Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko devet godina. Takođe je utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda. Naloženo je ponavljanje žalbenog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Erdeljana iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Žarka Erdeljana i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbnje, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7487/06.

2. Usvaja se ustavna žalba Žarka Erdeljana i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 131/10 od 4. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Nalaže se Višem sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7487/06 od 27. decembra 2007. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žarko Erdeljan iz Novog Sada je 24. septembra 2010. godine podne o ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 131/10 od 4. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7487/06.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je u predmetnoj parnici podneo sudu tužbeni zahtev izražen u dinarima, s obzirom na to da je pristupninu tuženom taksi udruženju platio u dinarima, tražeći i pripadajuću zakonsku zateznu kamatu, a imajući u vidu zauzet stav u presudi Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1381/2005 od 21. septembra 2006 godine, ranije donetoj u toj parnici; da je Viši sud u Novom Sadu osporenom presudom usvojio žalbu tuženog i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7487/06 od 27. decembra 2007. godine preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem, koje je suprotno „uputu“ Okružnog suda u Novom Sadu datom u presudi Gž. 1381/2005 od 12. septembra 2006. g odine; da iz obrazloženja osporene presude proizilazi da je podnosilac ustavne žalbe, iako je pristupninu platio u dinarima , bio dužan da tužbeni zahtev postavi u nemačkim markama, sa pripadajućom domicilnom kamatom, a sve u dinarskoj protivvrednosti, te da stoga tako postavljeni tužbeni zahtev ne uživa pravnu zaštitu; da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, tako što je , iako se radi o sporu male vrednosti, saglasno članu 478. stav 1 . Z akona o parničnom postupku, „menjao utvr đeno činjenično stanje“ našavši da je obaveza tuženog devizna, mada je u prvostepenom postupku utvrđeno da je ta obaveza dinarska; da je podnosilac isplatio dinare tuženom, i da stoga ima pravo da zahteva dinare od istog, a u smislu člana 394. Zakona o obligacionim odnosima; da je na opisani način podnosiocu ustavne žalbe je onemogućeno učestvovanje u postupku, pravo na pravni lek, te da je odluka doneta u nezakonito sprovedenom drugostepenom postupku; da se utvrđeno činjenično stanje i već jednom zauzet pravni stav u drugostepenoj odluci, a u skladu sa kojim je podnosilac ustavne žalbe uskladio tužbeni zahtev , ne može menjati po nahođenju nekog drugog veća drugostepenog suda, a da se ne omogući podnosiocu ustavne žalbe da u tom postupku učestvuje ; da je navedeni postupak trajao deset godina, a da je osporena presuda doneta dve godine i šest meseci nakon podnošenja žalbe tuženog, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno je pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, ali zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 7487/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. marta 2001. godine tužbu Opštinskom sudu protiv tuženog Udruženja „Zeleni Eko-taksi“ iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 45.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom . Pripremno ročište je održano 14. juna 2001. godine, a do kraja 2001. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu - 29. oktobra.

U toku 2002. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok je ročište zakazano za 20. jun odloženo, zbog toga što je punomoćnik tuženog bio na godišnjem odmoru.

Opštinski sud je 23. januara 2003. godine, nakon održanog ročišta zaključio glavnu rasprav u, ali ju je istoga dana rešenjem P. 1536/2001, ponovo otvorio „ radi dopune postupka“.

Tokom 2003. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu - 24. aprila, 13. jun a - na kome je parnica P. 5693/2002 (vođena između podnosioca ustavne žalbe, ako tužioca i tuženog „Grand taksija“ iz Novog Sada) spojena parnici P. 1536/2001, kao i 19. juna.

Prvo ročište za glavnu raspravu u 2004. godini je održano 2. februara, na kome je saslušan zastupnik tuženog „Grand taksija“ iz Novog Sada, dok ročište zakazano za 29. mart nije održano „zbog odsutnosti postupajućeg sudije“. Ročište zakazano za 31. maj 2004. godine je održano, kao i ročište zakazano za 7. septembar 2004. godine na kome je glavna rasprava zaključena i doneta presuda P. 1536/2001 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na prvotuženog, dok je odbijen u odnosu na drugotuženog.

Tužilac je 10. januara 2005. godine izjavio žalbu protiv ove presude , dok je 27. januara 2005. godine to isto učinio i tuženi Udruženje „Zeleni Eko -taksi“.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 1381/2005 od 21. septembra 2006. godine kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 1536/2001 od 7. septembra 2004. godine u odbijajućem delu, dok je žalbu tuženog usvojio i u tom delu prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, do kraja 2006. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu - 23. novembra i 18. decembra.

Tokom 2007. godine, održano je osam ročišta za glavnu raspravu, na kojima je, pored ostalog, saslušano više svedoka, te tužilac i zakonski zastupnik tuženog, kao stranke u postupku.

Opštinski sud je 27. decembra 2007. godine done o presud u P. 7487/2006 kojom je usvo jio tužbeni zahtev tužioca i obaveza o tuženog da mu isplati iznos od 45.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 20. septembra 2000. godine, pa do isplate. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog navedeno: da je tužilac 27. januara 1998. godine stupio u taksi udruženje tuženog i tom prilikom uplatio u tri rate pristupninu u iznosu od 3.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti, a u skladu sa Poslovnikom o radu tuženog; da je tokom aprila meseca 2000. godine tužilac istupio iz navedenog udruženja; da je članom 32. važećeg Poslovnika o radu Udruženja, predviđeno da ukoliko član udruženja samovoljno napušta udruženje, pripada mu otpremnina u visini polovine sume koja je određena za učlanjenje novih članova; da je odlukom skupštine tuženog donete putem referenduma 5. avgusta 1998. godine došlo do izmene Poslovnika o radu Udruženja u članu 32, po kome je predviđeno da ukoliko član samovoljno napusti udruženje pripada mu otpremnina u iznosu od ¾ sume koja je u tom momentu određena za učlanjenje novih članova, te da se isplata vrši po prijemu novog člana; da je tužilac 24. januara 2001. godine podneo zahtev tuženom za isplatu otpremnine u iznosu od 1.500 nemačkih maraka, ali mu navedeni iznos nije isplaćen, već ga je tadašnji predsednik Udruženja tuženog obavestio da Udruženje i dalje nije u mogućnosti da udovolji zahtevu, te da su uslovi isplate otpremnine ostali isti i da će se sa isplatama otpremnina nastaviti odmah nakon prijema novih članova; da je na sastanku Upravnog odbora u proširenom sastavu od 16. januara 2001. godine i na sednici Upravnog odbora, održanoj 31. januara 2001. godine , doneta odluka da se obustava isplate otpremnina produži za još šest meseci; da je na referendumu tuženog koji je održan 5. avgusta 1998. godine doneta odluka da se iznos za pristupninu Udruženju smanj i i sa 3.000 na 2.000 nemačkih maraka; da se navedeni iznos pristupnine nije menjao sve do dana 8. maja 2000. godine, kada je odlukom Upravnog odbora zbog loše materijalne situacije, smanjen na 500 nemačkih maraka; da je u periodu od avgusta 2000. godine, do avgusta 2001. godine svedok M. L. bio član tuženog Udruženja, a da je za učlanjenje platio tadašnjih 100 nemačkih maraka; da je po njegovom saznanju, posle njega u Udruženje došlo još četiri ili pet novih članova; da je svedok D. B. došao u udruženje tuženog krajem 2000. godine oktobra meseca i bio u njemu do rasformiranja, približno godinu dana i na ime pristupnice platio 100 nemačkih maraka, a kasnije još 50 nemačkih maraka, kao drugu ratu, bez prava na otpremninu. Dalje je navedeno: da kako je tužilac napustio udruženje u toku aprila 2000. godine, to mu po Pravilniku o radu udruženja i na osnovu izmene Pr avilnika pripada iznos koji odgovara 75% od 2000 nemačkih maraka, dakle 1.500 nemačkih maraka, pa je sud s obzirom na utvrđeno činjenično stanje obaveza o tuženog da tužiocu na ime otpremnine isplati iznos od 45.000 dinara, kako je tužbom traženo, a po tržišnom kursu nemačke marke na dan dospeća potraživanja tužioca, koji je utvrđen na osnovu izveštaja o dnevnom kursu nemačke marke u toku 1999. i 2000. godine, koji je nesporan među parničnim strankama.

Nezadovoljan ishodom parničnog postupka pred prvostepenim sudom tuženi je 7. februara 2008. godine izjavio žalb u protiv presude Opštinskog sud a P. 7487/2006 od 27. decembra 2007. godine.

Konačno, sada Viši sud u Novom Sadu je 4. juna 2010. godine doneo presud u Gž. 131/10 kojom je žalb u tuženog usvoj io, a presudu Opštinskog suda preinač io i odbi o u celini tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, na šta osnovano ukazuju žalbeni navodi tuženog; da je odredbama člana 395. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze; da to znači da se konverzija deviznog potraživanja u dinare može vršiti samo na dan isplate, odnosno ispunjenja obaveze i po tada važećem kursu, pa zato tužilac svoj tužbeni zahtev mora postaviti u skladu sa citiranom zakonskom odredbom; da je tužbeni zahtev postavljen suprotno navedenoj zakonskoj odredbi ne uživa pravnu zaštitu; da je zakonsko sredstvo plaćanja između domaćih fizičkih lica u zemlji dinar; da je odredbama člana 4. Zakona o deviznom poslovanju („Službeni list SRJ“, br. 12/95, 29/97, 35/97, 44/99, 74/99 i 73/2000), koji je bio na snazi u vreme kada je tužilac ispunio obavezu plaćanja pristupnine, bilo propisano da je zabranjeno plaćanje i naplaćivanje u devizama ili u zlatu između domaćih lica, između stranih lica i između domaćih i stranih lica u Jugoslaviji, ako ovim ili drugim saveznim zakonom nije drukčije određeno; da domaće lice, u smislu pomenutog zakona, jeste pravno lice i preduzetnik sa sedištem u Jugoslaviji, kao i fizičko lice s prebivalištem u Jugoslaviji (član 5. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju) ; da je zbog toga, u konkretnom slučaju, tužilac svoju obavezu plaćanja pristupnine u iznosu od 3.000 nemačkim markama, morao izvršiti u dinarskoj protivvrednosti; da se u konkretnom sluča ju radi o deviznom potraživanju, iako je isplata pristupnine izvršena u dinarima ; jer je obaveza tužioca da isplatu izvrši u dinarskoj protivvrednosti određena imperativnim propisima; da konver zija deviznog potraživanja u dinarsku protivvrednost u bilo koje drugo vreme pre trenutka ispunjenja obaveze nije dozvoljena, jer je to suprotno izričitoj zakonskoj odredbi sadržanoj u članu 395. Zakona o obligacionim odnosima; da na iznos glavnog potraživanja tužilac ima pravo na domicilnu kamatu od dospelosti pa do isplate, takođe u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate; da je na osnovu iznetog, jasno da tužbeni zahtev tužioca postavljen u dinarima sa zahtevom za isplatu zakonske zatezne kamate na potraživanje konvertovano u dinare u trenutku podnošenja tužbe, ne može uživati pravnu zaštitu, što u žalbi osnovano ističe tuženi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Podnosilac se u ustavnoj žalbi pozvao i na povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na ovu odredbu Ustava.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. marta 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao ukupno devet godina i tri mesec a. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet ove parnice nije bio činjenično i pravno složen, ali je ipak radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja, bilo potrebno pored parničnih stranaka, saslušati i svedoke.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on ima o legitiman pravni interes da se o njegov om tužben om zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac imao procesnu ulogu tužioca, i da nije doprineo dugom trajanju parničnog postupka.

Dakle, za prekomernu dužinu trajanja postupka, odgovornost pre svega snose postupajući sudovi koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud naglašava da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7487/06, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i citiranih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 131/10 od 4. juna 2010. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, jer je Viši sud u Novom Sadu arbitrerno postupio kada je preinačio presudu Opštinskog suda i odbio u celini tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Naime, podnosilac je tužbeni zahtev opredelio konvertujući protivvrednost deviznog iznosa u dinare i na tako dobijeni iznos tražeći zakonsku zateznu kamatu počev od 20. septembra 2000. godine, pa do isplate. Međutim, Viši sud u Novom Sadu je zaključio da takav tužbeni zahtev tužioca iskazan u dinarima sa zahtevom za isplatu zakonske zatezne kamate na potraživanje konvertovano u dinare u trenutku podnošenja tužbe, ne uživa pravnu zaštitu. Ustavni sud smatra da drugostepeni sud prilikom odlučivanja nije uzeo u obzir načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. ZOO. Ustavni sud ukazuje da je nepravično nakon punih devet godina vođenja parnice, de facto, uskratiti podnosiocu pravo na sudsku zaštitu uz obrazloženje da je tužbeni zahtev morao biti postavljen u nemačkim markama, odnosno u evrima.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je u sličnoj situaciji Vrhovni sud Srbije u svojoj presudi Prev. 102/08 od 16. septembra 2008. godine, dosudio tužiocu iznos (dinarska protivvrednost) od 68.000 evra sa kamatom Evropske centralne banke, iako je tužilac tužbeni zahtev postavio u dinarima, smatrajući da se na taj način postiže svrha namirenja i ispunjenje ugovorne obaveze, ujedno ističući da na opisani način nije suđeno van granica istaknutog tužbenog zahteva (videti Odluku Ustavnog suda Už-865/2009 od 15. decembra 2011. godine).

Iz navedenog proizilazi da je Viši trgovinski sud na proizvoljan postupio kada je podnosiocu ustavne žalbe odbio tužbeni zahtev, jer isti nije bio istaknut u stranoj valuti, iako je pred prvostepenim sudom utvrđena njegova osnovanost. P osledica takvog postupanja drugostepenog suda je proizvoljna, odnosno arbitrerna primena procesnog prava, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 2. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio Višem sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7487/06 od 27. decembra 2007. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević