Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja suda, uključujući period neaktivnosti od skoro devet godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Kostića iz sela Donji Bunibrod, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Kostića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3299/98 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Kostić iz sela Donji Bunibrod je 2. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupk u koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3299/98.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 1994. godine, radi utvrđivanja prava svojine na idealnim delovima određenih stvari i da je taj postupak trajao preko 16 godina. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 3299/98 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 8. februara 1994. godine podneo tužbu protiv svog brata S.K, kojim je tražio da sud utvrdi da je tužilac vlasnik 1/3 idealnih delova opisanog pomoćnog objekta, te da je tuženi dužan da mu „putem fizičke deobe ustupi 1/3 tog objekta“ u svojinu i državinu, kao i da tužiocu isplati navedene novčan e iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 287/94. Ova parnica, zajedno sa parnicom P. 911/94, koja je tekla po tužbi tužilaca B.K i S.K, dede i brata podnosioca ustavne žalbe, protiv podnosioca i njegovog oca M.K, kao tuženih, kojom je traženo da sud utvrdi da su tužioci vlasnici po ¼ , odnosno ½ idealnih delova opisanih pokretnih i nepokretnih stvari, stečenih u vreme trajanja ekonomske zajednice parničnih stranaka, spojena je sa parnicom P. 3556/93, koja je tekla između tužioca M.K, oca podnosioca i tuženog S.K, brata podnosioca.

Opštinski sud u Leskovcu je, nakon 20 održanih i 13 neodržanih ročišta, 23. maja 1998. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 3556/93, P. 287/94 i P. 911/94, kojom je odlučio o tužbenim zahtevima parničnih stranaka. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1029/98 od 5. oktobra 1998. godine. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 6. oktobra 1998. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 3299/98, a prvo od ukupno sedam ročišt a zakazano je za 11. jul 2007. godine. Po zaključenju glavne rasprave, Opštinski sud u Leskovcu je 25. marta 2008. godine, presudom P. 3299/98, odlučio o osnovanosti tužbenih zahteva parničnih stranaka. Presudo m Apelacionog suda u Nišu Gž. 1 560/10 od 29. juna 2010. godine, donetom u postupku po žalbi tužilaca J.K. i M.K, potvrđena je označena prvostepena presuda.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe podnosioca ustavne žalbe 8. februara 1994. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu od 29. juna 2010. godine, trajao 16 godina i pet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da Opštinski sud u Leskovcu u periodu od skoro devet godina nije zakazao ni jedno ročište, a da to nije bilo opravdano potrebama postupka. Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio nešto složeniji, ali da ni jedna složenost postupka , pa ni konkretna, ne mogu da budu opravdanje da postupak traje 16 godina, ili da sud ne postupa skoro devet godina. Takođe, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac nije doprineo navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, kao i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević