Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao nedozvoljene i neblagovremene

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu. Deo žalbe je odbačen kao nedozvoljen zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava, deo kao neblagovremen jer je rok propušten, a deo koji se odnosi na rešenje revizijskog suda je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Janića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Aleksandra Janića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P1. 2297/08 od 13. marta 2009. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 919/09 od 16. novembra 2009. godine, rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1343/10 od 13. maja 2010. godine i rešenja Osnovnog suda u Nišu 1I. 2082/10 od 8. februara 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Aleksandar Janić iz Niša je 2. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je ukazao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 2297/08 od 13. marta 2009. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se poništi odluka tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Beograd od 17. novembra 2005. godine o dodeli kredita za kupovinu stana tuženoj D. S. u iznosu od 4.923.667,12 dinara, da se poništi ugovor o kreditu od 17. novembra 2005. godine zaključen između tuženih, da se utvrdi da je tužena D. S. nepravilno bodovana na osnovu neistinite i netačne dokumentacije, na način opisan u izreci presude, da se tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih obaveže da tužiocu dodeli kredit za kupovinu stana površine 38 m2, pod uslovima iz Pravilnika od 18. maja 2005. godine i ceni stana važećoj na dan isplate kredita i da mu tuženi solidarno naknade štetu nastalu donošenjem nepravilne odluke o dodeli kredita za kupovinu stana tuženoj D. S, i to: zakonske zatezne kamate na iznos od 4.923.667,12 dinara od 18. novembra 2005. godine do dana isplate kredita tužiocu, po ceni stana važećoj na dan isplate kredita, zakonske zatezne kamate na iznos kredita koji je pripadao tužiocu za kupovinu stana od 38 m2 na dan 18. novembra 2005. godine – 2.338.000,00 dinara do dana isplate kredita tužiocu, uvećan za iznos kirije koju je plaćao kao podstanar u visini od 200 evra mesečno po kursu Narodne banke Srbije, svakog prvog u mesecu za prethodni mesec i sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose do dana isplate kredita tužiocu, uvećanom za inflatornu dobit – zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.338.000,00 dinara od 18. novembra 2005. godine do dana isplate kredita tužiocu. Osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 919/09 od 16. novembra 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1343/10 od 13. maja 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija koju je tužilac izjavio protiv drugostepene presude, zbog toga što je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može izjaviti. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, predmet tužbenog zahteva je bila ocena zakonitosti odluke o dodeli kredita za kupovinu stana i ugovora o kreditu koji je zaključen između tuženih, utvrđenje i naknada štete zbog donošenja nepravilne odluke o dodeli kredita. Kako vrednost predmeta spora nije bila označena u tužbi, a tužilac je podneskom od 19. februara 2009. godine uredio tužbu i označio kao vrednost predmeta spora iznos od 2.338.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da tako označena vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, propisanu članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), te je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu 1I. 2082/10 od 8. februara 2010. godine određeno je izvršenje prema podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom dužniku, radi naplate troškova praničnog postupka u opredeljenom novčanom iznosu i troškova izvršenja, zabranom na ½ zarade koju izvršni dužnik ostvaruje kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – filijala Niš, do visine ukupnog iznosa potražiavanja i do konačnog namirenja izvršnog poverioca.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporenim sudskim odlukama povređene odredbe člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Član 32. stav 1. Ustava jemči svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog pokretanja postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

5. U prilog tvrdnje da su mu osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1343/10 od 13. maja 2010. godine povređeni označeno ustavno načelo i Ustavom zajemčena prava, podnosilac ustavne žalbe je naveo da se u konkretnom slučaju radi o radnom sporu u kome je dozvoljena revizija, te da time što bi se stambena potreba podnosioca rešavala dobijanjem kredita ne znači da se radi o novčanom potraživanju.

Ustavni sud ukazuje na to da izjavljivanje revizije nije uvek dozvoljeno u radnim sporovima, već samo u slučajevima i pod uslovima propisanim odredbama člana 394. stav 2. i člana 439. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP). Naime, odredbom člana 439. ZPP je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, dakle, bez obzira na vrednost predmeta spora. S obzirom na to da radni sporovi koji se odnose na rešavanje stambenih pitanja zaposlenih nisu obuhvaćeni navedenom odredbom zakona, te da je u tim sporovima revizija dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na novčano i na nenovčano potraživanje, odnosno ako vrednost predmeta spora prelazi granični iznos određen odredbom člana 394. stav 2. ZPP, Ustavni sud nalazi da navod podnosioca ustavne žalbe da je revizija bila dozvoljena zato što se u konkretnom slučaju radilo o radnom sporu ne dovodi u sumnju pravičnost osporenog revizijskog rešenja.

Kako se u konkretnom slučaju tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe odnosio i na novčano i na nenovčano potraživanje, a vrednost pobijanog dela presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 919/09 od 16. novembra 2009. godine protiv koje je izjavljena revizija je iznosila 2.338.000,00 dinara, Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni kasacioni sud izneo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je izjavljena revizija nedozvoljena, što je imalo za posledicu donošenje osporenog rešenja o njenom odbacivanju.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporenim revizijskim rešenjem povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Pored toga, ustavna žalba ne sadrži navode i dokaze na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je osporenim rešenjem podnosilac na bilo koji način diskriminisan.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba čl. 32. i 21. Ustava kojima se jemči pravo na pravično suđenje i utvrđuje načelo zabrane diskriminacije, te je i u ovom slučaju navode ustavne žalbe o povredama označenog prava i načela Ustavni sud cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu protiv osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

6. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Opštinskog suda u Nišu P1. 2297/08 od 13. marta 2009. godine i Okružnog suda u Nišu Gž1. 919/09 od 16. novembra 2009. godine, Ustavni sud je pošao od utvrđenog pravnog stava da će se donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku smatrati da su iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, prema Zakonu o parničnom postupku ili drugom posebnom zakonu, dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudske odluke, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po žalbi.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju revizija koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je ocenio da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja drugostepene sudske odluke podnosiocu ustavne žalbe, a ne od dana kada je podnosilac ustavne žalbe primio rešenje povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva. Kako je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu sudsku odluku, prema sopstvenim navodima, primio 15. decembra 2009. godine, a ustavnu žalbu izjavio 2. avgusta 2010. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv osporenih presuda kao neblagovremenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

Ustavni sud ističe da na drugačije rešenje u ovom predmetu ne utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Ovo iz razloga što Zakon o Ustavnom sudu dopušta mogućnost da se ustavna žalba zbog povrede navedenog prava izjavi i pre nego što su iskorišćena sva pravna sredstva dok postupak čije se trajanje osporava još nije okončan, ali kada je, kao u konkretnom slučaju, ustavna žalba izjavljena nakon što su iskorišćena sva pravna sredstva, onda se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan dostavljanja osporene drugostepene odluke, odnosno na isti način kao kada se u ustavnoj žalbi ističe povreda bilo kog drugog Ustavom zajemčenog prava.

7. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Osnovnog suda u Nišu 1I. 2082/10 od 8. februara 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je protiv tog rešenja bio dozvoljen prigovor, o čemu je podnosilac ustavne žalbe i poučen u samom rešenju. Kako u ustavnoj žalbi nisu navedeni, niti su uz nju dostavljeni dokazi da je propisano pravno sredstvo iscrpljeno, Ustavni sud je ocenio da u ovom delu nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je ustavnu žalbu i u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu navedenog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

 

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

sudija

dr Agneš Kartag Odri