Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Upravnog suda. Upravni organi i sud su proizvoljno primenili materijalno pravo, odbivši zahtev za nastavak isplate porodične penzije na osnovu irelevantnih propisa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz S . P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13754/10 (2009) od 16. juna 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13754/10 (2009) od 16. juna 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Komisije skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika UP-2 broj 859/06 PP broj 021229/II-P od 27. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz S . P . je 5. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika D . S, advokata iz S . P, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja direktora Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika PP broj 021229 od 18. oktobra 2006. godine, rešenja Komisije skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika (u daljem tekstu: „Komisija“) UP-2 broj 859/06 PP broj 021229/II-P od 27. novembra 2009. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13754/10 (2009) od 16. juna 2011. godine, zbog povrede prava na socijalnu zaštitu, zajemčenog odredbama člana 69. Ustava Republike Srbije, prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava i povrede načela zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, utvrđenog odredbama člana 197. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe nakon smrti supruga ostvarila pravo na porodičnu penziju kod Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Beogradu, i to pravnosnažnim rešenjem PP broj 021228 UP-1 broj 1/96 od 18. marta 1996. godine; da je nakon preseljenja u Bosnu i Hercegovinu podnela zahtev Fondu u Beogradu da joj se porodična penzija isplaćuje u Bosni i Hercegovini; da je Fond u Beogradu, po zahtevu podnositeljke, doneo rešenje PP broj 21229 od 29. januara 2001. godine, kojim joj je obustavljena isplata porodične penzije zaključno sa 31. decembrom 2000. godine; da je podnositeljka po privremenom rešenju koristila pravo na isplatu porodične penzije kod Federalnog zavoda za penzijsko/mirovinsko i invalidsko osiguranje Mostar, Kantonalna administrativna služba u Zenici, počev od 1. januara 2001. godine; da joj je, kada se u međuvremenu vratila u Srbiju, Zavod u Bosni i Hercegovini 28. februara 2005. godine obustavio isplatu porodične penzije po privremenom rešenju, jer je utvrđeno da podnositeljka ne ispunjava uslove da joj se prizna pravo na isplatu porodične penzije u Bosni i Hercegovini, s obzirom da nema državljanstvo Bosne i Hercegovine i da nema prebivalište na teritoriji Bosne i Hercegovine; da se podnositeljka ponovo obratila Fondu u Beogradu radi nastavka isplate porodične penzije, ali da je direktor Fonda u Beogradu osporenim rešenjem PP broj 021229-75 od 18. oktobra 2006. godine odbio kao neosnovan navedeni zahtev podnositeljke; da su pri donošenju navedenog rešenja, po mišljenju podnositeljke, pogrešno primenjene odredbe člana 8. stav 2. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika, saglasno kojima korisnik penzije koji stekne pravo na dve ili više penzija, može koristiti samo jednu po sopstvenom izboru, jer je u konkretnom slučaju podnositeljka stekla pravo samo na jednu penziju, koja je jedno vreme, po privremenom rešenju, isplaćivana od strane Zavoda u Bosni i Hercegovini; da je podnositeljka protiv navedenog rešenja uložila žalbu Komisiji, kao drugostepenom upravnom organu, koja je odbijena osporenim rešenjem UP-2 broj 859/06 PP broj 021229/II-P od 27. novembra 2009. godine; da je identične odluke Komisija donela i po ranijim žalbama tužilje, 30. novembra 2007. godine i 30. januara 2007. godine, ali da su obe odluke presudama Vrhovnog suda poništene, i to: presudom U. 1315/07 od 15. avgusta 2007. godine i presudom U. 10369/07 od 20. avgusta 2009. godine; da je protiv predmetnog rešenja Komisije podnositeljka pokrenula upravni spor u kojem je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu 16. juna 2011. godine doneo osporenu presudu U. 13754/10 (2009), kojom je njenu tužbu odbio; da su i osporeno drugostepeno rešenje Komisije i presuda Upravnog suda zasnovane na retroaktivnoj primeni odredbe člana 82. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju; da je podnositeljka ustavne žalbe od 2005. godine bez ikakvih novčanih primanja, te da su joj osporenim aktima povređena Ustavom zajemčena ljudska prava na socijalnu zaštitu i na penziju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je nakon smrti supruga stekla pravo na porodičnu penziju, na osnovu pravnosnažnog rešenja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Beogradu PP broj 021228 UP-1 broj 1/96 od 18. marta 1996. godin e. Nakon preseljenja u Bosnu i Hercegovinu, podnositeljka se obratila Fondu u Beogradu sa zahtevom da joj se obustavi isplata porodične penzije radi ostvarivanja prava na porodičnu penziju kod Federalnog zavoda za penzijsko/mirovinsko i invalidsko osiguranje Mostar, Kantonalna administrativna služba u Zenici. Fond u Beogradu je na osnovu podnositeljkinog zahteva doneo rešenje PP broj 21229 od 29. januara 2001. godine, kojim joj je obustavljena isplata porodične penzije zaključno sa 31. decembrom 2000. godine. Podnositeljka je od 1. januara 2001. godine do 28. februara 2005. godine ostvarivala pravo na penziju kod Zavoda u Bosni i Hercegovini, kada joj je, na osnovu rešenja tog zavoda MB broj 1228759250 od 9. juna 2005. godine, obustavljena isplata porodične penzije iz razloga što je promenila prebivalište, odnosno prijavila prebivalište na teritoriji Republike Srbije.

Podnositeljka se, kao državljanin Republike Srbije, sa prebivalištem u S . P, ponovo obratila Fondu u Beogradu radi nastavka isp late porodične penzije, ali je direktor Fonda osporenim rešenjem PP broj 021229-75 od 18. oktobra 2006. godine odbio kao neosnovan njen zahtev. U obrazloženju navedenog rešenja je, između ostalog , navedeno da prema odredbi člana 8. stav 2. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika ("Službeni list SRJ", broj 36/94) , vojni osiguranik, član porodice vojnog osiguranika ili korisnik penzije, koji stekne pravo na dve ili više penzija, može koristiti samo jednu penziju po sopstvenom izboru, te da se podnositeljka opredelila da koristi pravo na porodičnu penziju kod Federalnog zavoda za penzijsko/mirovinsko i invalidsko osiguranje Mostar, Kantonalna administrativna služba u Zenici (od koga treba da zahteva dalju isplatu penzije koristeći sva pravna sredstva propisana zakonom i podzakonskim aktima Federacije Bosne i Hercegovine), pa nema osnova za isplatu porodične penzije kod ovog Fonda.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je uložila žalbu Komisiji, navodeći da je u ožalbenom rešenju pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer je u konkretnom slučaju činjenično stanje pogrešno okvalifikovano. Prema tvrdnjama podnositeljke, ona nikada nije stekla pravo na dve penzije, već je jedno vreme, pogrešno smatrajući da ima pravo na isplatu porodične penzije kod Zavoda u Bosni i Hercegovini, zahtevala i dobila isplatu porodične penzije kod tog zavoda (dok je samo pravo na porodičnu penziju već ostvarila kod Fonda u Beogradu), počev od 1. januara 2001. godine do 28. februara 2005. godine, kada joj je isplata prestala zato što je promenila prebivalište. Komisija je žalbu podnositeljke odbila kao neosnovanu rešenjem UP-2 broj 859/06 PP broj 021229/II-P od 27. novembra 2009. godine, pozivajući se na odredbe člana 82. Zakona o penzijskom i invalidskom osigu ranju („Službeni glasnik RS“, broj 34/03), kojim je, između ostalog, propisano da se pravo izbora fonda može koristiti samo jednom, pa kako je podnositeljka to pravo iskoristila zahtevom da joj se obustavi isplata porodične penzije kod Fonda u Beogradu, radi ostvarivanja prava na isplatu porodične penzije kod Zavoda u Bosni i Hercegovini, to, po oceni ovog drugostepenog upravnog organa, ne može ponovo tražiti isplatu penzije kod Fonda u Beogradu.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je podnošenjem tužbe pokrenula upravni spor, u kome je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu 16. juna 2011. godine doneo osporenu presudu U. 13754/10 (2009), kojom je njenu tužbu odbio kao neosnovanu , zauzimajući isti pravni stav i primenjujući iste materijalnopravne odredbe člana 82. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kao i Komisija.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom, da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom, da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom, da se fondovi socijalnog osiguranja osnivaju u skl adu sa zakonom (član 69.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom, da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a da, izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.).

Dalje, odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih međunarodnih ugovora, zakona i podzakonskih akata:

Sporazumom o pitanjima sukcesije ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/02) predviđeno je: da svaka Država sukcesor bivše SFRJ, preuzima odgovornost za pravno osnovane penzije i njihovu redovnu isplatu koje je finansirala ta Država u svom ranijem svojstvu konstitutivne republike SFRJ, bez obzira na nacionalnost, državljanstvo, boravište ili prebivalište korisnika (član 1. Prilog E); da svaka Država preuzima odgovornost da redovno isplaćuje penzije koje duguje svojim građanima koji su bili civilni ili vojni službenici SFRJ bez obzira gde imaju boravište ili prebivalište, ako su te penzije bile finansirane iz saveznog budžeta ili drugih saveznih sredstava SFRJ, pod uslovom da, u slučaju lica koje je državljanin više od jedne Države: (i) ako to lice ima stalno mesto boravka u jednoj od tih Država, isplatu penzije vrši ta država (ii) ako to lice nema stalno mesto boravka ni u jednoj Državi čiji je državljanin to lice, isplatu penzije vrši Država na čijoj je teritoriji to lice imalo boravište na dan 1. juna 1991. godine (član 2. Prilog E).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službe ni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da se način ostvarivanja, nadležnost za odlučivanje o pravu i način korišćenja i prestanka prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po ovom zakonu uređuju propisom Savezne vlade (član 263.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju vojnih osiguranika („Službeni list SFRJ“, br. 7/85, 74/87 i 20/89) (član 363.).

Članom 190. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10) propisano je da vojni osiguranici koji su do dana stupanja na snagu ovog zakona ostvarili prava iz socijalnog osiguranja nastavljaju da koriste ta prava prema zakonu po ko jem su ih ostvarili.

Odredbom člana 8. stav 2. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika ("Službeni list SRJ", br. 36/94 i 42/02 i "Služb eni glasnik RS", broj 23/09), propisano je da vojni osiguranik, član porodice vojnog osiguranika ili korisnik penzije koji stekne pravo na dve penzije ili više penzija može koristiti samo jednu penziju po sopstvenom izboru.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osigu ranju („Službeni glasnik RS“, broj 34/03) bilo je propisano: da se prava iz penzijskog i inv alidskog osiguranja ostvaruju kod fonda kod koga je osiguranik poslednji put bio osiguran (član 82. stav 1.); da je fond kod koga je osiguranik poslednji put bio osiguran nadležan i kad se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju po osnovu međunarodnih ugovora (član 82. stav 2.); da, izuzetno od odredaba st. 1. i 2. ovog člana, osiguranik odnosno korisnik prava, kao i član njegove porodice može na svoj zahtev ostvariti pravo na penziju kod fonda kod koga je navršen, odnosno utvrđen pretežan deo staža osiguranja (član 82. stav 3.); da se pravo izbora fonda iz stava 3. ovog člana može koristiti samo jedanput (član 82. stav 4.); da se zahtev za ostvarivanje prava na penziju podnosi fondu kod koga je osiguranik poslednji put bio osiguran (član 82. stav 5.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na socijalnu zaštitu i prava na penzijsko osiguranje zapravo izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, do koje je, po njenom mišljenju, došlo zbog proizvoljne primene materijalnog prava, pa je u tom kontekstu , Sud prethodno ispitivao da li su obrazloženja osporenih pojedinačnih akata ustavnopravno prihvatljiva sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

Prilikom ocene da li je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka upravnog organa, odnosno suda, o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg organa, odnosno suda. U vezi sa navedenim, Ustavni sud napominje da u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorna.

U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, osporeni pojedinačni akti su posledica proizvoljne primene materijalnog prava. Naime, prvostepeni upravni organ je ocenio da je neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za isplatu porodične penzije kod Fonda u Srbiji, iz razloga što se podnositeljka opredelila da penziju koristi kod Federalnog zavoda za penzijsko/mirovinsko i invalidsko osiguranje Mostar, Kantonalna administrativna služba u Zenici, te da više nema pravo izbora, odnosno da traži isplatu penzije u Srbiji, a saglasno odredbi člana 8. stav 2. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika. Po oceni Ustavnog suda, navedeno obrazloženje nije ustavnopravno prihvatljivo. Navedenom odredbom Uredbe predviđeno je da vojni osiguranik, član porodice vojnog osiguranika ili korisnik penzije koji stekne pravo na dve penzije ili više penzija može koristiti samo jednu penziju po sopstvenom izboru. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe nije stekla pravo na dve ili više penzija (porodična, invalidska i starosna penzija), već je stekla pravo samo na porodičnu penziju, iz čega proizlazi da navedena odredba člana 8. stav 2. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika nije pravno relevantna u konkretnom slučaju. Dalje, drugostepeni upravni organ je odbio žalbu podnositeljke koju je izjavila protiv navedenog prvostepenog rešenja, a Upravni sud odbio tužbu podnositeljke koju je podnela protiv konačnog upravnog akta, sa obrazloženjem da se podnositeljka opredelila da penziju koristi kod Federalnog zavoda za penzijsko/mirovinsko i invalidsko osiguranje Mostar, Kantonalna administrativna služba u Zenici, te da više nema pravo izbora, odnosno da traži isplatu penzije u Srbiji, a saglasno odredbi člana 82. stav 4. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Navedenim članom Zakona propisano je da se pravo izbora fonda može koristiti samo jedanput. To, međutim, znači da se pravo izbora fonda odnosilo na jedan od tri fonda koja su u vreme važenja navedenog Zakona postojala u Republici Srbiji – fond zaposlenih, fond poljoprivrednika i fond za lica koja obavljaju samostalnu delatnost, a ne na izbor između fondova različitih država. Takođe, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, kao republički propis, se nije primenjivao na vojne osiguranike i korisnike prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja iz Zakona o Vojsci Jugoslavije. Iz navedenog proizlazi da ni navedena odredba člana 82. stav 4. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u konkretnom slučaju nije pravno relevantna, te da ni obrazloženje drugostepenog upravnog organa, ni Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu, po oceni Ustavnog suda, nije ustavnopravno prihvatljivo.

Ustavni sud dalje ističe da ni upravni organi, ni Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu, uopšte nisu uzeli u obzir odredbe Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji se imao primeniti na konkretan slučaj, a kojim se jemči redovna isplata pravno osnovanih penzija. Podnositeljki ustavne žalbe je pravo na porodičnu penziju priznato pravnosnažnim rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Beogradu PP broj 021228 UP-1 broj 1/96 od 18. marta 1996. godine . Podnositeljka je nesporno stekla pravo na penziju, saglasno Zakonu o Vojsci Jugoslavije, te je ovu činjenicu trebalo ceniti prilikom rešavanja podnositeljkinog zahteva, primenom odredaba Sporazuma o pitanjima sukcesije.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom upravnosudskom postupku primena materijalnog prava bila arbitrerna, te da je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni usvojio ustavnu žalbu podnositeljke, odlučujući kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Istovremeno, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13754/10 (2009) od 16. juna 2011. godine i naložio istom sudu da donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv drugostepenog rešenja Komisije, uz poštovanje svih aspekata Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na navode podnositeljke da su joj osporenim pojedinačnim aktima povređena i druga Ustavom zajemčena prava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu presudu Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 13754/10 (2009) od 16. juna 2011. godine, te da će o tužbi podnositeljke nadležan sud u upravnom sporu ponovo odlučiti.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.