Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene prava o odgovornosti za štetu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Apelacioni sud je pogrešno zaključio da ne postoji odgovornost javnih preduzeća za štetu nastalu u saobraćajnoj nezgodi usled nedostajućeg saobraćajnog znaka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3634/2010
20.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slađane Prodanić iz Felbach, Savezna Republika Nemačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slađane Prodanić i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4911/10 od 14. juna 2010. godine povre đeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4911/10 od 14. juna 2010. godine i određ uje da Apelacioni sud u Novom Sadu do nese novu odluku o žalbi koju su tuženi izjavili protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8799/07 od 11. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađana Prodanić iz Felbach, Savezna Republika Nemačka je 2. avgusta 2010. godine, pre ko punomoćnika Boška Ilića, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome je doneta osporena presuda, navodi da je drugostepeni sud prilikom donošenja osp orene presude pogrešno primenio materijalno pravo , usled čega je došlo do povrede prava na pravično suđenje. Naime, ukazujući na odgovarajuće propise, podnositeljka smatra da su, u smislu člana 184. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi bili odgovorni za štetu koja je nastala na njenom motorn om vozilu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8799/07 od 11. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženih I i II reda. U stavu drugom izreke presude usvojen je tužbeni zahtev, te su obavezani tuženi I reda JP „Zavod za izgradnju grada“ iz Novog Sada i tuženi II reda JKP „Put“ iz Novog Sada, da u roku od 15 dana , pod pretnjom prinudnog izvršenja , solidarno isplate tužilji Slađani Prodanić, ovde podnositeljki ustavne žalbe, i to: na ime materijalne štete na putničkom vozilu iznos od 3.865,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za evro na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 11. decembra 2008. godine pa do isplate, i na ime troškova lekarskih pregleda i lekova iznos od 300,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 6. septembra 1999. godine pa do isplate; na ime nematerijalne štete iznos od 150.000,00 dinara po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova i po osnovu pretrpljenog straha iznos od 350.000,00 dinara, ukupno iznos od 500.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 11. decembra 2008. godine pa do isplate. U stavu trećem izreke presude obavezani su tuženi I i II reda da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4911/10 od 14. juna 2010. godine je usvojena žalba tuženih i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P . 8799/07 od 11. decembra 2008. godine preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je predloženo solidarno obavezivanje tuženih da tužilji na ime naknade materijalne štete na putničkom vozilu isplate iznos od 3.865 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 11. decembra 2008. godine do isplate, na ime troškova lečenja iznos od 300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 6. septembra 1999. godine do isplate, a na ime naknade nematerijalne štete iznose od 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i od 350.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose počev od 11. decembra 2008. godine do isplate, te obavez ana tužilja da drugotuženom JKP „Put“ iz Novog Sada isplati iznos od 92.175,59 dinara na ime troškova prvostepenog postupka i iznos od 79.985,04 dinara na ime troškova drugostepenog postupka, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja, dok je u procesnom odnosu tužilje i prvotuženog JP „Zavod za izgradnju grada Novog Sada" iz Novog Sada određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženj u ove presude je navedeno: da je ispitavši prvostepenu presudu u granicama žalbenih razloga, kao i po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 372. stav 2. ZPP, drugostepeni sud našao da je ona doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, ali da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo; da je u zoni raskrsnice puteva u Kaću došlo do sudara d va automobila, i to jednog kojim je upravljala tužilja i drugog kojim je up ravljao Z.P; da je na opisanoj raskrsnici u smeru kretanja vozila Z.P. ranije postojao saobraćajni znak „nailazak na put sa prvenstvom prolaza“, jer je ta ulica po kategorizaciji puteva lokalna u odnosu na regionalni put, kojim se kretala tužilja; da je navedeni saobraćajni znak uklonjen i nije postojao u momentu nezgode, a iza nezgode je ponovo postavljen ; da je protiv tužilje vođen prekršajni postupak u kome je ona rešenjem oslobođena odgovornosti za prekršaj iz člana 226. stav 1. tač ka 5. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima; da je polazeći od navedenih činjenica i pozivom na odredbe člana 11. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, člana 4. Zakona o putevima, čl. 4. i 7. Odluke o lokalnim putevima, čl. 2. i 3. Odluke o izmenama i dopunama Odluke o lokalnim putevima, ulicama i nekategorisanim putevima, člana 10. Odl uke o osnivanju JP „Zavodza izgradnju grada“ u Novom Sadu, člana 5. Odluke o organizovanju komunalne radne organizacije za puteve „Put“ , te čl. 4. i 5. Odluke o komunalnom redu , p rvostepeni sud našao da p ropust tuženih da zamene uklonjeni saobraćajni znak vodi- njihovoj odgovornosti za predmetnu štetu, koju je tužilja po činjeničnim navodima tužbe pretrpela kao posledicu saobraćajne nezgode; da drugostepeni sud izneto stanovište nalazi neodrživim; da je članom 184. Zakona o obligacionim odnosima predviđena deliktna odgovornost pravnih lica koja vrše delatnost od opšteg interesa za slučaj neredovnosti pružanja y sluga ali da je, po opštem principu, i za ovu deliktnu odgovornost nužno postojanje adekvatne uzročno -posledične veze između radnje (konkretno propusta ponovnog postavljanja saobraćajnog znaka) i nastupele štete; da, u konkretnom slučaju, činjenično utvrđenje ne pruža podlogu za zaključak da postoji uzročno-posledična veza između propusta tuženih da ponovo postave uklonjeni saobraćajni znak ispred raskrsnice i nastalog sudara dva automobila; da je kretanje vozila na raskrsnici u momentu nezgode bilo regulisano odredbama člana 50. st. 1. i 2. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni list SFRJ“ , broj 50/88 ), sa izmenama ), kojim je bilo imperativno određeno da je vozač na raskrsnici u obavezi da propusti vozilo koje se nalazi sa njegove desne strane, osim ako saobraćajnim znakom nije drugačije određeno; da izostalo ponovno postavljanje saobraćajnog znaka nije neposredni uzrok saobraćajne nezgode koja se dogodila, već se uzrok nalazi u radnjama samih vozača automobila, pa je za deliktnu odgovornost merodavna regulativa člana 178. Zakona o obligacionim odnosima i stoga se tužbeni zahtev zbog nedostatka pasivne legitimacije tuženih konačno u celosti pokazao neosnovanim.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenog prava na koje podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, a u odnosu na osporenu presudu od značaja odredbe sledećih zakona:

Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni list SFRJ“, br. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 i 11/91, „Službeni list SRJ“, br. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 i 3/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05), koji je bio na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, propisivao je, između ostalog: da preduzeća i druge samoupravne organizacije, odnosno zajednice koje održavaju javne puteve moraju ih održavati tako da se na njima u svako doba može odvijati bezbedan i nesmetan saobraćaj, a pri održavanju javnih puteva posebna pažnja mora se posvetiti otklanjanju nedostataka na tim putevima usled kojih na određenim mestima dolazi do saobraćajnih nezgoda (član 4. stav 4.); da su samoupravne interesne zajednice, preduzeća i druge organizacije i organi koji se staraju o javnim putevima i održavaju ih dužni da organizuju i trajno vrše kontrolu nad stanjem i održavanjem javnih puteva i objekata na njima, nad postavljanjem saobraćajnih znakova i nad obezbeđivanjem uslova za bezbedan i nesmetan saobraćaj na javnim putevima, kao i da su organizacije i zajednice iz stava 1. ovog člana dužne da se staraju o postavljanju i održavanju saobraćajnih znakova i posebnih uređaja za odgovarajuće osvetljavanje i označavanje obeleženih pešačkih prelaza (član 8. st. 1. i 2.); da je regionalni put javni put koji povezuje privredna područja jedne republike ili autonomne pokrajine ili koji je od posebnog značaja za republiku ili autonomnu porkajinu, da je lokalni put je javni put koji povezuje naselja na teritoriji opštine ili koji je od značaja za saobraćaj na teritoriji opštine, da je raskrsnica površina na kojoj se ukrštaju ili spajaju dva puta ili više puteva, kao i šira saobraćajna površina (trgovi i sl.) koja nastaje ukrštanjem, odnosno spajanjem puteva (član 10. tač. 7, 8. i 24.); da se putevi, kao osnova na kojoj se odvija saobraćaj, moraju projektovati, izgrađivati, opremati i održavati tako da odgovaraju svojoj nameni i zahtevima bezbednosti saobraćaja (član 11.); da je na raskrsnici ili u susretu sa drugim vozilom vozač dužan da propusti vozilo koje nailazi s njegove desne strane (član 50. stav 1.); da vozač koji se približava raskrsnici mora da vozi sa povećanom opreznošću koja odgovara uslovima saobraćaja na raskrsnici, da je vozač koji se približava raskrsnici dužan da vozi takvom brzinom da se može zaustaviti i propustiti vozila koja na raskrsnici imaju prvenstvo prolaza, te da je vozač dužan da na dovoljnoj udaljenosti pred raskrsnicom vozilom zauzme položaj na onoj saobraćajnoj traci kojom mora da prođe kroz raskrsnicu.(član 51.).

Zakon o putevima („Službeni glasnik RS“,br. 46/91, 52/91, 53/93, 67/93, 48/94, 42/98 i 101/05) je propisivao: da obavljanje poslova održavanja, zaštite, razvoja i upravljanja lokalnim i nekategorisanim putevima , kao i ulicama u naselju, obezbeđuje opština, odnosno grad (član 4. stav 2.); da se održavanje javnog puta u smislu ovog zakona, smatraju radovi kojim se obezbeđuje nesmetan i bezbedan saobraćaj vozila i čuva upotrebna vrednost puta (član 17.); da su radovi na održavanju, pored ostalog, pregled glavnih puteva i objekta, kao i popravka potpornih i obložnih zidova, tunela i drugih objekata saobraćajnih znakova i druge opreme puta ( član 18. stav 1.).

Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisuje: da u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice , a ko postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice, ako nema krivice ni jednog, imaoci odgovaraju na ravne delove, ako razlozi pravičnosti ne zahtevaju što drugo (član 178. st. 1. do 3.); da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu (član 184.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima i Zakona o putevima , Ustavni sud smatra da se p ropusti kako uzročno vezani za nastanak saobraćajne nezgode u raskrsnici, tako i za doprinos nastanku saobraćajne nezgode i za veličinu posledica saobraćajne nezgode, razlikuju prvenstveno u zavisnosti od radnje koju preduzme vozač, ali i od obezbeđivanja uslova za bezbedan i nesmetan saobraćaj na javnim putevima, kao i od vrste raskrsnice, odnosno prvenstva prolaza na raskrsnici.

Na osnovu odredaba čl ana 50. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima proizlazi da u slučaju da na raskrsnici ne postoji vertikalna signalizacija koja određuje put sa prvenstvom prolaza, niti je raskrsnica regulisana svetlosnim signalima, niti pravo prvenstva prolaza daju ovlašćena lica, tada bi na toj raskrsnici trebalo da se ukrštaju putevi iste važnosti, pa bi se pravo prvenstva određivalo „ pravilom desne strane“. U tom smislu propuste u slučaju nezgode na ovakvoj raskrsnici trebalo bi tražiti na strani učenika nezgode koji je dolazio sa leve strane u raskrsnici, jer nije po pravilima saobraćaja poštovao „pravilo desne strane“ .

Takođe, ukoliko se na raskrsnici ukrštaju putevi različite važnosti, a ne postoje saobraćajni znakovi koji bi definisali prvenstvo prolaza , postoji obaveza vozača da se ponašaju kao da je to raskrsnica na kojoj se ukršt aju putevi iste važnosti. Međutim, Ustavni sud smatra da ukoliko bi na takvoj raskrsnici došlo do nezgode, osim odgovornosti vozača, odgovornost bi bila i na strani preduzeća i drugih organizacija koji održavaju javne puteve. Ovo stoga što su preduzeća i druge organizacije koji se staraju o javnim putevima i održavaju ih , dužni da organizuju i trajno vrše kontrolu nad stanjem i održavanjem javnih puteva i objekata na njima, nad postavljanjem saobraćajnih znakova i nad obezbeđivanjem uslova za bezbedan i nesmetan saobraćaj na javnim putev ima.

Imajući u vidu navedeno i da je, u konkretnom slučaju, nezgoda nastala na raskrsnici regionalnog i lokalnog puta u vreme kada je bio uklonjen znak „ nailazak na put sa prvenstvom prolaza“, koji je nakon nezgode ponovo bio postavljen , Ustavni sud je ocenio da stanovišta i dati razlozi u osporenoj drugostepenoj presudi nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenos ti izraženog stava da je primena odredbe člana 184. Zakona o obligacionim odnosima u pogledu odgovornosti preduzeća i drugih pravnih lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa, u konkretnoj situaciji isključena primenom odredbe člana 178. tog zakona, kojim je regulisana odgovornost učesnika nezgode koja je dovela do štete.

. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Novom Sadu doneo novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv stava trećeg i žalbi tužioca (podnosioca ustavne žalbe) izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8799/07 od 11. decembra 2008. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene prava o odgovornosti za štetu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti