Usvojena ustavna žalba zbog neadekvatne naknade štete za povredu razumnog roka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu M. K. i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Dosuđena naknada od 400 evra zbog dugog stečajnog postupka ocenjena je kao neadekvatna, pa je podnositeljki utvrđeno pravo na ukupnu naknadu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. N . iz sela L, Lebane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. N . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 758/03, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba R. N . izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 758/03 od 12. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1097/12 od 19. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. N . iz sela L, Lebane je, 8. maja 2013. godine, preko punomoćnika Z. M, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv st. 1. i 2. izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1097/12 od 19. februara 2013. godine i „st. 1. i 4.“ izreke presude Opštinskog suda u Nišu P. 758/03 od 12. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 758/03.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje i sadržinu odluka donetih tokom postupka, navodeći: da su u osporenim delovima presuda nadležni sudovi zauzeli stav da je podnosilac iskazao nameru da stari objekat besteretno otuđi u korist tužilje-protivtužene i tuženog u cilju rešavanja njihovih stambenih potreba i da takav stav nema uporište ni u jednom dokazu koji je izveden tokom postupka te mu je osporenim presudama onemogućeno da koristi svoju nepokretnost; da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak trajao preko deset godina. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene delove prvostepene i drugostepene presude. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je od Osnovnog suda u Nišu dana 27. novembra 2015. godine tražio spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 758/03. Dopisom Osnovnog suda u Nišu od 18. decembra 2015. godine Ustavni sud je obavešten da navedeni predmet nije nađen i pored detaljnog pretraživanja arhive suda. Imajući u vidu da je sporni predmet arhiviran, proizlazi da je isti okončan.

Ustavni sud je, u smislu člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, postupak nastavio i u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrđene su sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Parnični postupak u predmetu Opštinskog suda u Nišu P. 758/03 je vođen po tužbi tužilje R. N . protiv tuženog M . Na, radi deobe bračne imovine i po tužbi R . N, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženih R . N . i M . N, radi utvrđenja svojine. Iz sadržine prvostepene presude proizlazi da je podnosilac podneo protivtužbu koja je spojena predmetu P. 758/03 formiranom po tužbi R . N, radi jednovremenog odlučivanja, kao i da je podneskom od 30. maja 2005. godine podnosilac uredio protivtužbu, ali se nije moglo utvrditi kada je podnosilac podneo protivtužbu.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 758/03 od 12. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene R. N . i utvrđeno da je tužilja-protivtužena po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa tuženim M . N, vlasnik ½ porodične stambene zgrade u Nišu u ul. C . br. 3, naselje 9. maj na kp. br. 905/18, KO N . S, koja se sastoji od prizemlja, sprata i potkrovlja, garaže, letnje kuhinje i podruma ispod garaže, a tuženi i protivtužilac su obavezani da tužilji-protivtuženoj to pravo priznaju i omoguće upis prava u zemljišnim i drugim javnim knjigama; u stavu drugom izreke utvrđeno je da tužilja-protivtužena po osnovu sticanja u bračnoj zajednici ima pravo svojine na ½ pokretnih stvari bliže označenih u izreci; u stavu trećem izreke utvrđeno je da je tužilja-protivtužena po osnovu sticanja u bračnoj zajednici vlasnik ½ lokala u Nišu u ul. J . br. 10, koji se sastoji od dve prostorije i kupatila, ukupne površine 32,80 m 2, a tuženi je obavezan da tužilji-protivtuženoj ovo pravo prizna i omogući upis prava svojine u zemljišnim i javnim knjigama; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje-protivtužene da se tuženi obaveže da tužilji-protivtuženoj na ime sticanja u bračnoj zajednici isplati ½ novčane protivvrednosti pokretnih stvari bliže označenih u izreci; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje-protivtužene da se tuženi obaveže da joj isplati ½ novčane protivvrednosti iznosa od 10.000 DM, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 1997. godine do konačne isplate; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje-protivtužene da se tuženi obaveže da joj prizna pravo svojine na ½ stana u Nišu u ul. T. br. 5/4-8, na ½ zemljišnih parcela na k.p. br. 6/3 i 6/27 , KO D . M, ul. M . bb, ukupnih površina od 284 m 2 i ½ nepokretnosti – tehničkog objekta servisa „M . a .“ na toj parceli; u stavu sedmom izreke usvojen je protivtužbeni zahtev protivtužioca i utvrđeno je da protivtužilac ima pravo svojine na tri prostorije ukupne površine 70 m2 u prizemnom delu stambenog objekta u Nišu, Naselje 9, ul. C . br. 3, na k.p. br. 905/18 , KO N . S, dok je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev za veće potraživanje od dosuđenog do traženog, a koje se odnosi na dograđenu prostoriju, predsoblje, kotlarnicu i unutrašnje stepenište kojim je proširena površina prizemnog dela kuće, sprat, potkrovlje i pomoćni objekat dimenzije 9 h 5m, koji čini garaža, letnja kuhinja i podrum.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 758/03 od 6. decembra 2011. godine dopunjena je navedena prvostepena presuda tako što je dodat stav osmi izreke, kojim je usvojen zahtev protivtužioca i obavezani protivtuženi da protivtužiocu predaju u državinu stambeni objekat u Nišu, Naselje 9, ul. C . br. 3, na k.p. br. 905/18, KO N . S, i to tri prostorije ukupne površine 70 m 2 u prizemlju zgrade kao i stav deveti izreke, kojim je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1097/12 od 19. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje-protivtužene R. N, tuženog M . N . i protivtužioca R . N . i potvrđene su ožalbena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 758/03 od 12. juna 2009. godine i dopunska presuda Osnovnog suda u Nišu P. 758/03 od 6. decembra 2011. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom, petom, šestom i u odbijajućem delu stava sedmog njene izreke; u stavu drugom izreke preinačene su iste presude u usvajajućem delu stava sedmog izreke i u stavu osmom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev protivtužioca R . N, kojim je tražio da se utvrdi da protivtužilac ima pravo svojine na tri prostorije ukupne površine 70 m 2 u prizemnom delu stambenog objekta u Nišu, Naselje 9, ul. C . broj 3, na k.p. br. 905/18, KO N . S . i da se obavežu protivtuženi R . N . i M . N . da protivtužiocu navedeni deo objekta predaju u državinu; u stavu trećem izreke ukinute su iste presude u stavu devetom izreke u pogledu odluke o parničnim troškovima i predmet je u ukinutom delu vraćen Osnovnom sudu u Nišu na ponovni postupak.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio protivtužbeni zahtev protivtužioca; da kako je provedenim dokazima utvrđeno da je u vreme izgradnje sporne kuće sa pomoćnim objektima protivtužilac izrazio prećutnu saglasnost za povećanje gabarita starog i izgradnju novog stambenog objekta i pri tom iskazao nameru da stari objekat besteretno otuđi u korist tužilje-protivtužene i tuženog u cilju rešavanja njihovih stambenih potreba, da je živeo u posebnom domaćinstvu sa svojom suprugom, da je bio radno nesposoban, da nije učestvovao u izgradnji ni fizičkim radom ni materijalnim sredstvima, to je prvostepeni sud pogrešio kada je protivtužiocu priznao pravo svojine na tri prostorije u prizemnom delu stambenog objekta i kada je obavezao tužilju-protivtuženu i tuženog da se isele iz istih; da je otklanjajući nepravilnost u primeni prava, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, Apelacioni sud preinačio usvajajući deo stava sedmog izreke pobijane odluke, tako što je odbio zahtev protivtužioca da se utvrdi njegovo pravo svojine na tri prostorije u prizemnom delu sporne nepokretnosti i zahtev za iseljenje tužilje-protivtužene i tuženog.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu i po dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana uređenja protivtužbe – 30. maja 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj protivtužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Ukupno trajanje predmetnog postupka od oko osam godina se ne može opravdati složenošću spora, koja je u konkretnom slučaju postojala, jer navedena dužina postupka van svake sumnje prekoračuje ustanovljene standarde suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za ovako dugo trajanje parnice snosi prvostepeni sud, koji je prvostepenu presudu doneo nakon četiri godine od uređenja protivtužbe podnosioca, što znači nakon više od četiri godine od podnete protivtužbe, dok je dopunsku prvostepenu presudu doneo nakon dve i po godine od donošenja prvostepene presude.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, a imajući u vidu da su spisi predmeta izgubljeni, Ustavni sud nije mogao da utvrdi da li je podnosilac doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 758/03, te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporeni deo presude Opštinskog suda u Nišu P. 758/03 od 12. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1097/12 od 19. februara 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka koji nije završen u njegovu korist, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon prvostepenog i drugostepenog suda, ceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva, u kom pravcu je njegov zahtev prema Ustavnom sudu izričito postavljen.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni utemeljeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo razloge koji bi, po oceni ovoga suda, ukazivali na to da su postupajući prvostepeni i drugostepeni sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud dovoljno jasno i vrlo detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već u svemu ustavnopravno zasnovanim, zbog čega se ni navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za iznetu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz navedenog člana Ustava, jer se iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, što u konkretnom slučaju ne postoji.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog neadekvatne naknade štete za povredu razumnog roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti