Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog umanjenja potraživanja u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je proizvoljno umanjio potraživanje poverioca, ograničivši odgovornost naslednika na deo vrednosti jedne nepokretnosti, umesto na vrednost celokupne nasleđene imovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi udruženja "F . s . P ." iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba udruženja "F. s . P ." i utvrđuje da je zaključkom Osnovnog suda u Zaječaru I. 1529/10 od 25. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

2. Poništava se zaključak Osnovnog suda u Zaječaru I. 1529/10 od 25. aprila 2012. godine u delu u kom je određen iznos do kog će se izvršenje sprovoditi.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba udruženja "F. s . P ." izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu I. 1529/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Udruženje "F. s . P ." iz P. podnelo je 30. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Ć . S, advokata iz N, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava , u izvršnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu I. 1529/10.

U prilog tvrdnji o povredi navedenih prava podnosilac navodi da predmetni izvršni postupak traje "neshvatljivo" dugo , u situaciji kada postoji imovina izvršnog dužnika čijom prodajom je moguće namirenje njegovog potraživanja. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi mu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu i troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe.

Dopunom ustavne žalbe od 6. juna 2012. godine podnosilac je i istakao povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na zaključak Osnovnog suda u Zaječaru I. 1529/10 od 25. aprila 2012. godine. Povredu ovog prava podnosilac zasniva na tvrdnji da je osporenim zaključkom proizvoljno umanjen iznos njegovog potraživanja, bez objašnjenja na osnovu kojih kriterijuma i propisa je sud došao do spornog iznosa navedenog u pomenutom zaključku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru I. 1529/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac "F. s . P", ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 20. februara 2002. godine Opštinskom sudu u Zaječaru predlog za izvršenje prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika M . K, radi prinudne naplate potraživanja dosuđenog presudom tog suda od 7. maja 2001. godine.

Rešenje o izvršenju doneto je 21. februara 2002. godine.

Sud je 12. novembra 2002. godine uz prisustvo veštaka građevinske struke, koji je prethodno spise predmeta vratio sudu iz razloga što mu dužnik nije dozvolio da izvrši procenu vrednosti nepokretnosti, izveo dokaz uviđajem na licu mesta, nakon čega je, na osnovu nalaza veštaka, 16. januara 2003. doneo rešenje o utvrđenju vrednosti predmeta izvršenja. Predmetna nepokretnost nije prodata na ročištima za javnu prodaju koja su održana 17. marta i 21. aprila 2003. godine iz razloga što nije bilo zainteresovanih kupaca, pa je sud odlučio da sledeća ročišta za javnu prodaju budu zakazana na predlog poverioca.

Na predlog poverioca od 8. decembra 2003. godine, koji je smatrao da je tržišna vrednost nepokretnosti niža od procenjene, u januaru 2004. godine sprovedeno je novo veštačenje preko drugog veštaka. Poverilac je tražio "preispitivanje" ovog nalaza, smatrajući da je i u ovom slučaju vrednost nepokretnosti previsoko procenjena, ali je veštak u izjašnjenju iz marta 2004. godine istakao da ostaje pri datom nalazu. Na predlog poverioca, za 21. septembar 2004. godine zakazana je treća javna prodaja, koja nije održana jer je dužnik obavestio sud da je 26. aprila te godine doneta presuda parničnog suda P. 1653/02 kojom je utvrđeno da je vlasnik predmeta izvršenja u procentu od 90% njegova supruga L . K, zbog čega je rešenjem I. 1381/03 od 8. decembra 20 04. godine obustavljena javna prodaja. Ovo rešenje ukinuto je rešenjem istog suda Ipv. 7/05 od 4. februara 2005. godi ne, a u martu iste godine poverilac je obavestio sud da ostaje pri predlogu da se izvršenje sprovede prodajom predmetne nepokretnosti u delu u kome je dužnik vlasnik.

Nakon što je u avgustu 2005. godine dostavljen nalaz veštaka kojim je procenjena vrednost dela nepokretnosti (10%), sud je 17. jula 2006. godine doneo rešenje o nastavku izvršenja prodajom cele nepokretnosti, koje je potvrđeno drugostepenim rešenjem od 25. oktobra 2006. godine.

Četvrta javna prodaja koja je bila zakazana u januaru 2007. godine nije održana jer su se spisi predmeta nalazili u RJT povodom dužnikovog zahteva za zaštitu zakonitosti. U periodu od juna do septembra 2007. godine izvršni postupak je bio u prekidu zbog smrti dužnika, nakon čega je nastavljen prema L. K . (naslednici dužnika). Peta javna javna prodaja koja je bila zakazana za decembar iste godine nije održana zbog sprečenosti sudije.

Postupak je, na predlog poverioca, ponovo bio u prekidu od marta do septembra 2008. godine, i u toku ove godine, na predlog obe stranke, ponovo je sprovedeno građevinsko veštačenje na okolnost vrednosti predmetne nepokretnosti. Veštak je utvrdio da je vrednost nepokretnosti 2.557.318,00 dinara. Pored toga, utvrđeno je da je ukupna visina preostalog duga, nakon delimičnog ispunjenja obaveze, na dan 14. mart 2002. godine iznosila 463.965,00 dinara.

Šesta javna prodaja koja je bila zakazana za 2. mart 2009. godine nije održana jer je dužnik obavestio sud da je 23. januara 2009. godine doneta prvostepena parnična presuda P. 1195/08 kojom je sprovođenje izvršenja na udelu od 90% predmeta izvršenja proglašeno nedopuštenim, nakon čega je izvršni sud rešenjem od 2. aprila 2009. godine odredio zastoj postupka do pravnosnažnog okončanja pomenute parnice.

Predmetni parnični postupak pravnosnažno je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5068/10 od 19. januara 2011. godine, kojom je potvrđena navedena prvostepena presuda.

Podneskom od 4. jula 2011. godine poverilac je predložio promenu sredstva izvršenja, tražeći da se izvršenje sprovede na penziji izvršnog dužnika i popisom, procenom i prodajom dužnikovih pokretnih stvari.

Osporenim zaključkom I. 1529/10 od 25. aprila 2012. godine Osnovni sud u Zaječaru je odredio da se izvršenje sprovede na penziji dužnika, s tim da se naplata potraživanja poverioca sprovede u iznosu od 255.731,00 dinara. Iz obrazloženja osporenog zaključka sledi da je izvršni sud, na osnovu uvida u ostavinsko rešenje O. 155/07 od 9. marta 2007. godine, utvrdio da je na zaostavštini pok. M. K, u pogledu nepokretnosti koja je bila označena kao predmet izvršenja, oglašena L . K , i to u visini od 10%, te da stoga, imenovana, saglasno Zakonu o nasleđivanju, za dugove ostavioca može odgovarati samo u navedenom procentu. Ovaj zaključak, sa poukom da protiv njega nije dozvoljen prigovor, dostavljen je nadležnom Fondu PIO 3. maja 2012. godine, a poveriočevom punomoćniku uručen je 8. maja 2012. godine.

Nakon što je Fond PIO dopisom od 7. novembra 2013. godine obavestio sud da je izvršenje sprovedeno, sud je rešenjem I. 1529/10 od 13. novembra 2013. godine zaključio izvršni postupak.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da sud određuje izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja onim sredstvima i na onim predmetima koji su navedeni u predlogu za izvršenje (član 30. stav 1.); da ako se nepokretnost nije mogla prodati na drugom ročištu, sud će naredna ročišta odrediti samo na predlog poverioca (član 160. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11) je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da sud može, na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti, u toku postupka, zaključkom odrediti drugo sredstvo i na drugim predmetima izvršenja, odnosno obezbeđenja, umesto onih koji su prethodno određeni (član 20. stav 2.); da se zaključkom suda određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom (član 36. stav 3.); da protiv zaključka nije dozvoljen pravni lek, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 39. stav 7.); da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka (član 77.).

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03) je propisano: da se nasleđuje zaostavština i da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (član 1. st. 1. i 2.); da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine (član 222.).

5. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na zaključak Osnovnog suda u Zaječaru I. 1529/10 od 25. aprila 2012. godine, Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropske komisije za ljudska prava, koja je, odlučujući o primenjivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključila da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (ovakvo stanovište je zauzeto u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258/84 tač. 46.). U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća da je u svom Rešenju Už-5228/11 od 26. juna 2012. godine stao na stanovište da rešenje kojim je promenjeno sredstvo izvršenja u izvršnom postupku nije pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, jer se radi o aktu donetom u fazi izvršnog postupka u kojoj podnosiocu ustavne žalbe kao izvršnom dužniku nisu utvrđene nove obaveze.

S druge strane, Ustavni sud konstatuje da se članom 32. stav 1. Ustava jemči pravo na pravično suđenje u postupcima u kojima se odlučuje o građanskim pravima i obavezama. U kontekstu iznetog, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava po pitanju ispunjenosti uslova za primenu člana 6. stav 1. Evropske konvencije, prema kojoj ishod postupka mora biti odlučujući za privatna prava i obaveze (videti presudu Tre Traktörer Aktiebolag protiv Švedske, od 7. jula 1989. godine, stav 41.). Dakle, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja i navode ustavne žalbe, Ustavni sud mora da odgovori na pitanje da li je osporenim zaključkom odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe tj. da li su posledice pomenutog zaključka od odlučujućeg/suštinskog značaja za podnosiočeva građanska prava i obaveze.

U konkretnom slučaju radi se o izvršnom postupku, čiji je osnovni cilj prinudno sprovođenje izvršenja radi namirenja poveriočeve tražbine prethodno utvrđene u parničnom postupku. Osporenim zaključkom je pored promene sredstva i predmeta izvršenja određen i iznos do kog će se izvršenje sprovoditi, bez obzira na iznos utvrđen izvršnim naslovom, iz razloga što je u toku postupka došlo do promene dužnika. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama Zakona o nasleđivanju uređeno pitanje obima odgovornosti naslednika za ostaviočeve dugove, te da u nekim situacijama, u zavisnosti od visine vrednosti nasleđene imovine, poveriočevo potraživanje ne može biti namireno u celosti, što se ne može smatrati neopravdanim ograničenjem postojećeg i utvrđenog prava, osim u slučaju kada je reč o arbitrernom umanjenju obima naslednikove odgovornosti, što samim tim za posledicu ima i proizvoljno umanjenje poveriočeve tražbine. Budući da je osporenim zaključkom, osim promene sredstva i predmeta izvršenja, utvrđen i obim u kom će podnosiočevo potraživanje biti namireno, Ustavni sud je ocenio da posledice pomenutog zaključka u tom delu mogu biti od odlučujućeg značaja za ostvarivanje njegovih utvrđenih imovinskih prava, te da stoga ima osnova za meritorno razmatranje ustavne žalbe u delu kojim se osporava navedeni zaključak.

Polazeći od napred iznetog i razloga na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, za Ustavni sud, kao sporno sa aspekta tražene ustavnosudske zaštite, postavilo se pitanje da li je zaključak Osnovnog suda u Zaječaru I. 1529/10 od 25. aprila 2012. godine posledica proizvoljnog postupanja izvršnog suda.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni izvršni postupak pokrenut na osnovu izvršne isprave od 7. maja 2001. godine kojom je utvrđena visina glavnog duga sa kamatama, te da je u toku 2008. godine, nakon delimičnog ispunjenja obaveze, utvrđena ukupna visina preostalog duga na dan 14. mart 2002. godine u iznosu od 463.965,00 dinara. Iste godine utvrđena je i vrednost nepokretnosti na kojoj je traženo sprovođenje izvršenja u iznosu od 2.557.318,00 dinara. Dozvoljavajući promenu sredstva i predmeta izvršenja, izvršni sud je istovremeno odredio da se izvršenje sprovede do iznosa od 255.731,00 dinara. Ovu odluku izvršni sud je doneo s pozivom na Zakon o nasleđivanju, nalazeći da novi izvršni dužnik kao naslednik pok. M. K. odgovara za njegove dugove do visine vrednosti jednog dela imovine, konkretno 10% vrednosti nepokretnosti koja je ušla u sastav zaostavštine i koja je bila predmet izvršenja, gubeći iz vida da zaostavštinu, saglasno članu 1. Zakona o nasleđivanju, čine sva nasleđivanju podobna prava u trenutku delacije i da naslednik za dugove ostavioca odgovara do visine ukupno nasleđene imovine. Naime, izvršni sud u obrazloženju osporenog zaključka navodi da je uvidom u ostavinsko rešenje utvrdio da je "za naslednika na zaostavštini pok. K . M...oglašena izvršna dužnica...u pogledu nepokretnosti i to visini od 10% od stambenog objekta" te da "s obzirom da je ista na predmetnoj nepokretnosti suvlasnik u delu od 90% prema Zakonu o nasleđivanju...odgovara za ostaviočeve dugove do visine nasleđene imovine". Po oceni Ustavnog suda, ovaj propust izvršnog suda, koji je od odlučujućeg značaja za prethodno utvrđeno podnosiočevo imovinsko pravo, posledica je proizvoljnog tumačenja odredaba merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira ishod izvršnog postupka niti odluku nadležnog suda o tome da li iznos naveden u osporenom zaključku odgovara visini vrednosti ukupno nasleđene imovine i obimu odgovornosti dužnika, iz razloga što ova pitanja nisu u nadležnosti ovoga suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim zaključkom, u delu u kom je određen iznos do kog će se izvršenje sprovoditi, podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog zaključka, pa je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u delu u kom se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao 11 i po godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Pre svega, Ustavni sud ocenjuje da se, s obzirom na prvobitno opredeljeno sredstvo izvršenja, radilo o složenom postupku, jer je četiri puta sprovođeno veštačenje radi utvrđivanja vrednosti predmeta izvršenja. Naime, zbog podnosiočevog nezadovoljstva prvim nalazom, sprovedeno je drugo veštačenje, dok je treće veštačenje sprovedeno radi utvrđivanja vrednosti dela predmeta izvršenja, nakon što je u toku izvršnog postupka presudom parničnog suda utvrđeno da je dužnik M. K . vlasnik predmetne nepokretnosti u delu od 10%. Četvrto veštačenje je sprovedeno na predlog obe stranke zbog proteka vremena od prethodno sprovedenog veštačenja.

Analizirajući postupanje suda, Ustavni sud konstatuje da je rešenje o izvršenju doneto jedan dan posle podnetog predloga i da su, nakon sprovedenog veštačenja, u toku 2003. godine, dva puta bile zakazane javne prodaje koje su prošle bezuspešno jer nije bilo zainteresovanih kupaca. Do trenutka kada je određen zastoj u postupku, bile su zakazane još četiri javne prodaje od kojih samo jedna nije održana iz razloga koji se mogu staviti na teret izvršnom sudu (sprečenosti sudije). S druge strane, Ustavni sud konstatuje da je izvršni sud dva puta bio neaktivan - prvi put kada je o predlogu podnosioca da se postupak nastavi sprovođenjem izvršenja na nepokretnosti odlučio godinu dana posle dostavljenog trećeg nalaza veštaka, i drugi put, kada je, o podnosiočevom predlogu za promenu sredstva izvršenja odlučio tek posle sedam meseci. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, period od juna do septembra 2006. godine, kada je postupak bio u prekidu zbog smrti dužnika, kao i period od aprila 2009. godine do jula 2011. godine, kada je postupak bio u zastoju do pravnosnažnog okončanja parnice u kojoj se odlučivalo o nedopustivosti izvršenja, ne može se staviti na teret izvršnom sudu. Naime, Ustavni sud je mišljenja da, i pored toga što vođenje parničnog postupka radi proglašenja izvršenja nedopuštenim u načelu ne bi trebalo da utiče na sprovođenje izvršenja, odluka izvršnog suda da zastane sa postupkom može se smatrati opravdanom s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, budući da je u tom momentu već bila doneta nepravnosnažna prvostepena presuda kojom je izvršenje proglašeno nedopuštenim. Uzimajući u obzir izneto, ali i napred navedene okolnosti koje se tiču složenosti postupka, Ustavni sud je ocenio da je izvršni sud preduzimao izvršne radnje u prihvatljivim rokovima, te da stoga, posmatrajući sveukupnu dužinu trajanja izvršnog postupka, dva pomenuta perioda neaktivnosti nisu opredeljujuće uticala na to da izvršenje bude sprovedeno tek nakon 11 i po godina.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je, osim što je predmetni postupak na njegov predlog bio u prekidu tri meseca, podnosilac u skladu sa načelom dispozicije, tražio da se izvršenje sprovede prodajom cele, a potom dela nepokretnosti za koju je još parničnom presudom iz 2004. godine utvrđeno da je u većem delu vlasništvo L. K, te da je pri ovom sredstvu i predmetu izvršenja ostao i nakon dve bezuspešne javne prodaje, sve do jula 2011. godine kada je izvršenje na delu od 90% predmetne nepokretnosti proglašeno nedopuštenim.

Polazeći od navedenog, te sagledavajući postupak u celini, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju ne radi o odbijanju izvršnog suda da efikasno sprovede izvršenje, već o nemogućnosti sprovođenja izvršenja prvobitno opredeljenim sredstvom iz razloga što, kao prvo, nisu postojala zainteresovana lica za kupovinu predmeta izvršenja, a kao drugo, što je izvršenje proglašeno nedopuštenim na pretežnom delu predmeta izvršenja, a na kom je podnosilac insistirao sve do jula 2011. godine. Stoga, ne može se prihvatiti kao osnovana tvrdnja podnosioca da je zbog propusta suda predmetni postupak trajao neopravdano dugo u situaciji kada, kako navodi, postoji imovina čijom prodajom bi se mogao namiriti, jer samo postojanje imovine ne znači i izvesno da će moći biti prodata, odnosno unovčena. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom se država ne može smatrati odgovornom za situaciju u kojoj dužnik nema sredstava za namirenje duga ili za nemogućnost da se imovina dužnika proda na javnoj prodaji (videti presudu Omerović protiv Hrvatske, od 6. juna 2006. godine, stav 35 .), iz čega sledi da sudovi nisu odgovorni za namirenje poveriočevog potraživanja od drugog privatnog lica, već za efikasno sprovođenje izvršenja. Okončanje postupaka u razumnom roku ne zavisi samo od postupanja suda, već i od drugih okolnosti, u ovom slučaju od samog podnosioca, od čije je odluke o izboru načina sprovođenja izvršenja zavisilo kada će se postupak okončati.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud je utvrdio da u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu I. 1529/10 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te samim tim ni pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, koje podnosilac dovodi u posledičnu vezu sa dužinom trajanja postupka, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio i odlučio kao u tački 3. izreke.

Kako je podnosilac zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete tražio zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, u kom delu je ustavna žalba odbijena kao neosnovana, to nema uslova za razmatranje ovih zahteva.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog umanjenja potraživanja u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti