Odluka Ustavnog suda o pravu na pravno sredstvo u vezi revizije

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Utvrđeno je da je sud pravilno primenio procesna pravila o vrednosnom cenzusu za reviziju koja su važila u vreme donošenja drugostepene presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. R. iz N. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. R, izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 137/12 od 23. februara 2012. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. R. iz N. B. podnela je 30. aprila 2012. godine, preko punomoćnika R. B, advokata iz N. B, Ustavnom sudu usta vnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 137/12 od 23. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 36. stav 2. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5199/07.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nav ela: da je u svojstvu tužilje 7. novembra 2003. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M. A, radi utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu Ov. 3621/02; da je postupak pravnosnažno okončan tek donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8280/10 od 30. juna 2011. godine, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužene izjavljenu protiv drugostepene presude, primenom čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) zbog toga što vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti; da je revizijski sud pogrešno primenio odredbe procesnog zakona, imajući u vidu da je postupak pokrenut 2003. godine i da je u konkretnom slučaju trebalo primenti odredbe člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/04); da joj je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravno sredstvo a time i pravo na imovinu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16426/11 (ranije P. 5189/07 Četvrtog opštinskog suda u Beogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je, u svojstvu tužilje,

7. novembra 2003. godine, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, tužbu protiv tuženog M. A, kojom je tražila da se utvrdi ništavost ugovora o poklonu Ov. 3621/02 od 21. marta 2003. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužilji vrati u svojinu i državinu nepokretnost na katastarskoj parceli 14173 u KO Z.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5199/07 od 13. aprila 2009. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe i odbijeni su tužbeni zahtevi tužilje, a tužilja je obavezana da tuženom isplati određeni novčani iznos na ime trpškova postupka.

Postupajući po žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 8280/10 od 30. juna 2011. godine potvrdio ožalbenu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5199/07 od 13. aprila 2009. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom. Presuda je dostavljena punomoćnici tužilje 26. septembra 2011. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 137/12 d 23. februara 2012. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8280/10 od 30. juna 2011. godine. U obrazloženju navedenog revizijskog rešenja, istaknuto je: da je tužilja podnela tužbu 7. novembra 2003. godine i označila vrednost spora u iznosu od 301.000,00 dinara; da je 30. oktobra 2006. godine tužilja preinačila tužbu postavljanjem eventualnog tužbenog zahteva, ne menjajući vrednost predmeta spora; da je revizija izjavljena 31. oktobra 2011. godine; da je članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu novog zakona, okončati po odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku; da je odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) član 394. Zakona o parničnom postupku izmenjen, tako što je stavom 2. navedenog člana propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnosti, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra; da je revizija izjavljena nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, te da je stoga revizija tužilje nedozvoljena.

Rešenje je 29. marta 2012. godine dostavljeno punomoćnici tužilje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi 500.000 dinara na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2 .).

Odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) , koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa je određeno da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Članom 55. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.), a da će izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

Ustavni sud je Odlukom IUz–2/2010 od 14. marta 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 53/13) odbio zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine i zauzeo stav da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo, jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je u navedenoj odluci, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značili primenu nove pravne norme na već okončane pravne situacije.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravno sredstvo iz člana 3 6. stav 2. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 137/12 od 23. februara 201 2. godine, Ustavni sud najpre nalazi da povredu tog prava podnositeljka obrazlaže pogrešnom primenom procesnih odredaba. Ustavni sud dalje konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8280/10 od 30. juna 2011. godine. Polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe pravo na izjavljivanje revizije stek la donošenjem pravnosnažne drugostepene presude, odnosno 30. juna 2011. godine, dakle, kada su na snazi bile odredbe čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, neosnovano stanovište podnositeljke ustavne žalbe da je zbog primene člana 55. pomenutog zakona lišen a prava na izjavljivanje revizije. Naime, u konkretnom slučaju dozvoljenost revizije je upravo cenjena prema odredbama Zakona važećeg u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. Dakle, podnosi teljka je pravo na izjavljivanje revizije stek la u trenutku donošenja drugostepene presude, a ne kako to pogrešno smatra , u momentu podnošenja tužbe. U parnicama koje su pravnosnažno okončane do 29. decembra 2009. godine stranke su pravo na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka stekle do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, pa se u tim slučajevima i cenzus za izjavljivanje revizije ceni prema odredbama tada važećeg zakona.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 137/12 od 23. februara 201 2. godine nije povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u prvom delu izreke ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

S obzirom na to da podnositeljka povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava vezuje za povredu prava na pravno sredstvo, sledi i da su navodi podnositeljke o povredi prava na imovinu očigledno neosnovani.

6. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5199/07, Ustavni sud je pošao od zauzetog pravnog stava da su donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva dozvoljeno zakonom koji uređuje parnični postupak i kada je izjavljeno na način propisan zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudske odluke, a blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke drugostepenog suda donete po žalbi. Takođe, stav Suda je da postupak po reviziji, u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje revizije i koji je okončan odbacivanjem revizije kao nedozvoljene, po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu.

U konkretnom slučaju, kako revizija podnositeljke ustavne žalbe nije bila dozvoljena, blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporeni postupak pred nižestepenim sudovima se ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke. Imajući u vidu da je punomoćni ca podnosi teljke ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8280/10 od 30. juna 2011. godine primila 26. septembra 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izneto g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9). Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.