Ustavni sud: pravo na jubilarnu nagradu nakon poništaja nezakonitog otkaza

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 670/11 od 4. februara 2013. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1346/13 od 31. januara 2014. godine, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za isplatu jubilarne nagrade, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1346/13 od 31. januara 2014. godine, u navedenom delu, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 670/11 od 4. februara 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za isplatu jubilarne nagrade.

1. S. S. iz Lebana je, 23. aprila 2014. godine, preko punomoćnika S. M. i M. S, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 670/11 od 4. februara 2013. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1346/13 od 31. januara 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su postupajući sudovi odbili kao neosnovane njegove tužbene zahteve kojim je tražio od tuženog da mu isplati otpremninu zbog dobrovoljnog odlaska iz tuženog preduzeća i jubilarnu nagradu za 30 godina rada kod tuženog, ne pridajući značaj pravnosnažnoj presudi Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2569/09 od 27. novembra 2009. godine, kojom je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu podnosiocu od 20. oktobra 2005. godine i dosuđena podnosiocu naknada štete u vidu izgubljene zarade za period od 20. oktobra 2005. do 1. januara 2008. godine, iz čega proizlazi da je on bio u neprekidnom radnom odnosu kod tuženog u navedenom vremenskom periodu i da je ispunjavao uslove za ostvarivanje prava iz radnog odnosa koja su bila predmet tužbenog zahteva u predmetnom parničnom postupku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i naknadi podnosiocu troškove sastavljanja ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog Preduzeća t. „T. S.“ a.d. iz Beograda, tražeći da mu tuženi isplati otpremninu zbog dobrovoljnog odlaska iz preduzeća i jubilarnu nagradu za 30 godina rada kod tuženog.

Osnovni sud u Nišu je 4. februara 2013. godine doneo osporenu presudu P1. 670/11 od 4. februara 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovane navedene tužbene zahteve tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je tužiocu 1. novembra 2005. godine prestao radni odnos kod tuženog poslodavca, na osnovu rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu br. 06/3-22351 od 20. oktobra 2005. godine, a zbog povrede radne obaveze koju je počinio tužilac; da je tužilac podneo tužbu protiv tuženog radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, naknade materijalne štete i vraćanja na rad i da je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2569/09 od 27. novembra 2009. godine poništeno kao nezakonito navedeno rešenje i dosuđena naknada štete tužiocu u vidu izgubljene zarade za period do januara 2008. godine, dok su odbijeni kao neosnovani njegovi tužbeni zahtevi za vraćanje na rad i isplatu naknade štete za period od januara 2008. godine, imajući u vidu da je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Leskovcu K. 91/05 od 20. februara 2006. godine oglašen tužilac krivim zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita i osuđen na kaznu zatvora od jedne godine i jednog meseca, a da je on stupio na izdržavanje kazne 9. januara 2008. godine, zbog čega mu je tog dana prestao radni odnos kod tuženog po sili zakona; da je tuženi na osnovu navedene pravnosnažne parnične presude izvršio tužiocu isplatu izgubljenih zarada za period od 1. novembra 2005. do 9. januara 2008. godine; da je generalni direktor tuženog 21. maja 2007. godine doneo Odluku o raspisivanju konkursa i raspodeli finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnih odlazaka iz preduzeća za 2007. godinu, kojom je predviđeno da se konkurs otvara 28. maja 2007. godine i da je rok za podnošenje prijava do 28. juna 2007. godine, a da pravo učestvovanja na konkursu imaju zaposleni koji su zasnovali radni odnos na neodređeno vreme i koji ostvare uslove za isplatu otpremnine sve do 31. decembra 2007. godine; da su ovim aktom predviđene kategorije zaposlenih koje imaju apsolutni prioritet u ostvarivanju prava na isplatu otpremnine radi dobrovoljnog odlaska iz tuženog preduzeća; da je tužilac 21. juna 2007. godine podneo tuženom prijavu za konkurs i da je tuženi 25. juna 2007. godine dostavio odgovor tužiocu da je njegova prijava neosnovana, jer se on više ne nalazi u radnom odnosu kod tuženog; da je prvostepeni sud zaključio da tužilac ne pripada nijednoj od tri kategorije za koje je naveo da ispunjava uslove; da tužilac ne pripada trećoj kategoriji apsolutnih prioriteta na koju se najpre pozvao, jer je do prestanka radnog odnosa ostvarivao zaradu koja je viša od nivoa potrebnog za ulazak u tu kategoriju; da tužilac ne spada ni u drugu kategoriju, imajući u vidu da mu je do 31. decembra 2007. godine bilo ostalo više od 8 godina staža osiguranja radi ispunjenja uslova za odlazak u starosnu penziju, a da tužilac, takođe, ne pripada ni kategoriji invalida jer nije dostavio odgovarajuće dokaze o tome; da su presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2569/09 od 27. novembra 2009. godine tužiocu priznata prava iz radnog odnosa počev od dana nezakonitog prestanka radnog odnosa pa sve do prestanka radnog odnosa po sili zakona, a u vidu izgubljene zarade u skladu sa odredbama Zakona o radu i Zakona o obligacionim odnosima; da navedenom presudom, po oceni prvostepenog suda, tužiocu nije priznato pravo na isplatu otpremnine, jer se ne radi o pravu na isplatu ovog prava zbog odlaska tužioca u penziju ili kao tehnološkom višku, već da se u konkretnom slučaju radi o pravu zaposlenih kod tuženog po raspisanom konkursu o raspodeli finansijskih sredstava za dobrovoljni odlazak iz preduzeća koji je okončan 2007. godine, kada tužilac nije bio u radnom odnosu kod tuženog, niti je postojala pravnosnažna presuda za priznavanje ovog prava, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu otpremnine; da je Odlukom generalnog direktora tuženog o visini jubilarnih nagrada od 21. jula 2006. godine predviđeno da će se izvršiti isplata iznosa od 95.912,00 dinara zaposlenima za 30 godina neprekidnog rada u PTT sistemu Srbije, a da je veštak u svom nalazu objasnio da bi tužilac, prema podacima iz njegove radne knjižice, na dan 23. marta 2006. godine imao punih 30 godina radnog staža kod tuženog, imajući u vidu da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog počev od 23. marta 1976. godine; da tužilac, u konkretnom slučaju, nije ispunio uslove za isplatu jubilarne nagrade, jer je on u 2006. godini bio van radnog odnosa zbog učinjene povrede radne obaveze, pa nije bio u neprekidnom radnom odnosu kod tuženog poslodavca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž1. 1346/13 od 31. januara 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno stanovište prvostepenog suda da tužiocu ne pripada pravo na isplatu otpremnine i da je tuženi u okviru sprovođenja programa za smanjenje broja zaposlenih 2007. godine doneo Odluku kojoj je raspisao konkurs za raspodelu finansijskih sredstava za stimulisanje zaposlenih za dobrovoljni odlazak iz preduzeća, a kojom su bili utvrđeni i kriterijumi za učestvovanje na konkursu i nakon čega je izvršena selekcija zaposlenih koji su ispunjavali uslov; da je inicijativa za prestanak radnog odnosa usledila od strane poslodavca u vreme kada se tužilac svojom krivicom nalazio van radnog odnosa; da je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog zbog povrede radne obaveze, usled čega su za odlučivanje o pravu na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza od značaja okolnosti vezane za razloge zbog kojih je došlo do prestanka radnog odnosa, kao i razloga zbog kojih je utvrđena njegova nezakonitost; da je tužiocu rešenjem otkazan ugovor o radu zbog učinjenih povreda radne obaveze, u vezi koje je on pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita, pa je tužiocu prestao radni odnos u januaru 2008. godine po sili zakona, a navedeno rešenje je poništeno kao nezakonito zbog zastarelosti davanja otkaza; da je polazeći od navedenog, drugostepeni sud ocenio da je tužilac svojim ponašanjem izazvao nastupanje razloga za otkaz ugovora o radu i time doprineo da se u spornom periodu nađe van radnog odnosa, a samim tim i doprineo nastanku štete; da je kod tužioca do prekida radnog odnosa došlo donošenjem navedenog rešenja na osnovu koga je njemu prestao radni odnos od 1. novembra 2005. godine i zbog čega nije radio do 9. januara 2008. godine, kada mu je radni odnos prestao po sili zakona, a tužilac bi 23. marta 2006. godine napunio 30 godina neprekidnog rada da nije došlo do pomenutog prekida; da su, stoga, neosnovani žalbeni navodi tužioca da je bio u neprekidnom radnom odnosu kod tuženog sve do januara 2008. godine, zbog toga što je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, kao i da bi ispunio kriterijume za isplatu jubilarne nagrade i otpremnine po raspisanom konkursu; da samom činjenicom da je odluka o prestanku radnog odnosa poništena kao nezakonita, ne nastaje po automatizmu obaveza poslodavca da zaposlenom naknadi štetu na ime izostale zarade i drugih primanja, pa da tuženi ne može biti odgovoran za štetu u vidu izostale isplate jubilarne nagrade i otpremnine, jer navedene okolnosti na strani tužioca prekidaju uzročnu vezu između akta o prestanku radnog odnosa i prouzrokovane štete.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao da je navedena krivična presuda, kojom je podnosilac ustavne žalbe osuđen na kaznu zatvora od jedne godine i jednog meseca, postala pravnosnažna 11. decembra 2007. godine i da je podnosilac stupio na izdržavanje kazne 9. januara 2008. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, a da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 176. tačka 3) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) je propisano da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca ako zbog izdržavanja kazne zatvora mora da bude odsutan sa rada u trajanju dužem od šest meseci – danom stupanja na izdržavanje kazne.

Odredbama člana 191. st. 1, 2. i 3. navedenog Zakona o radu, koje su važile u vreme donošenja presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2569/09 od 27. novembra 2009. godine i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano da će sud, ako donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva, te da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su postupajući sudovi proizvoljno primenili merodavno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da on nije bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca u spornom periodu, te da nije ispunio uslove za isplatu jubilarne nagrade za 30 godina rada kod tuženog, odnosno isplatu otpremnine za dobrovoljni odlazak iz tuženog preduzeća. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da su Osnovni sud u Nišu i Apelacioni sud u Nišu prevideli pravne posledice pravnosnažne presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2569/09 od 27. novembra 2009. godine, kojom je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 20. oktobra 2005. godine i podnosiocu dosuđena naknada štete u vidu izgubljene zarade za period od 20. oktobra 2005. do 1. januara 2008. godine. U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Nišu je ocenio da navedena parnična presuda nije od uticaja za odlučivanje o tužbenim zahtevima podnosioca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, jer je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu poništeno iz formalnih razloga (zbog zastarelosti davanja otkaza), a da je podnosilac svojim ponašanjem uticao da se u spornom periodu nađe van radnog odnosa kod tuženog i presudno doprineo nastanku štete u vidu izostale isplate jubilarne nagrade i otpremnine.

Ispitujući da li su navedeni prvostepeni i drugostepeni sud proizvoljno primenili merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u ovom radnom sporu nesumnjivo utvrđeno da je tuženi poslodavac 20. oktobra 2005. godine doneo rešenje br. 06/3-22351 o otkazu ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze i da je podnosilac u parnici radi poništaja navedenog rešenja ishodovao pravnosnažnu presudu Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2569/09 od 27. novembra 2009. godine, kojom je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog i podnosiocu dosuđena naknada štete u vidu izgubljene zarade za period od 20. oktobra 2005. do 1. januara 2008. godine. Pored toga, istom presudom su pravnosnažno odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi podnosioca ustavne žalbe za vraćanje na rad i naknadu štete za period od januara 2008. godine pa nadalje, imajući u vidu da je pravnosnažnom krivičnom presudom Okružnog suda u Leskovcu K. 91/05 od 20. februara 2006. godine podnosilac oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita i osuđen na kaznu zatvora od jedne godine i jednog meseca, iz kog razloga mu je radni odnos prestao po sili zakona 9. januara 2008. godine, kada je stupio na izdržavanje te kazne. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ističe da je odredbama člana 191. Zakona o radu iz 2005. godine, koje su važile u vreme donošenje presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2569/09 od 27. novembra 2009. godine, bilo uređeno pitanje pravnih posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa. U tom smislu, Ustavni sud napominje da je samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos davalo pravo tom zaposlenom na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. To znači da u takvoj pravnoj situaciji postoji fikcija o neprekidnom radnom odnosu zaposlenog kod poslodavca od momenta donošenja nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu do dana vraćanja na rad (osim u slučaju ako postoje razlozi zbog kojih je neosnovan zahtev zaposlenog za vraćanje na rad). Ustavni sud dodaje da isplata naknade štete zaposlenom u visini izgubljene zarade i uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a što je podnosilac ustavne žalbe i ostvario kako to proizlazi iz sadržine osporenih presuda, upravo predstavljaju materijalizaciju fikcije o postojanju neprekidnog radnog odnosa takvog zaposlenog, koja treba da ga dovede u isti pravni položaj sa drugim zaposlenima koji su radili kod istog poslodavca u periodu u kome je vođen parnični postupak radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i u kome su uredno ostvarivali prava iz radnog odnosa. Takođe, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Nišu je u osporenoj presudi Gž1. 1346/13 od 31. januara 2014. godine ocenio da pravo na naknadu štete u vidu izgubljene jubilarne nagrade ne daje svaka nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa, već samo u slučaju kada je zaposleni pretrpeo štetu krivicom poslodavca, pa da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na isplatu navedenih naknada, jer je isključivo svojim ponašanjem doprineo nastanku štete, a rešenje tuženog br. 06/3-22351 o otkazu ugovora o radu je poništeno iz formalnih razloga. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se postupajući drugostepeni sud uopšte nije pozvao na odredbe ranije važećeg člana 191. Zakona o radu iz 2005. godine, koje su regulisale pitanje pravnih posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa i da je osporenu presudu de facto zasnovao isključivo na opštim pravilima o deliktnoj odgovornosti predviđenih Zakonom o obligacionim odnosima. Ustavni sud konstatuje da je na ovaj način isključena primena specijalnih normi o pravima zaposlenog u slučaju nezakonitog otkaza, koje su sadržane u navedenim odredbama Zakona o radu iz 2005. godine, zbog čega pomenuto tumačenje Apelacionog suda u Nišu smatra ustavnopravno neprihvatljivim. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav izražen u Odluci Už- 776/2012 od 11. aprila 2013. godine, u kojoj se bavio pitanjem pravnih posledica nezakonitog otkaza. S obzirom na sve izneto, a uzimajući u obzir da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je Odlukom tuženog od 21. jula predviđeno da će jubilarna nagrada biti isplaćena zaposlenima za 30 godina neprekidnog rada, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi izveli ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da podnosilac ustavne žalbe u relevantnom periodu nije bio u neprekidnom radnom odnosu i da je naročito neprihvatljiva ocena Apelacionog suda u Nišu da presuda Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2569/09 od 27. novembra 2009. godine nema uticaja na ispunjenost uslova za ostvarivanje prava podnosioca na isplatu jubilarne nagrade.

Ispitujući da li su Osnovni sud u Nišu i Apelacioni sud u Nišu proizvoljno primenili materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe prilikom odlučivanja o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu otpremnine za dobrovoljni odlazak iz tuženog preduzeća, Ustavni sud je najpre konstatovao da je navedeno pravo iz radnog odnosa bilo uređeno Odlukom tuženog o raspisivanju konkursa i raspodeli finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnih odlazaka iz preduzeća za 2007. godinu. Uzimajući u obzir cilj navedenog opšteg akta, Ustavni sud nalazi da je tuženi poslodavac zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena doneo autonomni akt radi stimulisanja zaposlenih da zarad dobijanja otpremnine podnesu zahtev za prestanak radnog odnosa iz člana 178. Zakona o radu iz 2005. godine. Ovakva autonomna regulativa u praksi predstavlja prethodnicu programa rešavanja viška zaposlenih koji donosi poslodavac kada zbog promenjenih uslova poslovanja dolazi do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme. Na taj način se daje preventivna mogućnost licima koja bi bila obuhvaćena navedenim programom da ostvare pravo na novčanu naknadu u vidu otpremnine koja bitno utiče na njihov ekonomsko - socijalni položaj prilikom odlaska iz preduzeća. To znači da je ovo pravo iz radnog odnosa prvenstveno namenjeno ugroženim kategorijama zaposlenih koje bi bile pogođene merama rešavanja viška zaposlenih (kao npr. zaposlenima kojima je utvrđen određen stepen invalidnosti ili kojima je potreban kraći period staža osiguranja radi ispunjavanja uslova za odlazak u starosnu penziju ili koji rade na radnim mestima koja treba da budu ukinuta zbog tehnoloških promena itd.), a ne i zaposlenima kojima u toku postupka za ostvarivanje prava na isplatu optrmenine prestaje radni odnos iz nekog drugog zakonom propisanog razloga. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je presuda Okružnog suda u Leskovcu K. 91/05 od 20. februara 2006. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe osuđen na kaznu zatvora od jedne godine i jednog meseca, postala pravnosnažna 11. decembra 2007. godine, kada je postalo izvesno da će podnosiocu ustavne žalbe u smislu odredbe člana 176. tačka 3) Zakona o radu iz 2005. godine prestati radni odnos po sili zakona, a što je i usledilo 9. januara 2008. godine kada je on stupio na izdržavanje kazne, Ustavni sud smatra da su Osnovni sud u Nišu i Apelacioni sud u Nišu izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da podnosilac ne pripada kategorijama zaposlenih u tuženom preduzeću koje mogu ostvariti pravo na otpremninu za dobrovoljni odlazak iz preduzeća.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za isplatu jubilarne nagrade, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1346/13 od 31. januara 2014. godine, u navedenom delu, kako bi navedeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 670/11 od 4. februara 2013. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalba podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Nišu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.