je do tada više od 20 godina držala i koristila to zemljište i pri tome bila savesna.

Osim toga, Ustavni sud, konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane prvostepenog suda i drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenoj presudi dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

Imajući u vidu sadržinu osporenih akata, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom načela iz člana 86. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti