Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 13 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnosti parničnog suda, naročito zbog dugih perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. P . i Z . P , oboje iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sedni ci Veća održanoj 18. oktobra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. P . i Z. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58591/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1167/00) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. P . iz Novog Sada je, 8. maja 2013. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4878/12 od 7. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu ličnost, zajemečnih članom 32. stav 1. i članom 37. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 2. i članom 58. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58591/10.

Protiv navedene drugostepene presude, 8. maja 2013. godine, ustavnu žalbu je izjavio i Z. P . iz Novog Sada, zbog povrede prava na pravično suđenje. Podnosilac je istakao je i povredu prava na suđenje u razumnom roku i na pravno sredstvo u parničnom postupku u kojem je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnosioci su opisali tok predmetnog postupka i istakli da je on trajao 13 godina , iako nije bio posebno složen, te da su usled dugog trajanja postupka izgubili pravo da izjav e reviziju, čime im je povređeno i pravo na pravno sredstvo. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, podnosi oci su navel i da su obavezan i da isplat e iznos od 24.000 DEM iako se , sabiranjem pozajmljenih iznosa i oduzimanjem vraćenih , može zaključiti da preostalo potraživanje iznosi 21.400 DEM, zatim da drugostepeni parnični sud nije pouzdano utvrdio da li su članovi porodice tužioca pozajmljivali novac podnosiocu u svoje ime ili u ime tužioca. Takođe, podnositeljka N. P . je navel a da predmetne pozajmice nisu njoj bile date niti je ona imala koristi od njih, kao i da ona nije imala saznanja o poslovima agencije podnosioca Z. P, njenog tadašnjeg supruga, te da je stoga trebalo da se primeni odredba člana 186. Porodičnog zakona, a ne člana 187. istog zakona. Podnosioci su istakli da su sudovi postupili suprotno zabrani anatocizma iz člana 279. Zakona o obligacionim odnosima. U prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 58. Ustava, podnositeljka je navela joj je označeno pravo povređeno jer je, odlukama suda od 25. aprila 2000. i 17. jula 2007. godine, u katastar nepokretnosti upisana zabeležba zabrane raspolaganja stanom u kom živi .

Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporenu presudu, i da utvrdi pravo podnosi ocima na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , kao i na naknadu materijalne štete zbog „neskrivljenog plaćanja kamate u periodu od 31. decembra 1998. godine“ do isplate . Takođe, podnositeljka je tražila da se odloži izvršenje osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58591/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao tuženih, tužilac Z.L. podneo je 29. februara 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, kojom je tražio da sud obaveže tužene da mu, na ime duga, solidarno isplate iznos od 52.500 DEM, sa kamatom od 5%, počev od 1. oktobra 1998. godine, pa do isplate. Tužbom je istaknut i eventualni tužbeni zahtev, kojim je tužilac tražio da sud obaveže tužen e da mu solidarno isplate navedeni iznos u dinarskoj protivvred nosti, sa domicilnom kamatom. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1167/00.

Opštinski sud u Novom Sadu je, do zaključenja glavne rasprave, zakazao 20 ročišta, od kojih četiri nisu održana. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka, među kojima i oca, majke i brata tužioca. U periodu od 12. maja 2004. do 30. oktobra 2006. godine nije zakazano nijedno ročište. Naime, na ročištu održanom 12. maja 2004. godine određeno je da se izvede dokaz uvidom u određeni krivični predmet, te je spis tog predmeta zatražen od Okružnog suda u Novom Sadu, koji je, dopisom od 23. juna 2005. godine, obavestio Opštinski sud u Novom Sadu da je traženi predmet združen drugom parničnom predmetu, za koji je ustanovljeno da se nalazi u Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o izjavljenoj reviziji. Spisi tog krivičnog predmeta dostavljeni su parničnom sudu 21. jula 2006. godine. U daljem toku postupka, između ostalog, parnični sud je rešenjem postavio određenog advokata za privremenog staratelja tuženom Z. P , budući da mu je prethodno Centar za socijalni rad Grada Novog Sada postavio privremenog staratelja jer je veštak neuropsihijatar ocenio da on nije sposoban da učestvuje u sudskom postupku.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1167/00 od 16. oktobra 2008. godine odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca, dok je usvojen njegov eventualni tužbeni zahtev. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3305/10 od 2. novembra 2011. godine, a predmet je vraćen Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 7. decembra 2010. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu, pred kojim se, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, vodio ponovni postupak pod poslovnim brojem P. 58591/10, zakazao je prvo ročište za 20. mart 2012. godine, a do zaključenja glavne rasprave održana su još dva ročišta. Po zaključenju glavne rasprave, Osnovni sud u Novom Sadu doneo je presudu P. 58591/10 od 27. septembra 2012. godine. Označenom presudom odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca, dok je eventualni tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen, te su tuženi obavezani da mu solidarno isplate iznos od 8.500 evra, sa domicilnom kamatom , i to na iznos od 17.000 DEM za period od 31. decembra 1998. do 1. januara 2002. godine, pa do isplate, a na iznos od 8.500 evra sa kamatom u visini stope Evropske centralne banke, počev od 1. januara 2002. godine, pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i da mu, na ime troškova parničnog postupka, solidarno isplate iznos od 317.360,00 dinara, sve u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 4878/12 od 7. marta 2013. godine, donetom u žalbenom postupku, preinačena je označena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što su tuženi obavezani da tužiocu solidarno isplate iznos od 12.276,21 evra, sa domicilnom kamatom na iznos od 24.000 DEM za period od 31. decembra 1998. do 1. januara 2002. godine do isplate , a na iznos od 12.276,21 evra kamatu u visini stope Evropske centralne banke, počev od 1. januara 2002. godine, pa do isplate, kao i iznos od 377.840,00 dinara na ime troškova parničnog postupka, sve u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da je Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom ispitivanja prvostepene presude, ustanovio da je nižestepeni sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje, da je utvrđeno činjenično stanje u suprotnosti sa sadržinom izvedenih dokaza, kao i da je nepotpuna i nepouzdana ocena dokaza koje je prvostepeni sud izveo, a na okolnost visine učinjene pozajmice i u pogledu subjekata dužničko-poverilačkog odnosa, usled čega je drugostepeni sud otvorio raspravu kako bi pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje.

U obrazloženju osporene presude navedeno je i da je drugostepeni sud otvorio raspravu na kojoj je utvrdio da je tuženi od tužioca pozajmio 17.000 DEM, dok je ostale iznose (ukupno 10.000 DEM) pozajmio od članova porodice tužioca, ali da su mu te pozajmice date u ime tužioca, od sredstava koje je on dobio na ime eksproprijacije kuć e u Kosjeriću, a što proizlazi i iz činjenice da je tužilac, kao udruživač, sa tuženim, kao investitorom, zaključio 24. februara 1997. godine ugovor o udruživanju sredstava radi izgradnje stana nadgradnjom zgrade , prema kome je celokupan pozajmljeni iznos tuženom, smatran kao ulog tužioca u zajednički posao sa tuženim . Takođe, navedeno je da je tuženi na ime kamate na pozajmljena sredstva vratio 3.000 evra (srodnicima tužioca), ali kako je potraživana kamata bila zelenaška, sud je ovaj iznos smatrao kao iznos vraćen na ime glavnog duga, usled čega je taj dug umanjio za navedeni iznos. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, tuženi su solidarno odgovorni u konkretnom slučaju, budući da je utvrđeno da su u vreme kada su uzimane pozajmice i tri godine nakon toga, bili u braku, kao i da je tužena znala za poslovanja svog supruga i agencije koja se vodila na njegovo ime, jer je i sama svojim sredstvima učestvovala u finansiranju celokupnog projekta zbog koga je vršena pozajmica , s obzirom na to da je , znajući za zastoj u poslovanju, jednom od stanara predmetne zgrade isplatila određen novčani iznos kako bi on dao saglasnost za nadgradnju te zgrade.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo na pravnu sposobnost, da lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuju o svojim pravima i obavezama, da punoletstvo nastupa sa navršenih 18 godina, kao i da su izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece slobodni (član 37.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 29. februara 2000. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 7. marta 201 3. godine, trajao 13 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, a što potvrđuje i činjenica da je prva prvostepena presuda doneta tek nakon više od osam i po godina, u kom periodu, zbog traženja spisa krivičnog predmeta, nije postupano skoro dve i po godine. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je prvo ročište u ponovnom postupku zakazano tek za 15 meseci od vraćanja spisa prvostepenom sud u.

Ustavni sud je ocenio da je zahtev o kojem se odlučivalo u predmetnom paničnom postupku bio od velikog značaja za podnosioce, kao i da oni svojim ponašanjem ni su doprinel i navedenoj dužini trajanja postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen, budući da je trebalo da se utvrdi ko su strane u dužničko-poverilačkom odnosu i ukupan iznos učinjenih pozajmica, odnosno glavnog duga, ne računajući ugovorene kamate na pozajmljene iznose.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisana složenost postupka ne može da bude opravdanje za njegovo trinaestogodišnje trajanje, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži na parničnom sudu, koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke, odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini kamate koju su obavezani da plat e presudama donetim u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazi o u dužem periodu u pogledu svojih prava i obaveza. S druge strane, obaveza naknade materijalne štete može da bude utvrđena onda kada postoji jasna uzročn a vez a između eventualne štete i radnje suda koji je postupao u konkretnom slučaju, a kojom je ta šteta prouzrokovana , pri čemu je uz ustavnu žalbu potrebno da se dostavi dokaz o postojanju uzročne veze i visini štete. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su podnosi oci ustavne žalbe istaknutim zahtevom tražili da im se naknadi šteta „zbog neskrivljenog plaćanja kamate u periodu od 31. decembra 1998. godine, pa do isplate“, odnosno za period pre početka parničnog postupka, za vreme celokupnog njegovog trajanja, kao i posle okončanja tog postupka . U odsustvu jasno opredeljenog zahteva, te podnetih dokaza o njegovoj osnovanosti i visini, Ustavni sud je ovakav zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4878/12 od 7. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosi oci povredu označenog prava, pre svega, obrazlaže navodima da je parnični sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, te pogrešno ocenio izvedene dokaze, a potom i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud još jednom ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni sud ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, te sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, nezadovoljni ishodom prethodno vođenog parničnog postupka, odnosno stavovima redovnog suda iznetim u osporenoj presudi, kojima je odgovoreno na sva bitna pitanja koja podnosioci ponovo ističu u ustavnoj žalbi, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, zapravo od Ustavnog suda traže da kao revizijski sud ispita zakonitost tog akta.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je dugim trajanjem predmetnog parničnog postupka podnosioci izgubila pravo na reviziju, čime im je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ističe da iz označene odredbe Ustava proizlazi da se pravom na pravno sredstvo garantuje samo pravo na žalbu (odnosno drugo odgovarajuće pravno sredstvo) , odnosno da se garantuje dvostepenost u odlučivanju , ali ne i pravo na vanredno pravno sredstvo ukoliko isto nije zakonom predviđeno. Stoga, do povrede označenog ustavnog prava može d a dođe samo ukoliko je podnosilac ustavne žalbe onemogućen u korišćenju pravnog sredstva čije je izjavljivanje dozvoljeno prema odredbama važećeg procesnog zakona. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da pravo na izjavljivanje revizije stranka stiče momentom pravnosnažnog okončanja postupka u kojem je odlučivano o njenim pravima i obavezama. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdu o povredi ustavnog prava.

Ustavni sud je ocenio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu ličnost zajemčenog članom 37. Ustava ratione materiae nespojivi sa sadržinom osporene drugostepene presude. Ista ocena odnosi se i na navode podnositeljke o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, budući da se navodi o povredi označenog prava odnose na neke druge akte (rešenja o zab eležbi), koji nisu ni osporen i ustavnom žalbom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude, kao i zbog povrede prava na pravno sredstvo , prava na pravnu ličnost i prava na imovinu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti