Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja složenog parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao dugo, sud je uzeo u obzir složenost predmeta, obim dokaznog postupka i ponašanje stranaka, zaključivši da rok nije bio nerazuman.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije dr Nata ša Plavšić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. G . iz sela L, opština Bojnik , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. G . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovni sudom u Nišu u predmetu P. 4969/14 (pr vobitno predmetu Opštinskog suda u Nišu P. 5236/05), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. G . iz sela L, opština Bojnik , je 28. aprila 2017. godine, preko punomoćnika G. R . i P . R, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1627/17 od 8. marta 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1 , članom 36. i članom 58 . stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome je donet a osporena presud a. Ustavnom žalbom se ukazuje i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac je, 14. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika P . R, advok ata iz Niša, Ust avnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2534/17 od 10. novembra 2017. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i povrede prava na suđenje u razumnom r oku iz člana 32. stav 1. Ustava, te povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ove ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

U ustavnoj žalbi od 28. aprila 2017. godine se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu kojom je usvojen tuženi zahtev tužioca prema tuženom – ovde podnosiocu ustavne žalbe, radi duga; da je presuda doneta na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešnom primenom materijalnog prava; da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda trajao 12 godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i načela , poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Nišu da donese novu odluku o žalbi podnosioca, objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i podnosiocu na ime povrede zajemčenih prava dosudi pravičnu naknadu u iznosu od 100.000,00 dinara i na ime sastava ustavne žalbe iznos od 60.000,00 dinara.

Ustavnom žalbom od 14. avgusta 2018. godine osporeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 2534/17 od 10. novembra 2017. godine, kojim se ne prihvata odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj i odbacuju kao nedozvoljene revizije tužioca i tuženog izjavljene protiv osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1627/17 od 8. marta 2017. godine. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavn ih prava podnosioca, poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda i naloži tom sudu da prihvati odlučivanje o posebnoj reviziji podnosioca, da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i podn osiocu dosudi novčanu naknadu u iznosu od 400.000,00 dinara, kao i da mu za povredu prava na suđenje u r azumnom roku u predmetnom parničnom postupku koji je ukupno trajao trinaest godina, dosudi iznos od 300.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Nišu 4969/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Privredno društvo D. a.d. iz Niša je 21. juna 2005. godine podnelo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe , kojom je predložilo da sud utvrdi da su ugovor broj 27 od 27. februara 2004. godine između tužioca i tuženog, kao i prethodni ugovori između ugovornih strana, i to – ugovor o dugoročnom kreditiranju br. 283 od 21. juna 2000. godine, ugovor br. 759 od 24. oktobra 2000. godine, ugovor br. 242 od 7. avgusta 2002. godine, aneks ugovora br. 353 od 26. novembra 2003. godine, ugovor o regulisanju međusobnih obaveza zaključen 5. maja 2004. godine raskinuti; da obaveže tuženog da tužiocu po osnovu neispunjenja ugovornih obaveza preuzetih ugovor ima zaključenim sa tužiocem 27. februara 2004. godine, 21. juna i 24. oktobra 2000. godine, 7. avgusta 2002. i 26. novembra 2003. godine vrati preuzetu mehanizaciju i energente i novčani iznos kao u stavu drugom petituma tužbenog zahteva ili ukoliko više nije u mogućnosti da vrati preuzetu mehanizaciju i energente , da usvoji alternativni tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade za preuzetu mehanizaciju, energente i dr, a prema ugovor ima navedenim u stavu prvom petituma tužbenog zahteva isplati iznos od 2.936.250 evra , u dinarskoj prot ivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu sa pripadajućom kamatom, kao i iznos od 130.398,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana raskidanja ugovora 26. aprila 2005. godine – na ime reprogramiranog duga po ugovoru od 5. maja 2004. godine, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Podneskom od 20. avgusta 2012. godine tužilac je obavestio prvostepeni sud o svom novom poslovnom imenu – P. a.d. iz Niša.

Tužba je dostavljena tuženom na odgovor 12. septembra 2005. godine, a tuženi je odgovorio na tuž bu od 17. oktobra 2005. godine.

Na prvom ročištu 14. aprila 2006. godine, tuženi je predložio prekid postupka kao u odgovoru na tužbu, tj. do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka u predmetu istog suda P. 1899/05, koji se vodi po tužbi podnosioca protiv ovde tužioca radi naknade štete.

Opštinski sud u Nišu je usvojio predlog tuženog za prekid postupka , jer rešavanje po zahtevu u postupku P. 1899/05 predstavlja prethodno pitanje od čijeg rešenja zavisi i odluka u ovoj pravnoj stvari, rešenjem P. 5236/05 od 10. maja 2006. godine, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog sud u Nišu Gž. 2791/06 od 28. novembra 2006. godine.

Tužilac je 30. marta 2010. godine podneo predlog za nastavak postupka, s obzi rom na to da je parnični postupak u predmetu P. 1899/05 okončan pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 1 612/08 od 21. maja 2009. godine. Osnovni sud u Nišu usvojio predlog rešenjem P. 80/10 od 6. maja 2010. godine.

Od donošenja rešenja o nastavku postupka 6. maja 2010. godine do donošenja prvostepene presude 7. decembra 2016. godine, Osnovni sud u Nišu je zakazao 41 jedno ročište (7. juna, 14. jula, 15. septembra, 26. oktobra i 20. novembra 2010. godine, 17. januara, 28. februara, 6. aprila, 11. maja, 20. juna, 26. septembra, 1. novembra i 22. decembra 2011. godine, 14. februara, 5. aprila, 8. maja, 5. jula, 2. oktobra i 15. novembra 2012. godine, 24. januara, 16. aprila, 9. jula, 10. oktobra, 13. decembra i 26. decembra 2013. godine, 20. februara, 17. aprila, 6. maja, 30. juna 2014. godine, 27. januara, 29. maja, 21. jula, 2. oktobra, 3. novembra i 22. decembra 2015. godine, te 17. februara, 6. aprila, 12. maja, 23. juna6. septembra, 1. novembra i 7. decembra 2016. godine) , od kojih nije održano ili je odloženo bez raspravljanja 21 ročište.

Glavna rasprava je prvi put bila zaključena na ročištu 24. januara 2013. godine, na kome stranke nisu imale novih dokaznih predloga, a zatim je ponovo otvorena na ročištu 16. aprila 2013. godine radi dopune dokaznog postupka.

Tuženi je podneskom od 17. aprila 2014. godine predložio prekid osporenog postupka do pravnosnažnog okončanja parničnih postupka u predmetima istog suda P. 1863/11 i P. 10968/13, koji se vode po tužbama protiv ovde tužioca radi naknade štete, kao prethodnog pitanja. Osnovni sud u Nišu je rešenjem P. 8811/10 od 30. juna 2014. godine odredio prekid postupka u skladu sa predlogom tužioca, a Viši sud u Nišu je rešenjem Gž. 2762/14 od 9. oktobra 2014. godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak, nakon čega je prvostepeni sud rešenjem od 17. januara 2015. godine dozvolio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari.

U toku postupka tužilac je više puta precizirao tužbeni zahtev, više puta i na zahtev prvostepenog suda, a poslednji put podneskom od 9. novembra 2016. godine.

Na prvom ročištu 7. juna 2010. godine, Osnovni sud u Nišu je odredio izvođenje dokaza veštačenje m pute m sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke G. R, sa zadatkom da uvidom u spise predmeta i knjigovodstvenu dokumentaciju tužioca i tuženog utvrdi koju mehanizaciju je tuženi uzeo od tužioca, da li je istu platio i ako jeste na koji način, odnosno da utvrdi iznos duga tuženog prema tužiocu za preuzetu mehanizaciju, kao i iznos duga tuženog prema tužiocu prema ugovoru o reprogramiranju duga i da utvrdi strukturu tog duga.

Veštak G. R. je prvostepenom sudu dostavio nalaz i mišljenje 14. septembra 2010. godine, a zatim još osam pismenih dopuna nalaza i izjašnjenja - 22. decembra 2011. godine, 4. aprila 2012. godine, 20. jula 2015. godine, 13. novembra 2015. godine, 5. aprila 2016. godine, 22. juna 2016. godine, 1. avgusta 2016. godine i 17. oktobra 2016. godine.

Na ročištu 10. oktobra 2013. godine Osnovni sud u Nišu je odredio veštačenje veštaka mašinske struka Ž. N, sa zadatkom da utvrdi stanje u kome se sušara nalazi i izjasni se o amortizaciji usled proteka vremena. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 10. decembra 2013. godine, a dopunski nalaz 5. maja 2014. godine.

Prvostepeni sud je izveo i dokaze uvidom u obimnu dostavljenu dokumentaciju, saslušanjem predstavnika tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem dva svedoka i saslušanjem veštaka G. R. dva puta.

Od 21 neodržanog ročišta, šest nije održano iz razloga na strani suda (zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili propusta suda da dostavi podneske) , osam ročišta zbog toga što je veštak dostavljao svoje dopunske nalaze i izjašnjenja uoči samog ročišta, te ih je bilo potrebno dostaviti strankama na izjašnjenje , dva zbog nedolaska uredno pozvanih svedoka, tri iz razloga na strani tužioca i dva iz razloga na strani tuženog, i to: ročište 5. jula 2012. godine da bi se tužiocu dao rok da se izjasni o podnesku tuženog od 29. juna 2012. godine i ročište 15. novembra 2012. godine jer je tužiocu uručen podnesak tuženog od 13. novembra 2012. godine radi izjašnjenja. Takođe, punomoćnik tuženog je na ročištu 11. maja 2011. godine usmeno izneo primedbe na nalaz i mišljenje veštaka G. R, ali ih nije dostavio pismeno sve do naloga sa ročišta od 1. novembra 2011. godine, usled čega na tom ročištu nije mogao biti saslušan pozvani veštak.

Osnovni sud u Nišu je presudom P. 4696/14 od 7. decembra 2016. godine obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade za isporučenu mehanizaciju, repromaterijal i energente isplati ukupan iznos od 87.709,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2016. godine, kao dana veštačenja, do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 603.939,00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom, odbio (stav prv i izreke); obavezao tuženog da tužiocu na ime duga po osnovu ugovora o regulisanju međusobnih obaveza i potraživanja br. 1050 od 30. aprila 2004. godine, zaključenog 5. maja 2004. godine, isplati iznos od 130.398,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev o 1. januara 2007. godine, pa do konačne isplate (stav drugi izreke) i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 323.162,00 dinara (stav treći izreke).

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi je izjavio žalbu 16. januara 2017. godine, a tužilac 18. januara 2017. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1627/17 od 8. marta 2017. godine odbio žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P. 4696/14 od 7. decembra 2016. godine. Naime, Apelacioni sud je našao da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povredama na koje se ukazuje u žalbama parničnih stranaka, te da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na isto pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci pobijane presude, a za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge koje prihvata i taj sud.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Nišu, tuženi je izjavio tzv. izuzetnu reviziju 28. aprila 2017. godine, a tužilac 3. maja 2017. godine.

Apelacioni sud u Nišu, rešenjem R3. 77/17 od 1. avgusta 2017. godine, nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tuženog protiv presude tog suda Gž. 1627/17 od 8. marta 2017. godine, a rešenjem R3. 77/17 od 10. oktobra 2017. godine je predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca protiv navedene presude.

Vrhovni kasacioni sud, osporenim rešenjem Rev. 2534/17 od 10. oktobra 2017. godine , nije prihvatio odlučivanje o revizij i tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1627/17 od 8. marta 2017. godine kao izuzetno dozvoljenoj (stav priv izreke) i odbacio kao nedozvoljene revizije tužioca i tuženog protiv navedene presude (stav drugi izreke). U obrazloženju osporenog rešenja se, por ed ostalo, navodi: da Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio odlučivanje o reviziji tužioca na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom na to da u ovoj parnici nema potrebe za odlučivanjem o reviziji u cilju ujednačavanja sudske prakse, jer je predmet parnice potraživanje koje i ma pravni osnov u ugovornom odnosu stranaka; da naime, raspravljanje prava i obaveza koje potiču iz ugovornog odnosa konkretnih ugovornih strana i pravne posledice k oje mogu proizaći usle d izvršenja ili neizvršenja ugovornih obaveza ili prestanka ugovornog odnosa i eventualne naknada štete zavise od konkretnih okolnosti, odn osno utvrđenih činjenica u svakom konkretnom slučaju i od tih činjenica zavisi i odlučivanje o svakom tužbenom zahtevu.

4. Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.)

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a stavom 2. istog člana utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su navedenim odredbama Ustava zajemčena prava i načela koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima i načelima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te člana 1. Protokola 1 i Protokola 12 uz Evropsku konvenciju na koje se ukazuje u ustavnim žalbama, to Ustavni sud povredu ovih prava i načela u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik R S“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom parničnom postupku, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o pa rničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 , 55/14 i 15/15) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 21. juna 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu, a da je okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1627/17 od 8. marta 2017. godine. Prilikom ocene postojanja povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud nije uzeo u obzir postupak po vanrednim revizijama parničnih stranaka koje su odbačene rešenjem Vrhovnog kasacionog suda.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao ukupno 11 godina i osam i po meseci . Međutim, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u odgovoru na tužbu stavio predlog za prekid osporenog postupka do okončanja parnice P. 1899/05 koju je vodio protiv ovde tužioca, a koji je prvostepeni sud na prvom ročištu usvojio, te da je parnica P. 1899/05 prima faciae okončana u razumnom roku (2005 – 2009. godina), Ustavni sud je ocenio da se period od podnošenja tužbe do podnošenja predloga za nastavak postupka 10. marta 2010. godine ne može staviti na teret suda i da ga ne treba uzimati u obzir prilikom ocene postojanja povrede prava podnosioca na suđenje u razumnom roku. Od podnošenja predloga za nastavak postupka do okončanja postupka donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu , isti je trajao sedam godina, što može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno složenom sporu, u kome je tužilac stavio više tužbenih zahteva, koji su poticali iz više ugovora zaključenih između parničnih stranaka, koje je zatim u toku postupka , po nalogu suda ili sopstvenoj inicijativi, više puta precizirao, a tuženi je osporio tužbeni zahtev u celini. Radi rešavanja spora nadležni sud je izveo složen i obiman dokazni postupak, u kome su, pored saslušanja parničnih stranaka i svedoka i upoznavanja sa obimnom dokumentacijom, izvedena i dva veštačenja – veštaka ekonomsko-finansijske struke , koji je osim osnovnog nalaza i mišljenja dostavio još osam dopunskih nalaza i izjašnjenja povodom primedbi parničnih stranaka i bio dva puta saslušan i veštaka mašinske struke, koji je osim osnovnog nalaza i mišljenja takođe dostavio jedan dopunski nalaz.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao opravdani interes za efikasno okončanje postupka, ali da je takođe svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprineo trajanju postupka. Naime, podnosilac je više puta dostavljao podneske neposredno pre zakazanog ročišta, usled čega su dva ročišta morala biti odložena radi izjašnjenja tužioca o podnescima podnosioca (5. jula 2012. i 15. novembra 2012. godine), a svoje primedbe na nalaz veštaka, prvobitno iznete usmeno na ročištu 11. maja 2011. godine, je dostavio u pismenom obliku tek nakon naloga suda na ročištu od 1. novembra 2011. godine, usled čega na tom ročištu nije mogao biti saslušan pozvani veštak. Osim toga, Ustavni sud je ocenio da se period od devet meseci u kome je odlučivano o predlogu podnosioca ustavne žalbe od 17. aprila 2014. godine za prekid osporenog parničnog postupka, do okončanja druga dva parnična postupka koja su vođena između istih stranaka, a za koji je posle donošenja usvajajućeg prvostepenog i ukidajućeg drugostepenog rešenja utvrđeno da je neosnovan, ne može staviti na teret isključivo prvostepenog suda, već delom i na teret podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući ponašanje nadležnog suda, Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni postupak bio izuzetno ekspeditivan, a da je prvostepeni postupak trajao šest godina i preko osam meseci, što svakako predstavlja prekoračenje standarda trajanja postupka pred prvostepenim sudom. Međutim, Ustavni sud je pošao od stava da svako prekoračenje roka ne mora da predstavlja ujedno i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu složenost predmeta spora i izvedenog dokaznog postupka, doprinos podnosioca trajanju postupka, te činjenicu da u postupku nije bilo perioda neaktivnosti prvostepenog suda, Ustavni sud je ocenio da izvesni propust i u postupanju prvostepenog suda ne predstavljaju dovoljan razlog da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Povodom tvrdnji ustavne žalbe o povredi ustavnih prava i načela osporenom aktima, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi sa navodima ustavne žalbe kojom se traži od Ustavnog suda da poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2534/17 od 10. novembra 2017. godine i naloži tom sudu da prihvati odlučivanje o izuzetnoj reviziji podnosioca, Ustavni sud je, p olazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici u čijoj nadležnosti je da ceni kada su ispunjeni posebni uslovi za odlučivanje o reviziji koja je izuzetno dozvoljena, ocenio da navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnopravne razloga za tvrdnju o povredi navedenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda u suštini traži da postupa kao instancioni sud i da ispita da li je u konkretnom slučaju postojala potreba ujednačavanja sudske prakse i tumačenja prava, a što je u isključivoj nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1627/17 od 8. marta 2017. godine, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u osnovi ponavljaju navodi koje je podnosilac iznosio u toku parničnog postupka i u žalbi protiv prvostepene presude i da je Apelacioni sud u Nišu za donetu odluku kojim je potvrdio prvostepenu presudu dao iscrpne, jasne i argumentovane razloge i izjasnio se o glavnim žalbenim navodima podnosioca , a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati utemeljenim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje, već da se od ovog suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, podnosilaca se samo formalno poziva ne dajući u ustavnoj žalbi nikakve argumente za ovu tvrdnju. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da s obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda, to je očigledno da je podnosilac imao pravo na žalbu iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristio, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nisu ispunjeni propisani uslovi.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na istim navodima na kojima i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud našao da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno osnovane razloge za tvrdnju o povredi ovog ustavnog prava.

U vezi sa tvrdnjom o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči ni jedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ono ima akcesorni karakter, te se povreda zabrane diskriminacije može utvrditi samo u slučaju postojanja povrede nekog od zajemčenih ljudskih prava ili sloboda, ukoliko su pruženi dokazi za povredu ovog načela.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja složenog parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti