Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sud je arbitrerno primenio pravo u vezi sa Sporazumom o sukcesiji (Aneks G), propustivši da utvrdi ključne činjenice i zanemarivši relevantan datum (31. decembar 1990. godine).

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3642/2012
19.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Markovića iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Markovića i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4460/10 od 7. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 4460/10 od 7. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Požarevcu P. 242/09 od 2. jula 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Marković iz Smedereva je podneo, 30. aprila 2102. godine, preko punomoćnika Irene Ranković, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4460/10 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da se osporena presuda isključivo zasniva na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 7. febuara 2011. godine kojim se pogrešno zaključuje da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji faktički reciprocitet u primeni Aneksa G Sporazuma o sukcesiji; da drugostepeni sud nije ni na koji način proverio ovu tvrdnju od koje polazi kao od nesporno utvrđene činjenice; da se diskriminacija podnosioca opravdava navodnim nedostatkom faktičkog reciprociteta koji, pritom, nije uslov za primenu Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije, jer se radi o međunarodnom ugovoru koji je ratifikovan i koji ne sadrži ovakvu odredbu; da su sudovi dužni da primenjuju pozitivne zakone koji su na snazi, uključujući i Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije kao deo pozitivnog zakonodavstva, pa u hijerarhiji pravnih propisa ima jaču pravnu snagu od Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, a na kojoj tuženi zasniva pravo raspolaganja predmetnim poslovnim prostorom; da povodom iste činjenične i pravne situacije postoje međusobno protivurečne presude, kako Privrednog apelacionog suda, tako i Vrhovnog kasacionog suda i to presuda Rev. 1193/2010 od 14. jula 2010. godine, u vezi sa pitanjem primene Sporazuma o pitanjima sukcesije; da Sporazum o pitanjima sukcesije u članu 2. Aneksa G bezuslovno predviđena obavez u držav a sukcesora da omoguće zaštitu i vraćanje prava na nepokretnostima pravnim subjektima kojima su pripadala na dan 31. decembra 1990. godine i da će ugovori koji su nakon ovog datuma slobodno zaključila lica iz sada različitih država biti poštovani, pri čemu svaka strana ima obavezu da obezbedi niihovo izvršavanje, a da se o reciprocitetu govori u članu 7. Aneksa G Sporazuma, isključivo u odnosu na pravo pristupa sudovima i drugim državnim organima, a ne o reciprocitetu u vezi sa primenom navedenog Sporazuma; da je u osporenoj presudi retroaktivno primenjen Zakon o privatizaciji donet nakon što je predmetni promet nepokretnosti izvršen, što predstavlja povredu prava na pravično suđenje; da je pogrešno tumačenje principa lex rei sitae, jer je ugovor zaključen u skladu sa domaćim zakonima, u propisanoj formi, plaćen je porez na prenos apsolutnih prava i izvršen upis u javnoj knjizi i da zvanična mišljenja nadležnih državnih organa koja su bila od značaja dovode do povrede pravne sigurnosti, jer je istima kod subjekata u pravnom prometu bilo stvoreno ubeđenje da je promet nepokretnosti u skladu sa odredbama Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije dopušten. U dopunama ustavne žalbe od 24. avgusta i 26. septembra 2012. i 30. juna 2014. godine podnosilac je istakao da je revizijska presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine na kojoj je zasnovana osporena presuda doneta od sudskog veća koje nije bilo sastavljeno na propisan način, jer je u donošenju navedene odluke kao predsednik veća učestvovao sudija koji se morao izuzeti iz odlučivanja u ovoj vrsti predmeta, budući da je član Međuresorske radne grupe za sprovođenje navedenog sporazuma i da su u odlukama ranije Vrhovnog suda Srbije, odnosno Vrhovnog kasacionog suda koje se odnose na istovrsno činjenično i pravno stanje, sa identičnim tužiocem i prvotuženim, zauzeti potpuno suprotni stavovi , i to u presudi Vrhovnog suda Srbije Prev. 327/09 od 8. septembra 2009. godine, presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1193/10 od 14. jula 2010. godine i Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i spise predmeta Trgovinskog suda u Požarevcu P. 242/09 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, DP „Boreli“ iz Sombor a je podneo tužbu 15. januara 2008. godine Trgovinskom sudu u Požarevcu protiv tuženih: „Borovo“ DOO iz Vukovara, Republik a Hrvatska i Đorđa Markovića iz Smedereva kojom je tražio da se utvrdi da je apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između prvotuženog u svojstvu prodavca i drugotuženog u svojstvu kupca 4. septembra 2006. godine, overen pred Opštinskim sudom u Smederevu Ov. br. 436/06 od 4. septembra 2006. godine.

Presudom Trgovinskog suda u Požarevcu P. 242/09 od 2. jula 2009. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji od 4. septembra 2006. godine zaključen između prvotuženog i drugotuženog apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, a stavom drugim izreke su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove postupka. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca od 4. septembra 2006. godine; da je među strankama nesporno da je tužilac držalac sporne nepokretnosti i da su neosnovani navodi prvotuženog kojima svoje pravo vlasništva zasniva na tvrdnji da je jedini pravni sledbenik Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Vukovar a, jer ovo pitanje još uvek nije rešeno u skladu sa odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije i Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Prvostepeni sud je polazeći od zakonske pretpostavke da je držalac nepokretnosti istovremeno i njen vlasnik, odnosno korisnik, našao da je tužilac nosilac prava korišćenja na predmetnom poslovnom prostoru, s obzirom na to da je isti u društvenoj svojini, zbog čega isti ima pravni interes da traži poništaj ugovora kojim se vrši neovlašćeno otuđenje poslovnog prostora na kome on ima pravo korišćenja. Pored navedenog je istakao da lice koje tvrdi da je vlasnik nepokretnosti to treba i da dokaže, a da prvotuženi za svoju tvrdnju nije pružio valjane dokaze. Dalje iz obrazloženja sledi: da je prvotuženi organizovan kao preduzeće 18. marta 1994. godine od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Vukovara, koji su se nalazili na području Republike Hrvatske; da je pre organizovanja prvotuženog, imovina tih delova preduzeća prešla u Hrvatski fond za privatizaciju, koji je doneo rešenje o privatizaciji „Borovo“ DD iz Vukovar a, 24. septembra 2003. godine, a na osnovu Odluke o pretvorbi br. UO-5 A/94 od 28. februara 1994. godine, kojom je izvršeno pretvaranje društvenog preduzeća „Borovo“ DOO iz Vukovar a u deoničko društvo sa tvrtkom „Borovo “ DD iz Vukovar a, a koje je upisano u registar Trgovačkog suda u Osijeku rešenjem Fi. 1039/94 od 18. aprila 1994. godine; da je Trgovački sud u Osijeku izdao potvrdu da je prvotuženi pravni sledbenik celokupnog nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Vukovar a; da je prvotuženi koristeći se ovom potvrdom zaključio ugovor o kupoprodaji, 4. septembra 2006. godine , sa drugotuženim i predao mu poslovni prostor površine 92 m2, koji se nalazi u prizemlju zgrade u sredini ulice Maršala Tita br. 17 ranije, sada kuća - kućni broj 2, u ulici Karađorđevoj i kuća - kućni broj 1, u ulici Trg Republike, sa kućištem i dvorištem na katastarskrj parceli broj 867/4, upisan u ZKUL 2431 , KO Smederevo; da je u ugovoru konstatovano da je kao vlasnik predmetnog poslovnog prostora upisan Jugoslovenski kombinat gume i obuće „Borovo “ iz Vukovar a, ali da se navedeni prostor trenutno nalazi u posedu pravnog lica DP „Boreli“ iz Sombor a; da je u vreme zaključenja predmetnog ugovora na snazi bila Uredba o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima kojom je bilo privremeno zabranjeno raspolaganje nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije, a čiji su vlasnici, odnosno korisnici, pravna lica i imaoci radnji sa sedištem na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije, kao i da državni i drugi organi na teritoriji Republike Srbije neće izvršiti overu, uknjižbu ni druge radnje koje se odnose na sticanje prava na nepokretnostima čije je raspolaganje zabranjeno ovom uredbom. Kako je navedena Uredba prestala da važi tek 24. jula 2008. godine, a predmetni ugovor zaključen 4. septembra 2006. godine, to je prvostepeni sud našao da je isti zaključen suprotno odredbama predmetne Uredbe koja je važila u trenutku njegovog zaključenja, zbog čega isti pogađa sankcija ništavosti predviđena odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Pored navedenog, prvostepeni sud je ocenio da je neosnovano pozivanje tuženih da je Sporazum o pitanjima sukcesije i Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije koji je postao deo pozitivnog prava derogirao odredbe citirane Uredbe kao viši pravni akt, jer odredba člana 4. i člana 7. Priloga G Sporazuma ukazuje da je namera država sukcesora bila da se zaključe bilateralni sporazumi kojima će se regulisati procedura rešavanja zahteva i kojima će se ustanoviti državna tela koja će po navedenim zahtevima postupati, primenjujući odredbe Sporazuma i odlučujući po zahtevima za utvrđenje prava na pokretnoj i nepokretnoj imovini pravnih lica. Pored navedenog, prvostepeni sud nalazi da je rešavanje pitanja statusa predmetne imovine moguće ostvariti jedino u skladu sa Uredbom o zaštiti delova imovine preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, na način predviđen odredbom članu 14a stav 1. navedene Uredbe najkasnije do 30. decembra 2009. godine, a kako rok za postizanje sporazuma još uvek nije istekao, to prvotuženi nema pravo raspolaganja predmetnim poslovnim prostorom, pa je tužbeni zahtev tužioca usvojen u celini.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4460/10 od 7. marta 2012. godine je odbijena žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda Trgovinskog suda u Požarevcu P. 242/09 od 2. jula 2009. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da se Prilog G sporazuma o pitanjima sukcesije primenjuje na pitanja imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ pod uslovima faktičkog reciprociteta, koji ne postoji, jer je Republika Hrvatska gotovo svu imovinu pravnih lica iz Srbije prodala pre stupanja na snagu Sporazuma o pitanju sukcesije (2. jun 2004. godine) preko Fonda za privatizaciju Republike Hrvatske i više nije u mogućnosti da vrati istu u naturalnom obliku, a nije donela propise o obeštećenju; da drugotuženi nije mogao postati vlasnik spornog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Vukovar a koji su se nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo isključivo polagati prava na imovini na teritoriji cele bivše SFRJ; da je tužilac pravno lice organizovano kao društveno preduzeće registrovano u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, za koju je Savezni sud utvrdio da nije saglasna sa Ustavom SRJ; da je radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih, Vlada Republike Srbije donela Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, koja je stupila na snagu 1. juna 2001. godine, a koja sa izmenama i dopunama iz 2008. i 2009. godine predstavlja deo važeće pravne regulative; da je pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti od strane tužioca Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, pa prvotuženi nije mogao raspolagati istom nepokretnošću na kojoj je pravo korišćenja imao tužilac i koja je bila u posebnom režimu. Dalje sledi da je stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji od 1. januara 2008. godine, bilo propisano članom 3. stav 5. da se privatizuje kapital i imovina u društvenim preduzećima osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, dok je članom 61. stav 3. istog zakona, bilo predviđeno da se sredstva ostvarena prodajom kapitala imovine preduzeća koriste za sprovođenje Sporazuma o pitanjima sukcesije sa bivšim republikama SFRJ. Pored navedenog, drugostepeni sud ističe da se prema pravnom zaključku usvojenom na sednici građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 27. decembra 2010. godine, preimenovanom u pravno shvatanje na sednici 7. februara 2011. godine, verifikovanom 23. februara 2011. godine, Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije primenjuje na pitanja imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ, pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta. Iz obrazloženja presude dalje sledi da se u konkretnom slučaju radi o društvenoj svojini, kao specifičnom obliku svojine, na koji nijedna od država sukcesora ne može polagati apsolutno pravo, te da se u tom slučaju kao jedini svojinskopravni status može ponovo uspostaviti društvena svojina, nakon čega se utvrđuje nosilac prava na društvenoj svojini, koji na drugoga može preneti samo pravo korišćenja, odnosno pravo u obimu u kome ga je i sam imao. Drugostepeni sud dalje navodi da se stvarna prava na nepokretnostima cene prema zakonu mesta nalaženja stvari. Polazeći od odred aba člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih od nosa i čl. 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti, drugostepeni sud nalazi da se bez postojanja valjanog pravnog osnova ni svojina na nepokretnos ti ne može steći bez obzira na izvršeni upis tog prava u katastar nepokretnosti, jer je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva. Naime, u vreme zaključenja ugovora 4. septembra 2006. godine, nosilac prava korišćenja na spornoj nepokretnosti bio je tužilac, a isti je zaključen u vreme važenja Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima (na snazi do 2008. godine) i Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, te drugostepeni sud nalazi da je sporna nepokretnost bila u posebnom režimu, a da je u vezi sa članom 1. Zakona o prometu nepokretnosti, sporni ugovor zaključen između drugotuženog i prvotuženog protivno imperativnim propisima i kao takav, apsolutno ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Uvidom u spise predmeta Trgovinskog suda u Požarevcu P. 242/09, Ustavni sud je iz izvoda iz lista nepokretnosti broj 8506, KO Smederevo, izdatog od Repbuličkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Smederevo broj 952-1/2011-1265 od 29. aprila 2011. godine utvrdio da je na katastarskoj parceli broj 1047, upisana nepokretnost stambeno-poslovna zgrada u ulici Trg Republike broj 1 i Karađorđeva broj 2, u prizemlju kao vlasnik upisan Đorđe Marković iz Smedereva, ovde podnosilac ustavne žalbe sa udelom 1/1.

Ustavni sud je, takođe, uvidom u navedene spise predmeta Trgovinskog suda u Požarevcu, utvrdio da je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Smederevo broj 952-02-1447/2012 od 25. avgusta 2012. godine dozvoljen upis prava korišćenja u listu nepokretnosti broj 8506 , KO Smederevo u korist DP “Boreli” u restrukturiranju, Sombor , sa delom 1/1, na nepokretnosti ulaz 1, u prizemlju ulica Trg Republike 1 broj 3, površine 72m2 kao poseban deo zgrade broj 1, izgrađen na katastarskoj parceli broj 1047, ranijeg vlasnika Đorđa Markovića iz Smedereva.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci smatraju da je osporena presuda isključivo zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, a ne na odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “ Ruiz Torija protiv Španije”, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “ Georgiadis protiv Grčke”, od 29. maja 1997. godine, § 43; “ Higgins i ostali protiv Francuske”, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “ Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Hadjianastassiou protiv Grčke “, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od stava Ustavnog suda izraženog u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine, da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije predstavlja prethodno pitanje i da je osnovna ideja pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine, to Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju sudovi nisu pošli od relevatnog datuma iz Priloga G (31. decembar 1990. godine).

Naime, ključno stanovište drugostepenog suda izraženo u osporenoj presudi zasniva se na tome da prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Vukovar a, koji su se nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo isključivo polagati prava na imovini na teritoriji cele bivše SFRJ. Međutim, Ustavni sud ukazuje da Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud, nalazi da osporenom drugostepenom presudom nisu utvrđeni niti obrazloženi ključni argumenti za donošenje presude da je Jugoslovenski kombinat gume i obuće „Borovo“ iz Vukovara privatizovan, da je procenom vrednosti osnovnog kapitala obuhvaćen i sporni poslovni prostor, kao i da je podnosilac ustavne žalbe upisan kao vlasnik spornog poslovnog prostora. Štaviše, Ustavni sud je mišljenja da se osporena presuda isključivo zasniva na neposrednoj primeni Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima (na snazi do 2008. godine) i Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, iz čijih odredaba drugostepeni sud izvodi zaključak da je u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti 4. septembra 2006. godine, nosilac prava korišćenja na spornoj nepokretnosti bio tužilac, iako je tek po pravnosnažnom okončanju ove parnice, rešenjem Republičkog geodetskog zavoda Službe za katastar nepokretnosti Smederevo broj 952-02-1447/2012 od 25. avgusta 2012. godine dozvoljen upis prava korišćenja na spornoj nepokretnosti u korist tužioca.

Naime, kako su sudovi u toku postupka utvrdili da je u korist prvotuženog izvršen upis prava na nepokretnosti u katastru nepokretnosti, a potom u korist i drugotuženog, to Ustavni sud nalazi da je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva, ali u propisanom postupku, a da sudovi ne mogu preispitivati tačnost upisa, sem ukoliko onaj ko to osporava isto traži na način kako to zakon propisuje.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod postupka trebalo da bude, ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da je zaključivanje redovnog suda, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 4460/10 od 7. marta 2012. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Trgovinskog suda u Požarevcu P. 242/09 od 2. jula 2009. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava.

8. U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da je povreda ustavnih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ovom slučaju nije učinjeno.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 10010/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 4552/2012: Odluka Ustavnog suda o ništavosti ugovora o kupoprodaji imovine iz sukcesije
• Už 5080/2014: Ustavni sud usvojio žalbu, poništio presudu zbog proizvoljne primene prava u vezi sa Sporazumom o sukcesiji
• Už 8110/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje