Odluka Ustavnog suda o povredi slobode izražavanja novinara u sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu slobode izražavanja novinara koji je osuđen za povredu ugleda javnog funkcionera. Sud je naglasio da nižestepeni sudovi nisu adekvatno razlikovali činjenične tvrdnje od vrednosnih sudova, niti su uzeli u obzir šire granice dopuštene kritike javnih ličnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kragujevcu P1. 85/10 od 28. oktobra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1080/12 od 14. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena sloboda izražavanja, zajemčen a članom 46. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1080/12 od 14. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužen ih izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu P1. 85/10 od 28. oktobra 2011. godine .

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacuje.

4. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Kragujevcu I. 404/15 od 22. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M. iz Kragujevca je, 30. aprila 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kragujevcu P1. 85/10 od 28. oktobra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1080/12 od 14. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode izražavanja , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i član a 46. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je presudom Višeg suda u Kragujevcu P1 . 85/10 od 28. oktobra 2011. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1080/12 od 14. marta 2012. godine, usvojen tužbeni zahtev tužioca R. P. i obavezani su tuženi NIG AD „S.“ i R. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda solidarno isplate označeni novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Prema navodima podnosioca, povod za predmetni spor bio je novinski tekst objavljen u nedeljnom informativnom listu „S.“, čiji je on autor. Podnosilac je naveo da su postupajući sudovi ocenili da su određeni komentari u spornom novinskom tekstu uvredljive i neprimerene sadržine za tužioca, tadašnjeg direktora K. c. K. i profesora M. f. K, i da je zbog toga tužilac trpeo nematerijalnu štetu. Podnosilac smatra da su sudovi, u konkretnom slučaju, pogrešno primenili materijalno pravo, te da mu je time povređeno pravo na pravično suđenje. Ovo iz razloga, kako podnosilac navodi, što je Ustavom zajemčena sloboda izražavanja novinara, a u spornom tekstu iznete su kritike na račun zdravstvenog sistema uopšte, a ne na račun tužioca. Podnosilac je izneo da sporni tekst predstavlja novinarsku kolumnu i da ima formu satire, te da su u tekstu analizirani opštepoznati problemi u zdravstvu. S tim u vezi, podnosilac je naveo da bi se tvrdnje iznete u tekstu mogle smatrati uvredljivim i klevetničkim, samo i jedino ako bi se iz sadržine i opšteg tona teksta moglo ustanoviti da je njegov jedini cilj iznošenje klevetničkih tvrdnji, a što ovde nije slučaj. Ističući značaj slobode izražavanja kao jednog od suštinskih temelja demokratskog društva, podnosilac je naveo da sloboda izražavanja ne važi samo za informacije i ideje koje se prihvataju, već naprotiv i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju. U konkretnom slučaju, po mišljenju podnosioca, postavlja se i pitanje da li je zaštita ugleda nosioca javne funkcije uopšte legitiman osnov za ograničenje slobode izražavanja novinara. Podnosilac smatra da postupajući sudovi da nisu vodili računa o značaju, sadržaju i granicama slobode izražavanja, već su se jedino upustili u detaljno utvrđivanje da li se navodi spornog teksta mogu odnositi i na tužioca. S tim u vezi, podnosilac je istakao da ni one izjave sadržane u spornom tekstu, a koje su štetne za pojedinca, ne mogu biti osnov za uspostavljanje pravne odgovornosti, jer su granice kritike šire kada se odnose na pitanja od javnog interesa. Stoga, podnosilac zaključuje da osporene presude predstavljaju neosnovano mešanje države u slobodu izražavanja. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 5. juna 201 5. godine predložio da Ustavni sud odloži izvršenje rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Kragujevcu I. 404/15 od 22. maja 2015. godine do donošenja odluke Suda po ustavnoj žalbi, jer bi mu predmetno izvršenje prouzrokovalo štetu .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Višeg suda u Kragujevcu P1. 85/10 od 28. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca R. P. iz Kragujevca, pa su obavezani tuženi NIG AD „S.“ sa sedištem u K. i R. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, prava i sloboda tužioca, koju su pričinili tuženi, solidarno isplate ukupan iznos od 200.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je, u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca za naknadu štete preko dosuđenog iznosa. U obrazloženje osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je čitanjem spornog novinskog teksta pod naslovom: „R. pošten kao ministar T.“, sud utvrdio da je sporni tekst objavljen u listu „S.“ 26. novembra 2009. godine, a da je autor teksta drugotuženi, tada glavni i odgovorni urednik prvotuženog; da je tekst objavljen u vidu kolumne koja predstavlja izričito gledište ili mišljenje samog autora, gde je, između ostalog, navedeno da je tužilac, koji se u tekstu označava kao „R. iz G“, dao ostavku na mesto direktora Kliničkog centra, a zatim je zaključeno da je navedeno mesto direktora toliko lagodno da budući direktor, kao i dosadašnji, može da radi još na jednom radnom mestu: da je, pored toga, u drugom delu teksta navedeno: „Nije lako raditi na dva mesta, primati nekoliko plata. A deca sve zahtevnija. A tek ljubavnice, partijske drugarice, koleginice, o ženi kod kuće da ne pričamo. Zato je pošteni R. odlučio da ode. Jer od R. iz G. jedino može da bude pošteniji ministar T. iz K. Samo dok je ministar. Inače, da T. nije ministar, onda bi R. bio pošteniji i od T.“; da je čitanjem priloženih kopija novinskih članaka, objavljenih u listu „S.“ i drugim sredstvima javnog informisanja, sud utvrdio da se radi o tekstovima koji su objavljeni u periodu od 2009. do 2011. godine, i to u listovima: „S.“, „V. n.“, „P.“, „B.“ i dr, a u kojima se govori o pokrenutim sudskim postupcima zbog nesavesnog rada lekara, kako u Kragujevcu, tako i u Srbiji, odnosno o lošem stanju zdravstva uopšte; da je iz iskaza tužioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke, sud utvrdio da je u vreme kada je objavljen sporni tekst tužilac bio direktor K. c. K. i to sve do 22. februara 2010. godine, kao i da je u to vreme bio i profesor na M. f. K; da je sud, iz iskaza tužioca, utvrdio da je funkciju direktora Kliničkog centra, po njegovom mišljenju, obavljao moralno i dostojanstveno, tako da ništa u navedenom tekstu u delu koji se odnosi na njega nije istina, sem u pogledu obavljanja dve funkcije; da je sud u potpunosti prihvatio iskaz tužioca, saslušanog u svojstvu stranke, jer je pred sudom delovao iskreno i ubedljivo, pa je sud stekao uverenje da je u potpunosti govorio istinu; da je iz iskaza drugotuženog, saslušanog u svojstvu stranke, sud utvrdio da tuženi smatra da tužilac nije imao osnova za tužbu, jer o njemu u spornom tekstu nije rečeno ništa konkretno, ni u kontekstu, a da je to uvredljivo; da je tužilac izjavio da što se tiče spornog teksta da je u pitanju „kolumna“, koja nije samo novinarska forma, već ima i književnih elemenata i predstavlja osvrt autora na neko opšte stanje u društvu, konkretno u zdravstvu, tako da nije bilo potrebe da autor pre objavljivanja kontaktira tužioca; da drugi deo teksta kojim je tužilac najviše pogođen, kako navodi tužilac, počinje rečenicom: „Neka se drugi muče...“, tako da se navodi koji slede posle toga ne odnose na tužioca, već tuženi iznosi svoj vrednosni sud o „zluradim pitanjima“; da je tuženi izjavio da nije lično istraživao poštenje tužioca, niti da li on ima ljubavnice i partijske drugarice, ali su kod njega, za vreme dok je bio direktor Kliničkog centra, radili doktori o kojima se pisalo u negativnom kontekstu, tako da se u ovom tekstu radi o vrednosnom sudu autora na stanje u zdravstvu uopšte, a ne samo u Kliničkom centru Kragujevac; da je sud cenio iskaz drugotuženog, saslušanog u svojstvu stranke, i isti nije prihvatio samo u delu gde tvrdi da u navedenom tekstu nije rečeno ništa uvredljivo za tužioca, već da tekst govori o tužiocu afirmativno; da je, na osnovu svih izvedenih dokaza, sud utvrdio činjenično stanje da je u listu „S.“, objavljenom 26. novembra 2009. godine, u tekstu pod naslovom: „R. pošten kao ministar T.“, a čiji je autor drugotuženi, objavljen niz komentara sa neprimerenim i uvredljivim sadržajem po tužioca, kao tadašnjeg direktora Kliničkog centra i profesora M. f. K, zbog čega je tužilac pretrpeo nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, a koji je uživao u sredini gde je rođen, gde radi i živi, sve u smislu člana 79. Zakona o javnom informisanju; da su zbog toga, shodno čl. 80. i 81. Zakona o javnom informisanju, solidarno odgovorni prvotuženi i drugotuženi, jer nisu postupali sa obavezom novinarske pažnje, primerenom okolnostima prilikom objavljivanja spornog teksta, pošto se radi o informacijama koje se odnose na privatni život tužioca iz člana 43. navedenog zakona, pri čemu nisu kumulativno ispunjeni zakonski uslovi iz člana 45. istog zakona, kada se informacija može objaviti bez pristanka lica na koje se odnosi; da je na taj način prekoračena sloboda javnog informisanja na uštrb tužiočevih ličnih, moralnih i profesionalnih prava; da je sud prilikom donošenja odluke imao u vidu da je sloboda javnog informisanja Ustavom zagarantovana i da su lica koja obavljaju važne javne funkcije podložna većoj pažnji i preispitivanju javnosti, ali i činjenicu da postoji obaveza novinarske pažnje da pre objavljivanja utvrde neistinitost ili nepotpunost informacije koju objavljuju, a da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu verodostojno i potpuno, jer informisanje ima opšti interes, pa su novinari dužni da pruže tačne i pouzdane informacije, u skladu sa novinarskom etikom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, kao i da vode računa o ograničenjima prava na zaštitu privatnosti, a posebno da imaju u vidu činjenicu da se radi o licu koje vrši odgovornu i javnu funkciju; da je sud, takođe, imao u vidu da je sadržaj teksta dat u vidu kolumne koja sadrži izričito gledište ili mišljenje samog autora o nekoj pojavi ili događaju i da sporni tekst ima elemente alegorije, kao slikovitog načina pisanja, drugačijeg smisla od onog koji se neposredno daje, sa elementima metafore i satire; da sud, međutim, smatra da će najveći broj čitalaca, kada pročita naslov teksta i posebno sporne rečenice, iste protumačiti i shvatiti upravo onako kako je to shvatio i tužilac, što znači da je autor ipak prekoračio slobodu pisanja i elemente navedene književno-novinarske forme, jer je prosečnom čitaocu, kada pročita tekst, odmah jasno da se u istom govori o tužiocu lično na ironičan i ciničan način, te da se pominjanje zahtevnih ljubavnica, partijskih drugarica, koleginica, dece i žene upravo odnosi na tužioca, što je isti kao saslušan i objasnio sudu, navodeći reakcije svoje dece, roditelja i prijatelja na objavljeni tekst; da u ovom slučaju, po oceni suda, tužiocu pripada pravo na naknadu štete, shodno odredbama Zakona o javnom informisanju, s obzirom na to da je u sredstvu javnog informisanja objavljena informacija kojom se vređa čast tužioca i iznose neistiniti navodi o njegovom životu, znanju i sposobnostima i vređa njegovo dostojanstvo; da tuženi mora poštovati nepovredivost ljudskog dostojanstva i pravo na privatni život čoveka, a javno glasilo ne može objaviti ili reprodukovati informacije, članke ili podatke kojima se vređaju čast i ugled lica, bez obzira da li te informacije predstavljaju određene stavove i mišljenja samog autora; da u sukobu između slobode izražavanja i osnovnih prava ličnosti (čast i ugled) u načelu važi pravilo da su vrednosni sudovi slobodni, ali da činjenični nisu; da je vrednosni sud autora u spornom tekstu očigledno dat radi pojačavanja utiska koji treba da proizvede kod čitalaca i zbog toga je tužiocu povređena čast – svest koju svako ima o sebi; da bez obzira što drugotuženi kao autor tvrdi da nije imao nameru da omalovažava ličnost tužioca, da istog izuzetno ceni, očigledno je da tekst sadrži uvredljive navode preko razumne mere, što uzrokuje povredu časti i ugleda tužioca, zbog čega su autor teksta i izdavač novina odgovorni za nematerijalnu štetu; da je sud tužiocu dosudio visinu naknade nematerijalne štete, shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 224. Zakona o parničnom postupku, vodeći računa o intezitetu pričinjene štete, jer je objavljenom informacijom povređeno dostojanstvo tužioca zaštićeno članom 18. Ustava, načinu i sredstvu kojim je šteta pričinjena, sredini u kojoj tužilac živi, poverenju koje je kao direktor Kliničkog centra, hirurg i profesor fakulteta uživao u javnosti, posledicama koje su nastale usled objavljivanja spornog teksta, kao i proteku vremena od kada je štete učinjena.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1080/12 od 14. marta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena je presuda Višeg suda u Kragujevcu P1. 85/10 od 28. oktobra 2011. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da pravilno prvostepeni sud nalazi da su predmetni komentari objavljeni u listu „S.“, za vreme dok je drugotuženi bio glavni i odgovorni urednik, uvredljive i neprimerene sadržine za tužioca, tadašnjeg direktora K. c. K. i profesora M. f. K, zbog čega je tužilac trpeo nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda u sredini u kojoj je živeo, gde je rođen i gde je radio; da su tuženi solidarno odgovorni da plate tužiocu štetu koju su pričinili, a na osnovu čl. 79. i 80. Zakona o javnom informisanju; da je pravilno ocenio prvostepeni sud da se, shodno odredbi člana 43. Zakona o javnom informisanju, radi o informaciji iz privatnog života, koja se ne može objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života ta informacija tiče, ako se pri objavljivanju informacije može zaključiti da se određene kvalifikacije iz tog teksta odnose na tužioca, a tiču se njegovog profesionalnog i ličnog života; da pravilno prvostepeni sud nalazi da je autor teksta prekoračio slobodu pisanja i da u sukobu između slobode izražavanja i osnovnih prava ličnosti važi načelo da su vrednosni sudovi slobodni, ali da činjenični nisu; da je prvostepeni sud, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tužene da solidarno tužiocu naknade štetu zbog povrede časti i ugleda, a prema okolnostima konkretnog slučaja, ocenio kao pravilnu visinu naknade za pretrpljene duševne bolove; da se u žalbi tuženog navodi da sporni tekst predstavlja pogled autora na stanje u zdravstvu i na sve anomalije u zdravstvenom sistemu, da su te anomalije opšte poznate, te da je osporenom presudom došlo do povrede slobode izražavanja novinara, koje pravo je zajemčeno Ustavom; da je sloboda izražavanja garantovana Ustavom, ali kada su u pitanju sporovi koji nastaju povredom ove slobode od suda se zahteva da uspostavi ravnotežu između slobode izražavanja i prava pojedinca na ugled; da je obaveza štampe u demokratskom društvu da obaveštenja i ideje o svim pitanjima od javnog interesa prenese na način i u skladu sa njenim obavezama i odgovornostima; da bi se privatni život pojedinca izložio kritici to mora da bude opravdano javnim interesom, odnosno da je privatni život lica bio javno pitanje u vreme kritike; da po oceni drugostepenog suda, sadržaj predmetne kolumne predstavlja preterano mešanje u privatni život tužioca koji uživa zaštitu, a to mešanje nije opravdano javnim interesom u vreme kada je učinjeno; da je tuženi prekoračio slobodu javnog informisanja na štetu tužiočevih ličnih, moralnih i profesionalnih prava, pa se otuda ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi žalbe tuženog da je došlo do povrede slobode izražavanja tuženog.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. stav 2.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da se informacija iz privatnog života, odnosno lični pisani zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i slično), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i slično) i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski, digitalni i slično) - ne može objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice (član 43. stav 1.); da se informacija i zapisi iz stava 1. ovog člana ne mogu objaviti ni bez pristanka onoga kome su namenjeni odnosno onoga na koga se odnose, ako bi objavljivanjem bilo povređeno pravo na privatnost ili koje drugo pravo tog lica (član 43. stav 3.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganj u (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80. stav 1.); da autor, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije odgovaraju za štetu (član 83.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na slobodu izražavanja, Ustavni sud je pošao od garancija sadržanih u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, Ustavom se ne jemči potpuno neograničena sloboda izražavanja, već se dopušta ograničenje te slobode. Tako je odredbom člana 46. stav 2. Ustava predviđeno da se sloboda izražavanja može ograničiti, i to pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da je svrha ograničenja, između ostalog, i zaštita prava i ugleda drugih (legitimni cilj); 3) da je ograničenje u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu (neophodno u demokratskom društvu).

Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenom presudom, kojom su obavezani novinar i odgovorni urednik, ovde podnosilac ustavne žalbe, i pravno lice koje je osnivač javnog glasila da tužiocu R. P. solidarno isplate iznos od 200.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda i prava i sloboda tužioca, ograničena sloboda izražavanja podnosioca. Međutim, pitanje je da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu prava na slobodu izražavanja. Stoga je bilo potrebno ispitati da li su u konkretnom slučaju ispunjeni napred navedeni uslovi za ograničenje slobode izražavanja.

Ispitujući ispunjenost prva dva uslova, Ustavni sud je ocenio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo zasnovano na tumačenju i primeni navedenih odredaba Zakona o javnom informisanju, kao i da je svrha ograničenja - zaštita prava i ugleda drugog Ustavom dopuštena, a što ne osporava ni podnosilac ustavne žalbe.

Prema tome, zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, jeste da utvrdi da li je to ograničenje bilo neophodno u demokratskom društvu. S tim u vezi, Ustavni sud posebno mora da utvrdi da li su razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje bili relevantni i dovoljni, kao da li je takvo ograničenje bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo.

Razmatrajući da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede slobode izražavanja, Ustavni sud je imao u vidu da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važ ne društvene uloge. Prema članu 51. stav 1. Ustava, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog informisanja su dužna da to pravo i poštuju . Javna glasila slobodno objavljuju ideje, informacija i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, saglasno odredbi člana 4. stav 1. Zakona o javnom informisanju. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su povoljne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Castells protiv Španije, predstavka broj 11798/85, od 23. aprila 1992. godine, stav 42.). Ona obuhvata, pored ostalog, pravo na nepristrasne, dobronamerne informacije od javnog interesa, čak i kada predmetna publikacija podrazumeva štetne izjave o pojedincima (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 7 4.).

Sa druge strane, sloboda izražavanja podrazumeva i određene „dužnosti i odgovornosti“ novinara i javnih glasila. Novinar i urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja informacija, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (član 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju). Ta dužnost je od posebne važnosti, kada se objavljuju informacije koje štete ugledu pojedinca, pa se stoga zahteva da novinari postupaju u dobroj nameri kako bi pružili precizne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bladet Tromso i Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.). Takođe, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona o javnom informisanju, informacije iz privatnog života ne mogu se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče.

Iako mediji ne smeju da prekorače određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njihova dužnost je da saopštavaju, na način dosledan njihovim obavezama i odgovornostima, informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Novinarska sloboda, takođe, obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja ili čak provokaciji (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dalban protiv Rumunije, predstavka broj 28114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 45.).Takođe, granice dopuštene kritike su šire u odnosu političare, nosioce javne funkcije i druge javne ličnosti, nego u odnosu na druga lica (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bodrožić protiv Srbije, predstavka broj 32550/05, od 2. juna 2009. godine, stav 54.). Međutim, Ustavni sud napominje da se prilikom razmatranja granice slobode izražavanja mora uzeti u obzir i da li se sporni izrazi tiču nečijeg privatnog života ili nečijeg ponašanja u službenom svojstvu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lepojić protiv Srbije, napred navedenu, stav 75.).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenica ma od vrednosnih sudova , iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (vidi npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lingens protiv Austrije, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). To ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega, uvredljivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali u tom slučaju, mora se voditi računa o srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti npr. Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, predstavka broj 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.).

U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je u spornom novinskom tekstu pod naslovom: „R. pošten kao ministar T.“, objavljenom u gradskim lokalnim novinama, u vidu kolumne koja predstavlja izričito gledište ili mišljenje samog autora, navedeno: da je tužilac, koji je u tekstu označen kao „R. iz G.“, dao ostavku na mesto direktora Kliničkog centra, a da je potom zaključeno da je to mesto direktora toliko lagodno da budući direktor, kao i dosadašnji, može da radi i još na jednom radnom mestu; da je, pored ostalog, navedeno: „Nije lako raditi na dva mesta, primati nekoliko plata. A deca sve zahtevnija. A tek ljubavnice, partijske drugarice, koleginice, a o ženi kod kuće i da ne pričamo. Zato je pošteni R. odlučio da ode. Jer od R. iz G. jedino može da bude pošteniji ministar T. iz K. Samo dok je ministar. Inače, da T. nije ministar, onda bi R. bio pošteniji od T.“. Na osnovu prethodno utvrđenog činjeničnog stanja, postupajući sudovi su u osporenim presudama ocenili da je u spornom novinskom tekstu objavljen niz komentara sa neprimerenim i uvredljivim sadržajem u odnosu na tužioca, zbog čega je tužilac trpeo nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda. U osporenim presudama je utvrđeno da se radi o informacijama iz privatnog života tužioca iz člana 43. Zakona o javnom informisanju, te da je prekoračena sloboda javnog informisanja nauštrb tužiočevih ličnih, moralnih i profesionalnih prava. Pored toga, u osporenoj prvostepenoj presudi je utvrđeno da tužiocu pripada pravo na naknadu štete, shodno odredbama Zakona o javnom informisanju, s obzirom na to da je u sredstvu javnog informisanja objavljena informacija kojom se vređa čast tužioca i iznose neistiniti navodi o njegovom životu, znanju i sposobnostima i vređa njegovo dostojanstvo. Prvostepeni sud je, takođe, ocenio da je vrednosni sud autora u spornom tekstu očigledno dat radi pojačavanja utiska koji treba da proizvede kod čitalaca i da je zbog toga tužiocu povređena čast. Odgovarajući na žalbene navode tuženog da sporni novinski tekst predstavlja pogled autora na stanje u zdravstvu i na sve anomalije zdravstvenog sistema, a koje su opšte poznate, te da je ožalbenom presudom povređeno pravo na slobodu izražavanja novinara, drugostepeni sud je ocenio da su takvi navodi neosnovani, nalazeći da sadržaj predmetne kolumne predstavlja preterano mešanje u privatni život tužioca, a da to mešanje nije opravdano javnim interesom u vreme kada je učinjeno.

Ustavni sud nalazi da su postupajući sudovi u predmetnom postupku, i pored toga što su konstatovali da treba razlikovati izjave o činjenicama od vrednosnih sudova, propustili da utvrde koje to izjave u spornom novinskom tekstu predstavljaju izjave o činjenicama, a koje vrednosne sudove, već su paušalno zaključili da su u tekstu sadržane „informacije“ iz privatnog života tužioca. S obzirom na to da od prirode izjava sadržanih u novinskom tekstu zavisi i stepen zaštite slobode izražavanja koju uživa novinar, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, neophodno utvrditi da li sporne izjave sadržane u tekstu predstavljaju činjenične tvrdnje ili vrednosne sudove. Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u predmetnom postupku, Ustavni sud nalazi da navodi o tome da je tužilac dao ostavku na funkciju direktora Kliničkog centra i da direktor Kliničkog centra obavlja dve funkcije jesu činjenične izjave, dok izjave kojima se govori o poštenju tužioca i kojim se on poredi sa tadašnjim ministrom zdravlja očigledno predstavljaju vrednosne sudove autora novinskog teksta. Kada je reč o delu teksta u kome se pominju „zahtevna“ deca, ljubavnice, partijske drugarice, koleginice i žena, Ustavni sud nalazi da takva izjava nije dovoljno određena i konkretizovana, te da iako sadrži izvesne insinuacije, takva izjava ipak predstavlja konstruisanje određenih pretpostavki, a ne konstataciju činjenica.

Nadalje, kako su postupajući sudovi svoju ocenu o povredi prava na čast i ugled zasnovali na tome da su u spornom novinskom tekstu objavljene „informacije“ iz privatnog života tužioca, ne navodeći pritom koje su to informacije, Ustavni sud je razmatrao da li se činjenične tvrdnje sadržane u tekstu mogu smatrati izjavama koje se odnose na privatni život tužioca. Po oceni Ustavnog suda, izjava o ostavci tužioca na funkciju direktora Kliničkog centra, kao i izjava o tome da direktor Kliničkog centra obavlja dve funkcije, ne predstavljaju informacije o privatnom životu. Naime, radi se o informacijama koje se odnose na vršenje funkcije direktora kliničkog centra i u vezi su sa obavljanjem te funkcije. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je u predmetnom postupku utvrđeno da su takve informacije i istinite, a što nije bili ni sporno u predmetnom postupku.

U odnosu na druge izjave sadržane u spornom tekstu, za koje je Ustavni sud ocenio da ne predstavljaju činjenične tvrdnje, već vrednosne sudove, Ustavni sud ukazuje da je takve izjave potrebno razmotriti u kontekstu u kome su date, ceneći pritom i činjeničnu podlogu na kojima se takve izjave zasnivaju. Ustavni sud je pošao od činjenice da su u predmetnom novinskom tekstu, između ostalog, razmatrana pitanja u vezi sa izborom i vršenjem funkcije direktora zdravstvene ustanove, te da nema sumnje da se radi o pitanjima od javnog značaja i da je informisanje javnosti o tome u skladu sa ulogom medija kao „čuvara javnog interesa“ (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Observer i Guardian protiv Ujedinjenog kraljevstva, predstavka broj 13585/88, od 26. novembra 1991. godine, stav 59.). Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da su, u periodu koji je prethodio objavljivanju spornog novinskog članka, i mnogi drugi mediji, i to ne samo lokalni, objavljivali tekstove o pokrenutim postupcima zbog nesavesnog rada lekara, kako u Kragujevcu, tako i u Srbiji, odnosno o lošem stanju zdravstva uopšte, a kako je to utvrđeno u predmetnom parničnom postupku, kao i da je u vreme pisanja članka tužilac dao ostavku na funkciju direktora Kliničkog centra i da je sledio izbor novog direktora. Takođe, postupajući sudovi su utvrdili da je sporni novinski tekst objavljen u vidu kolumne, koja predstavlja izričito gledište i mišljenje autora, te da novinski tekst „ima elemente alegorije, kao slikovitog načina pisanja, drugačijeg smisla od onog koji se neposredno daje, sa elementima metafore i satire“. Ustavni sud napominje da širina slobode izražavanja i stepen njenog ograničenja zavisi i od subjekata na koje se informacije odnose. Granice prihvatljive kritike su šire kada se odnose na nosioca javne funkcije i takva lica treba da imaju veći prag tolerancije u odnosu na kritiku koja im je upućena. Ceneći sve te okolnosti, Ustavni sud nalazi da se izjave o poštenju tužioca i poređenju sa tadašnjim ministrom, kao vrednosni sudovi, ne odnose na privatni život tužioca, već predstavljaju kritiku upućenu na račun tužioca kao direktora zdravstvene ustanove, kao i na račun tadašnjeg ministra zdravlja. U odnosu na „spornu rečenicu“ u kojoj se pominju „zahtevna“ deca, ljubavnice, partijske drugarice, koleginice i žena, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što ta izjava sadrži aluziju i na tužioca, i iako je u određenoj meri provokativna, da takvu izjavu treba posmatrati u kontekstu u kome je data, posebno vodeći računa i o stilu pisanja novinskog teksta. Naime, sloboda izražavanja mišljenja podrazumeva i slobodu izbora načina na koji će se saopštiti mišljenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da čak i uvredljiv jezik, koji načelno ne uživa zaštitu slobode izražavanja, ukoliko mu je uvreda jedina svrha, može biti zaštićen tim pravom ako je korišćen isključivo u stilsku svrhu (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mladina DD Ljubljana protiv Slovenije, predstavka broj 20981/10, od 17. aprila 2014. godine, stav 45.). Imajući u vidu kontekst u kome je izrečena sporna izjava, kao i stil članka, Ustavni sud nalazi da se ne može smatrati da takva izjava predstavlja bezrazložni lični napad i da je usredsređena na privatni život tužioca, niti da je njena jedina svrha vređanje tužioca.

Po oceni Ustavnog suda, stav postupajućih sudova da su u spornom novinskom tekstu objavljene informacije iz privatnog života tužioca nije zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom obrazloženju. Ovo posebno ako se ima u vidu da sudovi uopšte nisu utvrdili koje to izjave u spornom tekstu predstavljaju činjenične tvrdnje, a koje vrednosne sudove, niti koje se to izjave odnose na privatni život tužioca, već su paušalno ocenili da se radi o informacijama iz privatnog života. Prvostepeni sud je čak naveo da su u spornom novinskom tekstu izneti neistiniti navodi o životu tužioca, njegovom znanju i sposobnostima, ne obrazlažući pritom koji su to navodi i na osnovu čega je utvrđeno da su oni neistiniti. Po oceni Ustavnog suda, iz činjeničnog stanja utvrđenog u predmetnom postupku ne proizlazi da su u tekstu sadržane činjenične izjave o privatnom životu, niti da su činjenične izjave sadržane u tekstu neistinite.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da ni stav prvostepenog suda da sporni tekst sadrži uvredljive navode preko razumne mere, kao ni stav drugostepenog suda da sadržaj predmetne kolumne predstavlja preterano mešanje u privatni život tužioca nije zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom obrazloženju. Naime, prvostepeni sud je, na osnovu naslova spornog teksta i posebno „sporne rečenice“, ocenio da je prosečenom čitaocu kad pročita tekst jasno da se govori o tužiocu lično na ironičan i ciničan način i da se pominjanje ljubavnica, partijskih drugarica, koleginica, dece i žene upravo odnosi na tužioca, a što je tužilac potvrdio pri saslušanju kao stranka i objasnio sudu. Polazeći od toga, sudovi su ocenili da su predmetni komentari sadržani u tekstu uvredljive i neprimerene sadržine i da se radi o informacijama o privatnom životu tužioca, nalazeći da je to dovoljno da se utvrdi da je tužilac, u konkretnom slučaju, pretrpeo štetu i da su tuženi solidarno odgovorni da naknade tu štetu. Međutim, postupajući sudovi nisu posebno cenili navode tuženog, iznete u predmetnom postupku, kojima je isticao da se sporni tekst bavio pitanjem od javnog interesa, da je postojao odgovarajući činjenični osnov za sporne izjave, da sporne izjave predstavljaju vrednosne sudove, da je tekst objavljen u formi kolumne, kao ličini osvrt autora na opšte stanje u zdravstvu, te da nije postojala namera da se omalovaži ličnost tužioca, a koje Ustavni sud smatra pravno relevantnim za odlučivanje u predmetnom sporu. Takođe, prvostepeni sud nije posebno razmatrao ni činjenicu da se sporni tekst odnosi na nosioca javne funkcije, iako je konstatovao da su lica koja obavljaju važne javne funkcije podložna većoj pažnji i preispitivanju javnosti.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje slobode izražavanja nisu bili relevantni i dovoljni, te da takvo ograničenje nije bilo neophodno u demokratskom društvu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je presudom Višeg suda u Kragujevcu P1. 85/10 od 28. oktobra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1080/12 od 14. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena sloboda izražavanja zajemčen a članom 46. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1080/12 od 14. marta 2012. godine i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi tužen ih izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu P1. 85/10 od 28. oktobra 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na istim ustavnopravnim razlozima kao i povredu slobode izražavanja iz člana 46. Ustava, te da je Ustavni sud prethodno utvrdio da je podnosiocu povređena sloboda izražavanja i da je odredio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca i sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje.

6. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede slobode izražavanja dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu mat erijalne štete, koju je opredelio u označenom iznosu na ime advokatskih i drugih troškova postupka, preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude kojim je potvrđena i odluka o troškovima postupka, zbog čega je Sud takav zahtev podnosioca odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Kragujevcu I. 404/15 od 22. maja 2015. godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi slobode izražavanja novinara u sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti