Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku prestanka vojne službe

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku prestanka službe civilnog lica u Vojsci. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete, dok se žalba protiv presude Upravnog suda odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3472 Niš u predmetu int. broj 60/1076-2 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M . izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10456/12 od 28. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Niša podnela je Ustavnom sudu , 8. maja 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10456/12 od 2 8. marta 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena nije ukinuto, niti je smanjen broj izvršilaca, već je samo promenjen uslov da na tom radnom mestu umesto civilnog lica radi profesionalno vojno lice; da nisu ispitane mogućnosti njenog raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto; da je podnositeljka podnela molbu za prijem u profesionalnu vojnu službu, ali da je ona odbijena, iako je ispunjavala uslove; da je njen radnopravni status trebalo rešiti kao i drugim civilnim licima u Vojsci, prijemom u profesionalnu vojnu službu ili alternativnim raspoređivanjem na radno mesto predviđeno za podoficire; da su upravni organi i Upravni sud ignorisali navod podnositeljke da je odluka o prestanku službe doneta istog dana kada i odluka o izmeni i dopuni formacije.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time što je konkretni postupak trajao osam godina , uz navođenje razloga koji se odnose na složenost i značaj predmeta postupka za podnositeljku , postupanje upravnih organa i Upravnog suda, kao i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog načela i ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda, utvrdi pravo podnositeljki na naknadu štete i da odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/182-21/05 i celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3472 Niš int. broj 60/1076-2 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da D. M , ovde podnositeljki ustavne žalbe, na službi u Vojnoj pošti 3472 Niš, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, 10. maja 2005. godine, po potrebi službe, na osnovu člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je u postupku koji je prethodio njegovom donošenju utvrđeno da je "Odlukom ministra odbrane - akt Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane" ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 19. aprila 2005. godine, VP 1094 Beograd je rešenjem UP-2 broj 60-3/182-2 od 15. maja 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. U tom rešenju je precizirano da je Odlukom ministra odbrane pov. broj 4229-2 od 4. aprila 2005. godine ukinuto radno mesto " poslužilac ATC", na koje je podnositeljka bila raspoređena.

Podnositeljka je Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu protiv drugostepenog rešenja, o kojoj je nakon što je preuzeo nerešene predmete tog suda odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 1116/06 od 12. marta 2008. godine , kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da je drugostepenim rešenjem povređen zakon na štetu podnositeljke, jer se u spisima predmeta ne nalazi Odluka ministra odbrane od 4. aprila 2005. godine na koju se pozvao tuženi organ u obrazloženju pobijanog rešenja, niti je taj organ ocenio sve navode žalbe, saglasno odredbi člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

VP 1094 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje UP-2 broj 60-3/182-6/05 od 15. januara 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalba podnositeljke kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju od 18. novembra 2008. godine iz koje je utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 161. vazduhoplovne baze (VP 3472 Niš), broj formacije 322.605, kojom je određeno da se na formacijskom mestu "poslužilac ATC" određuje vojnik VES 71812, FČ des. umesto civilnog lica VES 61812, KV, GRM/bb 10/450 ; potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse broj 10767-3 od 21. oktobra 2008. godine iz koje je utvrđeno da u vreme prestanka službe podnositeljke bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 888/09 od 4. juna 2009. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da se u spisima predmeta ne nalazi Odluka ministra odbrane od 8. aprila 2005. godine, da potvrda od 18. novembra 2008. godine nije izvedena u dokaznom postupku, da nije jasno na osnovu kakve službene evidencije je ta potvrda izdata - da li na osnovu evidencije donetih odluka ili evidencije sadržine donetih odluka, da je potvrda od 21. oktobra 2008. godine izdata nakon okončanja postupka pred prvostepenim organom, pa se ne može prihvatiti kao dokaz izveden u upravnom postupku, u smislu člana 192. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je 19. februara 2010. godine doneo rešenje Up-2 broj 60-3/182-11/05 kojim je odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja . Drugostepeni organ je u ponovnom postupku pribavio obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-48/2010 od 3. februara 2010. godine iz koga proizlazi da na području te filijale u 2005. godine nije bilo oglasa za zanimanje podnositeljke ustavne žalbe.

Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 19974/10 od 25. avgusta 2011. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da iz potvrde od 18. novembra 2008. godine ne proizlazi da je radno mesto podnositeljke zaista ukinuto, da se u spisima predmeta ne nalazi Odluka ministra odbrane, da se tuženi organ nije pozvao na akt iz vremena pre donošenja prvostepenog rešenja iz koga bi se utvrdilo da je podnositeljki obezbeđeno neko od prava propisanih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

VP 1094 Beograd je u pono vnom postupku donela rešenje UP-2 broj 60-3/182-16/05 od 27. oktobra 2011. godine kojim je , po četvrti put, odbila žalbu podnositeljke. Rešenje drugostepenog organa je zasnovano na istim dokazima kao i ranije rešenje tog organa od 19. februara 2010. godine.

I navedeno drugostepeno rešenje je poništeno u upravnom sporu. Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 419/12 od 11. aprila 2012. ponovo je uvažena tužbu podnositeljke, uz navođenje istih razloge kao i u presudi od 25. avgusta 2011. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 60-3/182-21/05 od 13. jula 2012. godine po peti put odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, sa identičnim obrazloženjem kao i u ranijem rešenju.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10456/12 od 28. marta 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je prihvatio dve pomenute potvrde iz 2008. godine kao dokaze o ukidanju radnog mesta podnositeljke i nemogućnosti ostvarivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Upravni sud je našao da je tuženi organ u pobijanom rešenju detaljno naveo činjenično stanje, razloge koji su bili odlučni za ocenu dokaza, propise na osnovu kojih je doneta odluka, uz detaljno obrazloženje zašto je podnositeljki utvrđen prestanak službe u Vojsci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 3472 Niš int. broj 60/1076-2 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 19. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka izjavila žalbu u upravnom postupku, do 28. marta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10456/12. Dakle, postupak je trajao skoro osam godina.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa samo delimično dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka, zbog nedostatka dokaza o ukidanju radnog mesta i mogućnosti prethodnog ostvarivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona.

Ustavni sud, sa druge strane, smatra da je glavni uzrok zbog koga je osporeni postupak izašao iz okvira razumnog roka protivrečno odlučivanje nadležnih sudova u četiri upravna spora, u periodu od 2009. do 2013. godine. Naime, ti sudovi su u trima presudama bili na stanovištu da potvrde pribavljene 2008. godine nisu prihvatljive zbog datuma izdavanja, a potvrda od 18. novembra 2008. godine i zbog svoje sadržine. Međutim, Upravni sud je u osporenoj presudi odstupio od navedenog stanovišta zasnivajući svoju odluku upravo na naknadno pribavljenim potvrdama. Primenom pravnog stava Upravnog suda zauzetog u poslednjoj donetoj presudi, uslovi za okončanje osporenog postupka postojali su još 2010. godine, kada su pribavljeni svi dokazi, koji su prema tom stavu, bili neophodni za utvrđivanje činjeničnog stanja.

Kako je neujednačena sudska praksa o pitanjima koja su se u ovom predmetu postavila kao sporna uzrokovala uzastopno vraćanje predmeta drugostepenom organu, Ustavni sud ukazuje i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, te značaj koji je predmet postupka imao za podnositeljku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravničnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže navodima da je u pravnosnažno okončanom upravnom postupku odlučeno da joj prestane služba u Vojsci, iako nije ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena, niti je prethodno ispitana mogućnost ostvarivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon).

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je našao da je drugostepeni organ naveo dovo ljne razloge kada je oceni o da se izmena elemenata formacijskog mesta, koja podrazumeva određivanje profesionalnog vojnog lica umesto civilnog lica, smatra ukidanjem radnog mesta civilnog lica raspoređenog na tom formacijskom mestu, te da je odredba člana 143. tačka 9) Zakona u tom slučaju mogla biti osnov za prestanak službe podnositeljke ustavne žalbe. Nakon izvođenja pribavljenih dokaza, drugostepeni organ je utvrdio da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena i da nisu postojale mogućnosti ostvarivanja nekog od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani i adekvatno cenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. Pored toga, Upravni sud se u osporenoj presudi izjasnio o navodima tužbe, dajući dovoljne razloge zbog kojih je ocenio da su neosnovani.

Povodom navoda podnositeljke da je "sve vreme" ignorisana činjenica da su Odluka ministra odbrane i rešenje o prestanku njene službe u Vojsci doneti istog dana, 8. aprila 2005. godine, Ustavni sud je iz spisa premeta našao da podnositeljka u postupku pred drugostepenim organom i sudovima u upravnom sporu nije isticala takav navod, te se to pitanje prvi put postavlja u ustavnoj žalbi. U takvoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je pre traženja ustavnosudske zaštite podnositeljka bila dužna da ovo pitanje pokrene pred nadležnim organom i sudovima kako bi ono moglo da bude predmet njihovog razmatranja i ocene. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe ne može argumentovati povredu označenih ustavnih prava razlozima koji su mogli biti, ali nisu istaknuti u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji samim tim nisu bili predmet ocene u osporenoj presudi.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10456/12 od 28. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odl učujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Imajući u vidu da se istaknuta povreda prava na rad iz 60. Ustava obrazlaže istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje, koji su prethodno ocenjeni kao neosnovani, Ustavni sud nije razmatrao povredu tog ustavnog prava.

8. Kada je u pitanju pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ona obrazlaže navodima da je podnos teljka diskriminisan a u odnosu na ostala lica koja su kao i ona završila srednju stručnu vojnu školu, a primljena su u profesionalnu vojnu službu ili alternativno zaposlena na radnom mestu predviđenom za profesionalnog podoficira. Ustavni sud ukazuje na to da se radi o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, a čija povreda može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, što u ovom predmetu nije bio slučaj. Osim toga, ni ovaj navod ustavne žalbe nije bio istican u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, te nije mogao biti predmet ocene u osporenoj presudi.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku prestanka vojne službe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti