Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse o zastarelosti naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je u istovetnim pravnim situacijama donosio različite odluke o početku roka zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, čime je narušio pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Zekića iz Lešnice, opština Loznica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Igora Zekića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 847/11 od 14. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Igor Zekić iz Lešnice, opština Loznica, preko punomoćnika Ratka Korlata, advokata iz Beograda, podneo je 3. maja 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 847/11 od 14. februara 2012. godine, zbog povrede prva na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom odbio u celosti tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane isplati naknadu nematerijalnu štetu, jer je došlo do zastarelosti potraživanja; da je drugostepeni sud u konkretnom slučaju, suprotno ustaljenoj sudskoj praksi, ne samo Vrhovnog suda Srbije, već pre svega sudskoj praksi Apelacionog suda u Beogradu, zauzeo stav da nije bitno za računanje rokova zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete kada je oboljenje kod tužioca dobilo svoj konačni oblik; da se, po shvatanju podnosioca ustavne žalbe, na početak računanja roka zastarelosti nematerijalne štete, odnosno njenih pojedinih vidova ne može primeniti opšte pravilo trenutka nastanka štete, jer je za ocenu obima pretrpljene nematerijalne štete relevanto utvrđenje svih činjenica i okolnosti koje su od značaja za utvrđenje visine te štete, shodno odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, za koju je merodavan momenat završetka lečenja, jer se tek tada može pouzdano utvrditi stepen telesnog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene štete; da je oboljenje kod tužioca dobilo svoj konačan oblik dana 25. avgusta 2006. godine, kada je stanje zdravlja tužioca cenjeno od strane Više vojne lekarske komisije, a tužba je podneta 18. novembra 2008. godine, što znači da je podneta u roku od tri godine od dana kada je oboljenje dobilo svoj konačan oblik; da je osporenom presudom tužilac doveden u neravnopravan položaj u odnosu na druge građane, odnosno druga oštećena lica koja su isto kao podnosilac pretrpela štetu, ali su za razliku od tužioca ostvarila pravo na naknadu te štete. Kao dokaz ovih navoda uz ustavnu žalbu su, pored ostalog, dostavljene kopije presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4382/11 od 24. avgusta 2011. godine i Gž. 7036/11 od 23. februara 2012. godine. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređeno njegovo pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu pred sudom, da poništi osporenu presudu i naloži otklanjanje štetnih posledica.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13699/10 od 17. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane isplati naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u iznosu od 498.000 dinara, u stavu drugom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 200.000 dinara, u stavu trećem izreke delimično odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti preko iznosa dosuđenog kao u stavu prvom izreke, sve sa pripadajućom kamatom, a u stavu četvrtom izreke obavezana tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbama tužioca i tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 847/11 od 1 4. februara 2012 . godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13699/10 od 17. decembra 2010. godine u stavu trećem izreke, a preinačio ožalbenu presudu u stavu prvom i četvrtom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u iznosu od 498.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate i da mu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 121.100 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je veštačenjem psihičkog zdravlja tužioca u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je tužilac tokom vojnog angažovanja na Kosovu i Metohiji u vreme NATO bombardovanja trpeo strah različitog intenziteta i vremena trajanja, koji je prerastao u posttraumatski stresni poremećej, neorgansko duševno oboljenje; da je bolest profesionalne prirode i u uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom tužioca, kao pripadnika vojske, na ratištu na Kosovu i Metohiji, da su se prvi simptomi bolesti kod tužioca pojavili nakon okončanja borbenih dejstava 1999. godine, a končan oblik oboljenje je dobilo 25. avgusta 2006. godine kada je od strane Vojnomedicinske akademije – Klinike za psihijatriju ustanovljeno oboljenje sa dijagnozom posttraumatski stresni poremećaj; da je tužilac nakon toga oglašen trajno nesposobnim za službu u Vojsci Srbije i rešenjem od 4. maja 2007. godine priznato mu je pravo na invalidsku penziju; da je, ceneći prigovor zastarelosti potraživanja u pogledu potraživanja naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, prvostepeni sud našao da je ovaj prigovor neosnovan, s obzirom na to da je kod tužioca umanjenje opšte životne aktivnosti dobilo konačni oblik dana 25. avgusta 2006. godine kada je stanje njegovog zdravlja cenjeno od strane Više vojno-lekarske komisije, pa s obzirom na to da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 18. novembra 2008. godine, sud je našao da nisu protekli rokovi zastarelosti shodno odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je odluka prvostepenog suda u stavu prvom izreke prvostepene presude zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da su za ocenu prigovora zastarelosti potraživanja u ovoj parnici merodavne odredbe člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je momenat od koga se ima računati rok zastarelosti, shodno navedenom zakonskom članu, momenat kada je tužilac, kako i sam ističe, uočio promene u svom zdravstvenom stanju, nakon okončanja borbenih dejstava, završetkom bombardovanja 1999. godine; da su ove promene posledica doživljenog sindroma psihotraumatizacije, izazavanog borbom (kako to nalazi i veštak u svom nalazu); da tužilac na te promene nije reagovao; da je u tom momentu po tužioca nastala šteta; da od navedenog momenta do podnošenja tužbe 18. novembra 2008. godine je protekao rok duži od pet godina; da je istekom petogodišnjeg roka zastarelosti za tužioca prestalo pravo zahtevati ispunjenje obaveze shodno odredbi člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je, po izvršenom uvidu u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:

Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4382/1 od 24. avgusta 2011. godine i Gž. 7036/11 od 23. februara 2012. godine potvrđena je, odnosno preinačena odluka prvostepenog suda, te je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti. U obrazloženju tih presuda navedeno je, između ostalog, da se nastanak nematerijalne štete ne mora poklapati sa vremenom pričinjene štetne radnje, odnosno štetnog događaja, zbog čega se rok zastarelosti nematerijalne štete u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima ne može računati od dana štetnog događaja; da rok zastarelosti naknade nematerijalne štete počinje teći od onog dana kada su njeni pojedini vidovi dobili oblik konačnog stanja; da za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti zastarelost počinje teći od završetka lečenja kada su posledice povrede bile izvesne i kada se mogao opredeliti njihov uticaj na opšteživotnu aktivnost oštećenog; da u slučaju kada se posledice povrede ne mogu sanirati i kada je neophodno doživotno lečenje oštećenog, rok zastarelosti naknade štete se ne vezuje za okončanje lečenja, već za vreme kada je oboljenje izazvano povredom postalo trajno, a dalje lečenje se sprovodi radi sprečavanja pogoršanja zdravstvenog stanja oštećenog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. st. 1. i 2. ); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2. ).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, sa stanovišta zaštite prava na jednaku pravnu zaštitu, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite presude. Naime, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 847/11 od 14. februara 2012. godine utvrđeno je da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, s obzirom na to da se rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete računa od momenta nastanka štete, u konkretnom slučaju, od završetka rata u junu 1999. godine, a ne od momenta saznanja za štetu i obim štete. Sa druge strane, presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4382/1 od 24. avgusta 2011. godine i Gž. 7036/11 od 23. februara 2012. godine utvrđeno je da rokovi zastarelosti teku od trenutka kada je oboljenje dobilo konačni oblik, a ne od nastanka štete, tako da takva potraživanja na ime naknade nematerijalne štete u tim predmetima nisu zastarela. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi član 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), u odnosu na povredu prava na jednaku pravnu zaštitu zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o preostalom delu ustavne žalbe podnosi oca i navedenim ustavnopravnim razlozima u vezi osporene presude, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosi lac u suštini žal i na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje. Naime, polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovolj an ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zapravo traž i od Ustavnog suda da postupa kao instancioni sud. Podnosi lac povredu prava na koje se u ustavnoj žalbi poziva, obrazlaž e, pre svega, nepravilnom primenom zakonskih odredaba o zastarelosti njegovog potraživanja naknade štete.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju, ne sadrži razloge koji su takve prirode da očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava koje se odnosi na pravila o zastarelosti.

U konkretnoj situaciji, završetkom bombardovanja 1999. godine je počeo da teče rok zastarelosti, s obzirom na to da je tužilac prve promene u svom zdravstvenom stanju uočio nakon okončanja borbenih dejstava, završetkom bombardovanja 1999. godine, iako se javio lekaru kasnije. Apelacioni sud u Beogradu je za svoju odluku dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već nalazi da su razlozi izneti u osporenoj presudi u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, nije bilo niti proizvoljno, niti arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava (videti npr. Rešenje Ustavnog suda Už-171/2011 od 12. maja 2011. godine).

Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse o zastarelosti naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti