Povreda prava na pravično suđenje zbog nepravične odluke o troškovima krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privatnog tužioca i poništio odluku o troškovima postupka. Utvrđeno je da je nepravedno obavezati privatnog tužioca da snosi sve troškove postupka kada je okrivljeni oslobođen zbog dekriminalizacije krivičnog dela klevete tokom trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živote Milenkovića iz Pejkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a Živote Milenkovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 2257/12 od 22. marta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav 2. izreke presude Apelacionog suda u Nišu Kž1. 2257/12 od 22. marta 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o troškovima krivičnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Nišu K. 1736/10 od 13. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Života Milenković iz Pejkovca podne o je Ustavnom sudu, 8. maja 201 3. godine, ustavn u žalb u protiv presude označene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je dopunio ustavnu žalbu podneskom od 30. januara 2014. godine tako što je dostavio dokaz o tvrdnjama na kojima zasniva povredu prava na jednaku zaštitu prava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena sudska odluka kojom je, primenom blažeg zakona, okrivljeni oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo klevete, koje mu je privatnom krivičnom tužbom podnosioca ustavne žalbe bilo stavljeno na teret, te je odlučeno da troškove krivičnog postupka snosi privatni tužilac, s obzirom na to da je u toku postupka Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika brisan član 171. Krivičnog zakonika.

U ustavnoj žalbi je navedeno da troškovi krivičnog postupka nisu nastali krivicom privatnog tužioca, već okrivljenog, te da dekriminalizacija krivičnog dela klevete ne predstavlja razlog na koji je privatni tužilac mogao da utiče, zbog čega ne treba da bude obavezan da snosi troškove krivičnog postupka, jer izmene krivičnog zakonodavstva, koje su u korist okrivljenom, ne bi trebalo da budu na štetu privatnom tužiocu. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je naveo da je sud imao vremena da okonča postupak pre dekriminalizacije krivičnog dela klevete, a u prilog nejednakog postupanja sudova podnosilac je dostavio presudu Apelacionog suda u Nišu Kž1. 878/13 od 30. septembra 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 2257/12 od 22. marta 2013. godine, povodom žalbe branioca okrivljenog, a po službenoj dužnosti, preinačena prvostepena presuda Osnovnog suda u Prokuplju K. 1736/10 od 13. marta 2012. godine, tako što je okrivljeni oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo klevete, koja mu je privatnom krivičnom tužbom podnosioca ustavne žalbe bila stavljena na teret, jer delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, s obzirom na to da je Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/12) brisan član 171. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/05 i dr). Odlučujući o troškovima krivičnog postupka, sud je primenom odredbe člana 197. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02, i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10 ) obavezao privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, na plaćanje troškova krivičnog postupka, dok ga je u pogledu istaknutog imovinsko-pravnog zahteva uputio na parnicu.

Apelacioni sud u Nišu je dopisom Su-VIII-43-104/13 od 12. juna 2014. godine, saglasno odredbi člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), dostavio odgovor na ustavnu žalbu u kojem je navedeno da je osporena presuda tog suda Kž1. 2257/12 od 22. marta 2013. godine u saglasnosti sa zvaničnim stavom Vrhovnog kasacionog suda da u konkretnom slučaju troškovi krivičnog postupka padaju na teret privatnog tužioca a ne okrivljenog, jer je privatni tužilac, saglasno odredbi člana 193. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da naknadi troškove krivičnog postupka kao i nužne izdatke okrivljenog i njegovog branioca ako je, kao u konkretnom slučaju, postupak završen presudom kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dopisom II-Su-17-97/2016 od 5. aprila 2016. godine, saglasno odredbi člana 34. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pružio potrebne podatke i obavestio Ustavni sud da Vrhovni kasacioni sud nije zauzimao pravno shvatanje niti poseban pravni stav u vezi pitanja oko naknade troškova krivičnog postupka koji je okončan oslobađajućom presudom okrivljenog za krivično delo klevete iz člana 171. Krivičnog zakonika u situaciji kada je u toku krivičnog postupka Zakonom o izmenama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/12) brisan član 171. Krivičnog zakonika, ali da je Vrhovni kasacioni sud u vezi navedenog pitanja na svojoj sednici Krivičnog odeljenja održanoj 4. juna 2013. godine razmotrio stav Apelacionog suda u Kragujevcu koji je zauzet povodom spornog pitanja nižestepenih sudova. Vrhovni kasacioni sud se saglasio sa odgovorom i argumentima Apelacionog suda u Kragujevcu u kojem je navedeno da u slučaju kada se optužba za krivično delo klevete odbije zbog toga što je izmenama Krivičnog zakonika brisan član 171, a privatni tužilac i okrivljeni traže svoje troškove, okrivljeni, u takvoj procesnoj situaciji, ima pravo na naknadu svojih troškova na teret budžetskih sredstava suda, dok privatni tužilac nema pravo na naknadu svojih troškova na teret budžetskih sredstava. U obaveštenju Vrhovnog kasacionog suda je, takođe, navedeno da je Apelacioni sud u Kragujevcu u pomenutom odgovoru naveo da kada se obustavi krivični postupak ili kada se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, okrivljeni uvek ima pravo na naknadu troškova krivičnog postupka, ali će u svakom konkretnom slučaju sud ceniti na čiji teret padaju troškovi, tj. da li prema opštoj odredbi člana 197. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) padaju na teret budžetskih sredstava ili primenom odredbe člana 197. stav 3. Zakonika na teret privatnog tužioca, a da nasuprot tome privatni tužilac nema pravo na naknadu troškova u napred navedenoj procesnoj situaciji, budući da su njegovi troškovi obuhvaćeni odredbom člana 193. stav 2. tačka 7) ZKP, a na te troškove se ne odnosi odredba člana 197. st. 1. i 3. ZKP.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 878/13 od 30. septembra 2013. godine, koja je dostavljena kao dokaz nejednakog postupanja, okrivljeni je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo klevete koje mu je privatnom krivičnom tužbom bilo stavljeno na teret, jer je izmenama Krivičnog zakonika predmetna inkriminacija prestala da postoji brisanjem člana 171. Krivičnog zakonika, dok je u pogledu troškova krivičnog postupka odlučeno da troškovi okrivljenog padaju na teret budžetskih sredstava suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosi lac poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1 .).

Odredbama člana 197. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da kad se obustavi krivični postupak ili kad se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač 1. do 6. ovog zakonika, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava, osim u slučajevima određenim u sledećim stavovima (stav 1.); da je privatni tužilac dužan da naknadi troškove krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač. 1. do 6. i 8. ovog zakonika, nužne izdatke okrivljenog, kao i nužne izdatke i nagradu njegovog branioca, ako je postupak završen presudom kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili presudom kojom se optužba odbija ili rešenjem o obustavi postupka, osim ako je postupak obustavljen, odnosno ako je donesena presuda kojom se optužba odbija zbog smrti okrivljenog ili zbog toga što je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja usled odugovlačenja postupka koje se ne može pripisati u krivicu privatnog tužioca, a ako je postupak obustavljen usled odustanka od tužbe, okrivljeni i privatni tužilac mogu se poravnati u pogledu njihovih međusobnih troškova (stav 3.).

Odredbama člana 193. stav 2. ZKP bilo je propisano da troškovi krivičnog postupka obuhvataju: troškove za svedoke, veštake, tumače i stručna lica i troškove uviđaja (tačka 1)); troškove prevoza okrivljenog (tačka 2)); izdatke za dovođenje okrivljenog (tačka 3) ; putne troškove službenih lica (tačka 4 )); troškove lečenja okrivljenog za vreme dok se nalazi u pritvoru, kao i troškove porođaja, osim troškova koji se naplaćuju iz fonda za zdravstveno osiguranje (tačka 5 )); troškove tehničkog pregleda vozila, medicinskih i bioloških analiza i prevoza leša do mesta obdukcije (tačka 6 )); nagradu i nužne izdatke branioca, nužne izdatke privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njihovih punomoćnika (tačka 7 )); nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika (tačka 8 )).

5. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje argumentuje pogrešno m primen om merodavnog prava, i to pogrešno m primen om odredb e člana 197. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku kojom je bilo propisano da je privatni tužilac dužan da naknadi taksativno navedene troškove krivičnog postupka (na čije plaćanje je obavezan podnosilac ustavne žalbe kao privatni tužilac), ako je postupak, između ostalog, završen presudom kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe (kao u konkretnom slučaju). Podnosilac smatra da razlog koji je doveo do oslobađanja okrivljenog od optužbe – dekriminalizacija krivičnog dela koje mu je bilo stavljeno na teret, nije razlog na koji je privatni tužilac mogao uticati, te stoga nije pravično da privatni tužilac bude obavezan na isplatu troškova krivičnog postupka.

Ustavni sud najpre ukazuje da se, polazeći od ustaljene prakse Ustavnog suda, a imajući u vidu utvrđenu sadržin u prava na pravično suđenje ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret.

Podnosilac ustavne žalbe je lice koje je u krivičnom postupku imalo svojstvo privatnog tužioca, a osporava odluku suda kojom je pravnosnažno obavezan na plaćanje troškova postupka. S obzirom na to da je osporenom sudskom odlukom odlučivano o imovinskim obavezama (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, presuda Robins protiv Ujedinjenog kraljevstva , 118/1996/737/9369, od 23. septembra 1997, § 29.), Ustavni sud nalazi da obavezanom licu može biti povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, stoga, izuzetno, u konkretnom slučaju priznao aktivnu legitimaciju podnosiocu ustavne žalbe i ocenio da su ispunjene procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje koju podnosilac obrazlaže pogrešnom primenom merodavnog prava, Ustavni sud je utvrdio da iz izreke osporene presude i odgovora Apelacionog suda u Nišu Su-VIII-43-104/13 od 12. juna 2014. godine proizlazi da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu privatnog tužioca, obavezan da snosi celokupne troškove krivičnog postupka koji je okončan oslobađajućom presudom iz razloga što delo koje je bilo predmet optužbe nije krivično delo, s obzirom na to da je u toku krivičnog postupka izmenama Krivičnog zakonika brisana odredba člana 171. kojom je, u vreme podnošenja privatne krivične tužbe, bilo predviđeno krivično delo klevete.

Ustavni sud ukazuje na to da iz citiranih zakonskih odredaba člana 197. ZKP proizlazi da konačna odluka o obavezi naknade troškova krivičnog postupka prvenstveno zavisi od ishoda krivičnog postupka u pogledu glavne stvari, tj. uspeha nadležnog tužioca da opravda vođenje sudskog postupka dokazivanjem protivpravnog ponašanja okrivljenog lica. Takođe, Ustavni sud konstatuje da zakonske odredbe ne sadrže posebno rešenje u slučaju da je ishod krivičnog postupka posledica izmena Krivičnog zakonika, odnosno dekriminalizacije određenih krivičnih dela. U tom smislu, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju ne može biti reči o pogrešnoj primeni procesnog prava. Međutim, kako Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda Ustavom zajemčenih prava, to je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, obavezivanje podnosioca ustavne žalbe da kao privatni tužilac snosi celokupne troškove postupka bilo pravično sa stanovišta garancija prava na pravično suđenje.

Ustavni sud smatra da podnosilac opravdano ukazuje na to da je osporena sudska odluka nepravična, s obzirom na to da je privatni tužilac obavezan na plaćanje svih troškova krivičnog postupka, iako oslobađajuća presuda nije bila rezultat njegovog neuspeha da dokaže krivicu okrivljenog za izvršenje dela koje je u vreme podnošenja optužnog akta bilo propisano kao krivično delo, niti je on skrivio nastanak troškova nepostupanjem u skladu sa svojim procesnim dužnostima.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da iz osporene presude proizlazi da je protivno standardima pravičnosti Apelacioni sud u Nišu privatnog tužioca obavezao da pored svojih troškova krivičnog postupka snosi i troškove postupka okrivljenog u specifičnoj pravnoj situaciji – oslobađanja okrivljenog od optužbe usled toga što je u toku sudskog postupka izmenama Krivičnog zakonika dekriminalizovana kleveta, Ustavni sud je ocenio da je stavom 2. izreke osporene presude povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja o troškovima sadržanog u stavu 2. izreke presude Apelacionog suda u Nišu Kž1. 2257/12 od 22. marta 2013. godine i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu ponovo odluči o zahtevima stranaka za naknadu troškova krivičnog postupka, odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to ovaj sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovo naročito zbog toga što je presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1. 878/13 od 30. septembra 2013. godine, koja je dostavljena kao dokaz nejednakog postupanja u istoj pravnoj situaciji, doneta nakon prihvatanja zauzetog stava Apelacionog suda u Kragujevcu od strane Vrhovnog kasacionog suda, te predstavlja rezultat usaglašavanja sudske prakse i ispravljanja nepravilnosti u primeni merodavnog prava povodom spornog pravnog pitanja u pogledu odlučivanja o pravu na naknadu troškova krivičnog postupka okončanog oslobađajućom presudom iz razloga što je u toku postupka prestala da postoji inkriminacija za krivično delo klevete koje je okrivljenom bilo stavljeno na teret privatnom krivičnom tužbom.

8. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravno prihvatljive razloge kojima se argumentovano ukazuje na povredu označenog prava u krivičnom postupku u kojem je podnosilac imao svojstvo privatnog tužioca, već da podnosilac nezadovoljan isključivo odlukom o troškovima krivičnog postupka, samo uzgredno, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, što proizlazi iz njegove tvrdnje da je sud imao dovoljno vremena da predmetni krivični postupak okonča pre izmena Krivičnog zakonika, koje, iako su u interesu okrivljenog, ne bi trebalo da idu na štetu privatnom tužiocu te ga nije trebalo obavezati na naknadu troškova postupka koje nije skrivio.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer u tom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić