Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Podnosilac je tražio naknadu štete zbog izmakle dobiti. Sud je ocenio da je dugo trajanje postupka posledica neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zemljoradničke zadruge "Budućnost" AD Čonoplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zemljoradničke zadruge "Budućnost" AD Čonoplja i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmet u P. 694/01 i P. 2732/04 povređeno pravo podnosioca ustavne ž albe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Zemljoradnička zadruga "Budućnost" AD Čonoplja je 8. avgusta 201 1. godine, preko punomoćnika Đura Bošnjaka, advokata iz Sombora, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 260/10 od 16. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetima P. 694/01 i P. 2732/04.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2732/04 od 5. februara 2009. godine pravnosnažno odbijen protivtužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe (tada Zemljoradničke zadruge "Budućnost" DD Čonoplja), kojim je tražio naknadu štete zbog toga što mu tuž ilac "zlonamerno nije predao u posed izgrađene stanove i poslovne prostorije ", koje je on u celosti i na vreme isplatio; da su sudovi stali na pogrešno stanovište da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na obeštećenje zbog nemogućnosti korišćenja svojih stanova i poslovnih prostorija za period kašnjenja od pet godina; da se izmakla dobit može izraziti u zakupnini od stanova i poslovnih prostorija u period u docnje ili u visini kamate, da je novac koji je uložen u kupovinu stanov a podnosilac ustavne žalbe stavio na štednju kod poslovn e ban ke; da je postupak pokrenut protivtužb om od 26. marta 2001. godine, a pravnosnažno okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 260/10 od 16. decembra 2010. godine i prema tome trajao punih deset godina .

Zbog napred navedenih razloga, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, a usled desetogodišnjeg trajanja predmetne parnice i pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

U podnesku od 5. januara 2012. godine podnosilac ustavne žalbe iznosi navode o nejednakom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i prilaže presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8814/10 od 2. novembra 2011. godine. Smatra da se ovakvom praksom sudova grubo narušava ravnopravnost stranaka, što "predstavlja dalju povredu ustavnih načela našeg ustavnog poretka".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Trgovinskog suda u Novom Sadu P1. 2732/04 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Stambena zadruga "Pobeda–IMO" iz Novog Sada je 19. marta 2001. godine Privrednom sudu u Novom Sadu podnela tužbu protiv tužene Zemljoradničke zadruge "Budućnost" DD Čonoplja, radi isplate glavnog duga u iznosu od 3.511.258,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 25. aprila 2000. godine do konačne isplate, na osnovu aneksa I ugovora o udruživanju sredstava za izgradnju stanova i poslovnog prostora i stambene infrastrukture na lokalitetu ugao ulica Braće Ribnikara i Danila Kiša u Novom Sadu. Tužbom je predložena i privremena mera da se tuženom, do pravnosnažnog okončanja spora, zabrani otuđenje i opterećenje nepokretnosti na navedenom lokalitetu. Predmet je zaveden pod brojem P. 649/01.

Na ročištu povodom predloga za izdavanje privremene mere, održanom 26. marta 2001. godine, punomoćnik tuženog je obavestio sud da je tuženi predao sudu odgovor na tužbu sa protivtužbom i predlogom za određivanje privremene mere, zbog čega je ročište odloženo za 12. april 2001. godine.

Odgovor na tužbu sa protivtužbom i predlogom za izdavanje privremene mere primljen je u Privrednom sudu u Novom Sadu 26. marta 2001. godine. Zemljoradnička zadruga "Budućnost" DD Čonoplja protivtužbom potražuje naknadu štete na ime izmakle dobiti zbog nemogućnosti izdavanja stanova i poslovnih prostor ija koji su bili predmet ugovora o udruživanju sredstava za izgradnju stanova i poslovnog prostora i stambene infrastrukture, za period od 31. decembra 1995. godine, kada je tužilac–protivtuženi bio dužan da izvrši predaju u posed ovih nepokretnosti, do 7. marta 2001. godine, kada je uvođenje u posed izvršeno sudskim putem. Tuženi–protivtužilac je takođe predložio određivanje privremene mere kojom se tužiocu–protivtuženom zabranjuje otuđenje stanova u objektu koji gradi u Novom Sadu, u ul. Danila Kiša br. 17A, na kat astarskoj parceli broj 1031 , KO Novi Sad, do pravnosnažnog okončanja parnice.

Na ročištu održanom 12. aprila 200 1. godine , sud je nakon unošenja reči punomoćnika stranaka, odložio raspravu za 14. maj 2001. godine, radi "eventualnog konciznog izjašnjenja punomoćnika". Na ročištu održanom 14. maja 2001. godine određeno je izvođenje dokaza sa slušanjem jednog svedoka kojeg je predložila tužilačka strana i jednog svedoka predloženog od strane tuženog–protivtužioca. Nar edno ročište određeno je za 7. jun 2001. godine, na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka D.M. i M.F, nakon čega je sud punomoćnicima stranaka odredio rok od 30 dana za dostavu pismenih dokaza i konstatovao da su saglasno predložili izvođenje dokaza veštačenjem. Termin održavanja narednog ročišta za glavnu raspravu nije određen .

Rešenjem suda od 27. septembra 2001. godine određeni su građevinsko i finansijsko vešta čenje, koji su poveren i Zavodu za sudska veštačenja u Novom Sadu, čiji veštaci su spise predmeta preuze li 5. oktobra 2001. godine. Na pismeni zahtev suda, Zavod za sudska veštačenja je spise predmeta, sa pismeno izrađenim nalazom i mišljenjem , vratio 16. maja 2002. godine. Ročište za glavnu raspravu je nakon vraćanja spisa predmeta zakazano za 27. novembar 2002. godine, na kome je punomoćnik tužioca–protivtuženog predao podnesak sa izjašnjenjem o veštačenju i priložio nove pismen e dokaz e. Radi izjašnjenja punomoćnika tuženog-protivtužioca o nalazu i mišljenju Zavoda za sudska veštačenja , koji je strankama dostavljen istovremeno sa pozivima za ročište i radi određivanja eventualnog dopunskog veštačenja, ročište od 27. novembra 2002. godine odloženo je za 14. april 2003. godine, na kome je određen o izvođenje dokaza dopunsk im izjašnjenje m veštaka Zavoda za sudska veštačenja i naredno ročište određeno za 17. septembar 2003. godine. Dopuna nalaza i mišljenja Zavoda za sudska veštačenja sudu je dostavljena 7. avgusta 2003. godine, a punomoćnicima stranaka uručena 8. odnosno 9. septembra 2003. godine. Ročište zakazano za 17. septembar 2003. godine nije održano zbog bolesti punomoćnika tužioca–protivtuženog, dok je na narednom ročištu, održanom 22. decembra 2003. godine, nakon usmenog izjašnjenja veštaka Zavoda za sudska veštačenja, objavljeno d a je glavna rasprava zaključena, a pismeni otpravak odluke najavljen parničnim strankama.

Presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 694/01 od 22. decembra 2003. godine usvojen je u celosti tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog te je tuženi–protivtužilac obavezan da tužiocu–protivtuženom isplati iznos od 1.356.776,38 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. marta 2002. godine, pa do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 268.619,55 dinara. Istom presudom delimično je usvoje n protivtužbeni zaht ev tuženog–protivtužioca, te je tužilac–protivtuženi obavezan da tuženom protivtužiocu isplati iznose od 5.926.870,20 dinara i 588.387,34 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. marta 2002. godine, pa do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 335.300,00 dinara. Predlozi tužioca–protivtuženog i tuženog–protivtužioca za određivanje privremen ih mer a, odbijeni su kao neosnovani. Presuda od 22. decembra 2003. godine je punomoćniku tuženog-protivtužioca uručena 21. januara 2004. godine, a punomoćniku tužioca–protivtuženog 17. februara 2004. godine. Punomoćnik tuženog–protivtužioca je izjav io žalbu protiv navedene presude 29. januara 2004. godine, a punomoćnik tužioca–protivtuženog 25. februara 2004. godine. Punomoćnik tuženog–protivtužioca je 16. marta 2004. godine dostavio odgovor na žalbu tužioca– protivtuženog. Spisi predmeta su u Višem privrednom sudu u Beogradu pr imljeni 25. marta 200 4. godine. Drugostepeni sud je doneo rešenje Pž. 2465/04 od 17. septembra 200 4. godine, kojim je presudu Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 694/01 od 22. decembra 2003. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovn o suđenje.

Spisi predmeta su Trgovinskom sudu u Novom Sadu vraćeni 25. novembra 200 4. godine, predmet je dobio broj P. 2732/04, a prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano za 28. april 2005. godine , rešenjem suda od 26. aprila 2005. godine je prezakazano za 27. jun 2005. godine. Radi izjašnjenja punomoćnika tužioca-protivtuženog o navodima iz podnesk a punomoćnika tu ženog–protivtužioca koji mu je uručen na ročištu za glavnu raspravu od 27. juna 2005. godine , rasprava je odložen a za 17. oktobar 2005. godine, kada je punomoćnik tužioca–protivtuženog preda o podnesak, a punomoćnik tuženog–protivtužioca traži o rok za izjašnjenje. Naredno ročište zakazano je za 14. decembar 2005. godine, na kome su punomoćnici stranaka saglasno predložili da se predmet prosledi Odeljenju za medijaciju, radi postizanja mirnog rešenja spora.

U periodu od 14. decembra 2005. godine do 14. februara 2007. godine predmet se nalazio u Odeljenju za medijaciju Trgovinskog suda u Novom Sadu. Kako postupak medijacije nije uspeo, predmet je vraćen u redovan parnični postupak i ročište za glavnu raspravu je zakazano za 17. april 2007. godine, a nakon reči punomoćnika stranaka naredno ročište određeno za 5. jun 2007. godine, na kome je određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, radi provere kamatnog obračuna tuženog–protivtužioca koji je priložen spisu. Naredno ročište određeno je za 19. septembar 2007. godine. Nalaz i mišljenje veštaka ekonoms ke struke dostavljen je sudu 7. avgusta 2007. godine, nakon čega je punomoćnik tuženog–protivtužioca podneskom od 17. septembra 2007. godine preinačio protivtužbu, tražeći isplatu iznosa od 19.167.696,74 dinara, sa zateznom kamatom počev od 7. marta 2001. godine, do konačne isplate. Radi izjašnjenja punomoćnika tužioca–protivtuženog o preinačenju tužbe, ročište od 19. septembra 2007. godine je odloženo za 6. novembar 2007. godine, koje nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužioca–protivtuženog. Na ročištu održanom 5. decembra 2007. godine izveden je dokaz saslušanjem veštaka ekonoms ke struke , a punomoćnik tuženog–protivtužioca je obavezan da se izjasni o činjenicama koje se tiču postupanja po nalo zima drugostepenog suda, uz dostavu odgovarajućih pismenih dokaza (Statut tuženog–protivtužioca i dr.) . Naredno ročište određeno je za 18. februar 2008. godine, koje je nakon unošenja reči punomoćnika stranaka odloženo za 10. april 2008. godine, radi izjašnjenja punomoćnika tužioca–protivtuženog na navode i dokaze iz poslednjeg podneska punomoćnika tuženog–protivtužioca. Na ročištu održanom 10. aprila 2008. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem pet svedoka koje je predložila tužilačka strana i ročište je određeno za 5. jun 2008. godine, na kome je ovaj dokaz izveden. Radi dopunskog izjašnjenja veštaka ekonoms ke struke, naredno ročište je određeno za 16. septembar 2008. godine. Veštak je 11. septembra 2008. godine dostavio pismenu dopunu nalaza i mišljenja, u kom pogledu je punomoćnik tužioca–protivtuženog dostavio izjašnjenje na ročišt u od 16. septembra 2008. godine . Radi izjašnjenja punomoćnika tuženog–protivtužioca o dopuni veštačenja, ročište je odloženo i naredno zakazano za 5. novembar 2008. godine. Radi izjašnjenja punomoćnika tužioca–protivtuženog na navode iz podneska punomoćnik tuženog–protivtužioca, koji je sudu predat dva dana pre održavanja ročišta, glavna rasprava je odložena za 15. decembar 2008. godine, koje nije održano zbog dojave o podmetnut oj bomb i u sudskoj zgradi. Naredno ročište određeno je za 5. februar 2009. godine, na kome su odbijeni svi dokazni predlozi punomoćnika parničnih stranaka i objavljeno da je glavna rasprava zaključena, uz najavu da će strankama biti dostavljen pismeni otpravak odluke.

Trgovinski sud u Novom Sadu je doneo presudu P. 2732/04 od 5. februara 2009. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog, pa je tuženi–protivtužilac obavezan da tužiocu–protivtuženom isplati iznos od 241.185,36 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. marta 2002. godine, do konačne isplate. Istom presudom odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zaht ev tuženog–protivtužioca, kojim je tražio da mu tužilac–protivtuženi isplati iznos od 19.167.696,74 dinara, sa zateznom kamatom počev od 7. marta 2001. godine, pa do konačne isplate. Predlozi tužioca–protivtuženog i tuženog–protivtužioca za određivanje privremene mere odbijeni su kao neosnovani i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude se , između ostalog, navodi: da su parnične stranke 9. avgusta 1994. godine zaključile ugovor br. 39/94 o udruživanju sredstava za izgradnju stanova i poslovnog prostora i stambene infrastrukture na lokalititeu ugao ulica Braće Ribnikara i Danila Kiša u Novom Sadu, i to s tanova u površini od 613,60 m2 i poslovnog prostora u površini od 60,95 m 2; da je članom 6. ugovora konstatovano da su parnične stranke postigle saglasnost da u utvrđenu vrednost stanova i poslovnog prostora ne ulazi vrednost komunalnog uređenja zemljišta (parking, trotoar, zelenilo), koja će se utvrditi posebnim aneksom, nakon obračuna stvarnih troškova uređenja; da je tužilac–protivtuženi 10. aprila 2000. godine preporučenom pošiljkom dostavio tekst Aneksa br. 60/2000 koji tuženi–protivtužilac nije prihvatio i nije potpisao; da shodno navedenom članu 6. ugovora od 9. avgusta 1994. godina, obaveza tuženog–protivtužioca na ime komunalnog uređenja za 612,60 m2 stambenog i 60,95 m2 poslovnog prostora iznosi 241.185,35 dinara, s obzirom da vrednost ulaganja za navedene pozicije iznosi 357,55 dinara po 1 m2; da je nesporna činjenica da je tužilac–protivtuženi predaju stanova i poslovnog prostora izvršio 7. marta 2001. godine, sa 62 meseca kašnjenja , postupajući po pravnosnažnoj i izvršnoj sudskoj presudi Privrednog suda u Novom Sadu P. 1757/97 od 19. marta 1999. godine; da je ulaganje tuženog–protivtužioca u izgradnju stambenog i poslovnog prostora iznosilo 1.123.427,00 dinara, za ko ji iznos kamata od 31. decembra 1995. godine, kada je predaja trebalo da bude izvršena, do 7. marta 2001. godine, kada je predaja izvršena, iznosi 19.167.696,74 dinara; da tuženi–protivtužilac nije bio registrovan za promet i izdavanje stanova; da tuženi–protivtužilac protivtužbeni zahtev zasniva na izmakloj koristi koja se ogleda u tome da su mu novčana sredstva koja je uložio u izgradnju bila "zaleđena" kod tužioca–protivtuženog u periodu od 62 meseca, te da je minimum izmakle koristi zakonska zatezna kamata za taj period; da po shvatanju suda, predmetna šteta kod tuženog–protivtužioca nije nastala, jer se tuženi–protivtužilac nije bavio sticanjem dobiti na tržištu u vezi sa stanovima i poslovnim prostorom, te da iste nije ni nabavio sa tim ciljem, već u cilju stambenog obezbeđenja svojih radnika, kojima je dodeljivao kredite radi kupovine tih stanova.

Presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2732/04 od 5. februara 2009. godine je punomoćniku tuž enog–protivtužioca uručena 13. marta 2009. godine, a punomoćniku tužioca–protivtuženog 16. marta 2009. godine. Punomoćnik tuženog–protivtužioca je 20. marta 200 9. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, a punomoćnik tužioca-protivtuženog 14. aprila 200 9. godine dao odgovor na žalbu.

Postupajući po žalbi punomoćnika tuženog-protivtužioca, Viši trgovinski sud u Beogradu je doneo presudu Pž. 4486/09 od 16. juna 2009. godine kojom je odbio žalbu i presudu Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2732/04 od 5. februara 2009. godine potvrdio u pobijanom delu . U obrazloženju presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu se, pored ostalog, navodi: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pravilno primenjeno ; da je prvostepeni sud pravilno našao da tuženi–protivtužilac nije bio registrovan za izdavanje stanova i poslovnog prostora , te da nije dokazao kako je došlo do štete koja predstavlja umanjenje njegove imovine i izmaklu korist ; da navodi o nekorišćenju uloženih novčanih sredstava u periodu od 62 meseca ne znač e da je tuženi-protivtužilac dokazao postojanje štete iz člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, naročito iz razloga što se nije bavio sticanjem dobiti na tržištu u vezi sa stanovima i poslovnim prostorom; da bi osnov za naknadu štete mogla da bude jedino ugovorna odredba koja se aktivira za slučaj kašnj enja u ispunjenju ugovorne obaveze, kakve u predmetnom ugovoru iz 1994. godine nema.

Spis parničnog predmeta je Trgovinskom sudu u Novom Sadu vraćen 29. juna 2009. godine, nakon čega je presuda Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4486/09 od 16. juna 2009. godine uručena parničnim strankama, i to: punomoćniku tuži oca-protivtuženog 14. jula 2009. godine, a punomoćniku tuženog–protivtužioca 15. jula 2009. godine. Zatim je 30. jula 2009. godine punomoćnik tuž enog-protivtužioca izjavio reviziju protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4486/09 od 16. juna 2009. godine . Trgovinski sud u Novom Sadu je 4. novembra 20 09. godine dostavio spise parničnog predmeta Višem trgovinskom sudu u Beogradu, radi prosleđivanja Vrhovnom sudu Srbije na odlučivanje po reviziji.

Po reviziji tuženog-protivtužioca Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 260/10 od 16. decembra 201 0. godine, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu . U obrazloženju revizijske presude se, između ostalog, navodi: da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog, a odbili protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca u celosti; da tuženi–protivtužilac može da traži samo onaj dobitak koji očekuje iz svog redovnog poslovanja; da njegovo redovno poslovanje, prema Statutu, nije bankarsko poslovanje, niti je on iz svog redovnog poslovanja mogao stvarati prihod u visini bankarskih kamata; da prihod po osnovu bankarskih kamata nije prihod koji je tuženi–protivtužilac mogao da očekuje po redovnom toku stvari, niti je dužnik iz zaključenog posla, kao posledicu docnje, mogao da predvidi štetu u vidu plaćanja bankarskih kamata; da, nasuprot revizijskim navodima, tuženi–protivtužilac nije mogao očekivati ni dobit od izdavanja stambenog i poslovnog prostora, jer taj vid delatnosti ne spada u njegovu redovnu delatnost.

Spisi parničnog predmeta vraćeni su Trgovinskom sudu u Novom Sadu 3. juna 2011. godine nakon čega je presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 260/10 od 16. decembra 2010. godine uručena parničnim strankama, i to: punomoćniku tuž enog-protivtužioca 11. jula 2011. godine, a punomoćniku tužioca-protivtuženog 13. jula 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosi lac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je postupak posredovanja (medijacije) dobrovoljan, poverljiv i hitan (član 329.).

Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) u svojim odredbama propisuje: ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1); šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak po tužbi pokrenut 19. marta 2001. godine, a po protivtužbi 26. marta 2001. godine, podnošenjem tužbe , odnosno protivtužbe Privrednom sudu u Novom Sadu i da je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 260/10 od 16. decembra 2010. godine, koja je punomoćniku tuženog-protivtužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, uručena 11. jula 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala deset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za desetogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije bitno doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka, uz generalnu konstataciju da su punomoćnici i jedne i druge parnične stranke upu tili veći broj podnesaka sudu , što je više puta dovodilo do odlaganj a ročišta (dva ročišta za glavnu raspravu - 27. jun 2005. godine i 5. novemb ar 2008. godine, odložena su zbog neblagovremene predaje podneska sudu od strane punomoćnika tuženog–protivtužioca).

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u određenim periodima ispoljio nedovoljnu efikasnost i ažurnost u preduzimanju procesnih radnji. Naime, u periodu do prvog presuđenja, spis parničnog predmeta se bez određenog razloga nalazio u Zavodu za sudska veštačenja čak osam meseci, dok je između dva ročišta (27. novembra 2002. godine i 14. aprila 2003. godine), koja, pritom, nisu održana, napravljen neopravdani vremenski razmak od 4,5 mes eca.

Nakon ukidanja presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 694/01 od 22. decembra 2003. godine, predmet je upućen Odeljenju za medijaciju, gde se bez postignutog uspeha u mirnom rešavanju spora, nalazio godinu i po dana, i pored zakonom propisane hitnosti za postupke medijacije. Do ponovnog presuđenja održano je pet ročišta za glavnu raspravu, dok devet ročišta nije održano, neka i bez navođenja posebnog razloga za odlaganje.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmet u P. 694/01 i P. 2732/04 , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tome da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta uz pogrešn u primen u materijalnog prava, što je rezultiralo donošenjem odluke na njegovu štetu.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje. Mišljenje podnosioca koje je više puta iznosio u toku prvostepenog postupka, a kasnije pon ovio u žalbi, reviziji i na kraju u us tavnoj žalbi, da redovni sudovi greše u oceni da podnosilac nema pravo na obeštećenje zbog nemogućnosti korišćenja svojih stanova i poslovnih prostorija za period kašnjenja od pet godina, u visini zakupnine ili kamate na štednju, ne predstavlja ustavnopravni razlog kojim se argumentuje tvrdnja o povred i navedenog prava . Naprotiv, ovakvi navodi ukazuj u na činjenicu da podnosilac od Ustavnog suda traži preispitivanje osporene presude i na taj način ga dovodi u položaj više sudske instance, što ovaj sud, po svom ustavnopravnom položaju, ne može biti. Ustavni sud je utvrdio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odred aba Zakona o obligacionim odnosima, koji ma je regulisano pravo na naknadu štete po osnovu izmakle koristi . Kako se u ustavnoj žalbi ne iznose drugi razlozi, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. O povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, Ustavni sud nije odlučivao, s obzirom na to da se, prema stavu Suda , blagovremenost podneska u kojem se ističe novi zahtev, po pravilu vezuje za datum predaje tog podneska. Imajući u vidu da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe osporeni akt primio 11. jula 2011. godine, a da je podnesak u kome se prvi put iznose razlozi o povred i navedenog Ustavom zajemčenog prava, p redat Ustavnom sudu 5. januara 2012. godine, to je Sud , saglasno odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ovakav zahtev podnosioca odbacio kao neblagovremen , takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti