Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu povodom otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući da ukupno trajanje postupka od dve godine i devet meseci nije nerazumno. Ostatak žalbe, koji se odnosio na pravičnost suđenja i druga prava, odbačen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Krajine iz Gospođinaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Krajine izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 861/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Krajina iz Gospođinaca je 3. avgusta 2010. godine , preko Sindikata Solidarnost iz Novog Sada koji predstavlja Milan Starović, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava iz čl. 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 58. stav 1, člana 60. stav 4. i člana 145. stav 3. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 861/07 i protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 861/07 od 18. februara 2008. godine.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku , jer postupak nije okončan u roku od šest meseci; da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što su sudije nepravično i pristrasno sudile, jer nisu utvrdile koje zakonske odredbe poslodavac nije poštovao, kao i iz razloga što sud nije ni utvrđivao olakšavajuće okolnosti u pogledu utvrđivanja stepen a povrede radne discipline, odnosno da li je ponašanje zaposlenog bilo takvo da je moralo dovesti do otkaza ugovora o radu; da je Vrhovni sud Srbije u mnogim drugim postupcima utvrđivao da li je stepen povrede takav da mora da vodi prestanku radnog odnosa; da je pravo na rad podnosiocu povređeno iz razloga što nije imao „pravo na pravičnu nadoknadu za radu“, pošto ni njemu ni drugim zaposlenima mesecima nije isplaćivana zarada, zbog čega je i došlo do protesta zaposlenih, a što sud uopšte nije uzeo u obzir; da je podnosiocu povređeno i načelo iz člana 22. Ustava, jer su sudovi podnosiocu uskratili pravo na sudsku zaštitu time što su dozvolili kršenje člana 60. Ust ava od strane poslodavca; da je podnosilac zajedno sa drugim zaposlenim protestvovao zbog toga što mu je uskraćeno pravo na imovinu, ali da sudovi ni to nisu uzeli u obzir; da su zaposleni, u vreme protesta, zajedno sa malim akcionarima, imali 30% akcija stečenih na osnovu zakona u preduzeću „Petar Drapšin“ AD Novi Sad, te da im je lošim poslovanjem, prekomernim zaduživanjem i opterećivanjem hi potekama, onemogućeno da „mirno uživaju svojinu i imovinska prava stečena na osnovu zakona“; da je postupanjem sudova došlo i do krešenja člana 145. Ustava, jer su u predmetnom postupku „učinili neobaveznom presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6492/04 od 24. novembra 2005. godine“; da je osporenom presudom povređeno i načelo o zabrani diskriminacije, tako što je izvršena diskriminacija p o osnovu sindikalne pripadnosti. Iz navedenih razloga, podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi presudu Opšti nskog suda u Novom Sadu P1. 861/07 od 18. februara 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dragan Krajina iz Gospođinaca, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. avgusta 2007. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog poslodavca „Petar Drapšin“ AD Novi Sad, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Opštinski sud u Novom Sadu je 18. februara 2008. godin e doneo osporenu presudu P1-861/2007 kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj rešenja otkaza ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti, kao i zahtev da se tuženi poslodavac obaveže da tužioca vrati na rad. U obraz loženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je sud na osnovu utvrđenog činjenično g stanja, te primenom odgovarajućih odredaba Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) i odredaba ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti od 19. juna 2003. godine, zaključenog između tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, i tuženog poslodavca , utvrdio je da je tužilac, odlaskom na protest ispred sedišta Agencije za privatizaciju u Novom Sadu u radno vreme, bez odobrenja ovlašćenog lica, učinio povredu radne obaveze zbog koje je i usledio otkaz ugovora o radu.

Rešavajući o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Novom Sadu je 6. novembra 2008. godine doneo presudu Gž-2080/08 kojom je odbio žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presud u.

Vrhovni kasacioni sud je 11. maja 2010. godine doneo presudu Rev. II 250 /10 kojom je odbio reviziju tužilaca kao neosnovanu. U obrazloženju je navedeno: da je u predmetnom postupku utvrđeno da su tužioci izašli iz kruga preduzeća bez odobrenja ovlašćenog lica , odnosno da su samovoljno prestali sa radom i napustili fabriku, da bi učestvova li na protestu sa ostalim zaposlenim ; da predmetni skup zaposlenih predstavlja protest, a ne štrajk zaposlenih, budući da za cilj nije imao zaštitu profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada; da su tužioci bili upoznat i sa upozorenjem tuženog da će se navedeni izlazak smatrati kao povreda radne obaveze u skladu sa ugovorom o radu , te da je pravilan zaključak sudova da je na taj način i učinjena povreda radne obaveze predviđena ugovorom o radu, a zbog koje je i usledio otkaz ugovora o radu.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član. 21. stav 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.); da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (član 145. stav 3.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

Odredbama član a 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, kao i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao dve godine i devet meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od složenosti predmeta, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova, kao i od značaja istaknutog prava.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio: da predmetni parnični postupak nije iziskivao složeniji dokazni postupak; da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka; da su sudovi postupali efikasno tokom celog postupka, imajući u vidu da su u navedenom periodu i pravnosnažno odlučili o tužbenim zahtevima i okončali revizijski postupak; i da je u osporenom postupku odlučivano o veoma značajnom pravu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da predmetni parnični postupak koji je pravnosnažno okončan za godinu dana i tri meseca, nije nerazumno dug sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Međutim, navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Po oceni Ustavnog suda, ukupno trajanje parničnog postupka od dve godine i devet meseci ne može se smatrati nerazumno dugim rokom, posebno kada se ima u vidu da je u okviru ovog roka okončan i postupak po vanrednom pravnom sredstvu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da su postupajući sudovi obrazložili svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. T vrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi nav edenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud je ocenio da su bez osnova navodi podnosioca ustavne žalbe o pristrasnom suđenju, budući da podnosilac u ustavnoj žalbi nije pružio nikakve dokaze o tome.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i prava iz člana 145. stav 3. Ustava, u kome je utvrđeno da „su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole“, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenom presudom povređe na navedena ustavna načela i prava, jer se njihova sadržina ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u osporenoj presudi.

Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo i u Odluci Už-2257/2010 od 13. juna 2012. godine.

8. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu povodom otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti