Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji je trajao skoro 36 godina. Sud je konstatovao da je do prekomernog trajanja došlo prvenstveno zbog neaktivnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . Š . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1379/76, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 56438/10, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Š . iz Novog Sada podnela je , 3. maja 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 56438 /10 od 2. septembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10570/10 od 14. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije . Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku u kom su donete osporene odluke.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je parnični postupak radi iseljenja, u kome je bila tužena, trajao 35 godina i 11 meseci "zbog čega su bili i izgubljeni spisi predmeta i zbog čega nadležni sudovi u osporenim presudama nisu mogli da pravilno i potpuno utvrde činjenično stanje i pravilno primene materijalno pravo", te ističe povredu označenih prava. Podnositeljka ukazuje da je ukinuta prva prvostepena presuda doneta u 1977. godini, kojom je bio usvojen tužbeni zahtev tužioca, vlasnika spornog stana, za njeno iseljenje iz stana na kome je njen otac bio nosilac stanarskog prava, a koji je postao vlasnik porodične stambene zgrade i preselio se iz spornog stana sa suprugom. Opštinski sud u Novom Sadu, po nalogu drugostepenog suda, prekinuo je postupak da bi se kao prethodno pitanje pred nadležnim mesnim stambenim organom rešilo da li je porodična zgrada, čiji je vlasnik postao podnositeljkin otac, odgovorajuća za njegove potrebe, kao nosioca stanarskog prava, i potrebe članova njegovog porodičnog domaćinstva, s obzirom na to da je u spornom stanu nastavila da živi podnositeljka, i iz koga je njeno iseljenje tražio tužilac. Međutim, kako su izgubljeni opštinski, a i sudski spisi, podnositeljka smatra da su suprotno nalogu drugostepenog suda iz 1977. godine, osporene presude donete na osnovu nalaza veštaka "iz ovog vremena", iako nije bilo odluke nadležnog organa Opštine Novi Sad da li je u pitanju odgovarajući stan, te bez pribavljanja akta (Pravilnika) o merilima šta se smatra stanom koji odgovara potrebama nosioca stanarskog prava i članova njegovog domaćinstva. Zbog neutvrđivanja ovih odlučnih činjenica, podnositeljka smatra da sudovi nisu pravilno primenili odredbe tada važećeg Zakona o stambenim odnosima, a kod odluke da podnositeljku treba iseliti kao člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava jer je njen otac - nosilac stanarskog prava "navodno" dobio odgovarajući stan. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, te naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem mogućem roku. Podnositeljka nije podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 56438 /10 Osnovnog suda u Novom Sadu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. u . s . p . iz Novog Sada, protiv tuženih, među kojima je i ovde podnositeljka ustavne žalbe, podneo je 23. marta 1976. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu radi iseljenja. Predmet je zaveden pod brojem P. 1379/76.

Prvom po redu prvostepenom presudom P. 1379/76 od 8. februara 1977. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i naloženo tuženima, među kojima je i podnositeljka, da se isele iz domarskog stana koji se nalazi u zgradi Z. d . u Novom Sadu, ul. S . M . broj 14, a sastoji se od dve sobe, kuhinje, kupatila i ulaza i da ovaj stan slobodan od lica i stvari predaju u posed tužiocu, kao i da mu plate parnične troškove. Rešavajući o žalbi tuženih, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 805/77 od 6. aprila 1977. godine usvojio njihovu žalbu, ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da u ponovljenom postupku treba prekinuti postupak zbog rešavanja prethodnog pitanja u ovom sporu da li porodična stambena zgrada koju je stekao u svojinu nosilac stanarskog prava na spornom stanu odgovara potrebama nosioca stanarskog prava i članova njegovog porodičnog domaćinstva, a za koje je, prema Zakonu o stambenim odnosima SAPV ( „Službeni list SAPV“, broj 19/74), nadležan mesni stambeni organ. Predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 2433/77, a u postupku je određen prekid rešenjem od 12. oktobra 1997. godine.

Podneskom tužioca od 23. februara 2007. godine tražen je nastavak prekinutog postupka, potraga radi pronalaženja spisa predmeta P. 1379/76 odnosno P. 2433/77, te pokretanje postupka obnavljanja izgubljenih spisa. U spisima predmeta se nalazi službena beleška pisarnice od 7. marta 2007. godine da je proverom u arhivi Opštinskog suda utvrđeno da je spis predmeta P. 2433/77 (stari broj P. 1379/76) završen prekidom postupka 12. oktobra 1997. godine, a arhiviran 1. decembra 1997. godine. Spis je izlučen „P. servisu “.

Rešenjem Opštinskog suda P. 2433/77 od 7. maja 2007. godine pokrenut je postupak obnavljanja spisa. Tužilac je povukao tužbu u odnosu na tužene prvog reda (sina nosioca stanarskog prava) i drugog reda (snahu nosioca stanarskog prava), koji su se iselili iz stana, tako da je ostala tužba protiv podnositeljke - ćerke ranijeg nosioca stanarskog prava koji je u međuvremenu preminuo.

Rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1301/98 od 1. oktobra 1998. godine proglašena je zaostavština iza pok. Đ. Š, i to nepokretnost - stambena grada u ul. M . V . upisana u ZKUL br. 724 , K.O. Novi Sad, na izgrađenom građevinskom zemljištu, površine 4 ara i 93m2, vlasništvo ostavioca u 1/2 dela. Na nasleđe su bile pozvane zakonske naslednice I naslednog reda: supruga ostavioca, ćerka Slavica Šepinski i unuka. Zaostavštinu su nasledile supruga i unuka ostavioca, dok se ćerka S. Š, ovde podnositeljka ustavne žalbe, prihvatila nasleđa koje joj po zakonu pripada iza oca i istovremeno ga ustupila u korist majke - supruge ostavioca.

Do donošenja prvostepene presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 56438/10 od 2. septembra 2010. godine, od ukupno 11 zakazanih ročišta, dva nisu održana jer veštak građevinske struke, koji je obavio drugo po redu veštačenje na predlog tužioca, nije izradio nalaz. U ovom delu postupka saslušana je tužena, sprovedeno je građevinsko veštačenje (nalaz je dostavljen 20. oktobra 2008. godine i saslušan veštak), ali je po predlogu tužioca određena nova ličnost za veštaka 25. novembra 2008. godine (koji nije prihvatio veštačenje), pa je 13. februara 2009. godine određeno veštačenje preko drugog veštaka. Postupak je, nakon reorganizacije pravosuđa, nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem P. 56438/10, a nakon sudske opomene veštaku, novi nalaz veštaka je dostavljen 20. maja 2010. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 56438/10 od 2. septembra 2010. godine usvojen je primarni zahtev tužioca i obavezana tužena da se iseli iz spornog prostora tužioca u dvorištu tužiočeve zgrade u N. S, Trg M . T . broj 14, a koji se sastoji od dve prostorije i prostorije sa sanitarnim čvorom ukupne površine 44m2 i da taj prostor, slobodan od lica i stvari preda tužiocu. Protiv navedene presude žalbu je izjavila tužena.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10570/10 od 14. marta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 56438/10 od 2. septembra 2010. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da tužena od 1958. godine živi u predmetnom prostoru, koji po prirodi predstavlja dvosoban stan (ranija adresa je ulica S. M . broj 14); da je navedeni prostor vlasništvo tužioca u celini, prema izvodu iz lista nepokretnosti; da su do 1974. godine u tom prostoru stanovali, pored tužene, i njen brat, te roditelji otac Đ . i majka J; da je Đ . Š . bio nosilac prava korišćenja na predmetnom prostoru, koji mu je 1958. godine dodeljen za stanovanje; da je otac tužene - Đ, nakon smrti svoga oca, nasledio 1974. godine porodičnu kuću u ulici M. V . broj 13 u N . S, sagrađenu na parceli 3706, koja ima korisnu površinu od 70,94m2 (sastoji se od dve sobe, kuhinje, trpezarije, špajza, kupatila i predsoblja, te ulazne terase sa stepeništem), sa još tri pomoćna objekta na toj parceli površine 20m2, 21m2 i 18m2; da se u ovu zgradu nosilac stanarskog prava - otac tužene preselio sa suprugom J . 1974. godine, a da su u spornom prostoru ostali da žive njihova deca - ćerka, tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe i sin J; da je jedno vreme u tom prostoru živela i bivša J. supruga, a nakon razvoda se J . odselio 1985. godine za Skoplje, i od tada tužena sama stanuje u spornom prostoru. Nasuprot navodima žalbe, kojima se ukazuje na propuste u činjeničnom stanju, jer prvostepeni sud nije postupio po ranijim uputima drugostepenog suda iz 1977. godine, te prethodno pribavio mišljenje nadležne gradske službe da li je nasleđena porodična kuća zadovoljavala potrebe nosioca stanarskog prava i članova njegovog porodičnog domaćinstva, drugostepeni sud je na stanovištu da je prvostepeni sud prethodno činjenično pitanje sam razrešio, tako što je sproveo građevinsko veštačenje porodične kuće, a zatim na osnovu uporedne analize te kuće i predmetnog spornog prostora, izveo pravilan zaključak da kuća koju je u vlasništvo stekao nosilac stanarskog prava - otac tužene ima iste osobenosti kao i predmetni prostor - dvosoban stan na T . S. M . 14 u N . S, ali da bi kuća zbog mesta gde se nalazi i zbog svoje veličine mogla pružiti veću udobnost stanovanja od predmetnog prostora - stana, te da preseljenje u tu kuću svih članova domaćinstva ne bi vodilo pogoršanju već ostvarenih uslova stanovanja koje su imali u spornom prostoru. Na ovakvo utvrđeno činjenično stanje, shodnom primenom odredaba člana 17. u vezi sa članom 14. stav 1. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni list SAPV", broj 19/74), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je pokojnom Đ . Š . - ocu tužene stanarsko pravo na predmetnom prostoru - stanu prestalo u trenutku sticanja vlasništva na navedenoj porodičnoj stambenoj zgradi, pa je i tužena kao korisnica stana, koja je živela sa nosiocem stanarskog prava, izgubila pravo na njegovo korišćenje. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužene 3. aprila 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 23. marta 1976. godine i da je okončan nakon nepunih 36 godina, uručenjem 3. aprila 2012. godine osporene drugostepene presude, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka.

Međutim, ipak, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za iseljenje, a sa čim u vezi je sprovedeno građevinsko veštačenje, ne može se okarakterisati kao veoma složen postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da, iako se ustavnom žalbom ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, te pretpostavlja da je podnositeljka imala legitiman interes da sud odluči o tužbenom zahtevu tužioca protiv nje u razumnom roku, istovremeno stoji i da je kasnije okončanje spora, s obzirom na to da je za svo to vreme živela u spornom prostoru, odgovaralo podnositeljki. Procesni položaj u sporu, te korist od dugogodišnjeg korišćenja spornog prostora zbog trajanja postupka, uticali su da tužena ne pokaže nikakav proaktivan stav u postupku, bez obzira na velike periode neaktivnosti i neažurnost suda, kao i aposlutnu neaktivnost tužioca koji se u periodu od skoro 30 godina nije interesovao za spor. Takođe, podnositeljka je istovremeno, i svojom nasledničkom izjavom u ostavinskom postupku iza pok. oca, te ustupanjem svog dela porodične stambene zgrade koji bi joj kao zakonskom nasledniku pripadao, pokazala nameru da ne teži izvesnijoj stambenoj situaciji od one u kojoj je bila u ovom sporu.

Prema nalaženju Ustavnog suda, iako se uredno odazivala pozivima suda, ipak je nečinjenjem i pristajanjem na dugogodišenje nerešavanje spornih odnosa u velikoj meri doprinela dužini postupka.

Međutim, ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je, nakon prvostepene presude koja je doneta u roku od od nepunih godinu dana, te rešenja drugostepenog suda, kojim je ona ukinuta posle još dva meseca, prevashodna odgovornost za trajanje postupka van svih granica razumnog roka na prvostepenom sudu. U prilog ovome govori to da je rešenje o prekidu postupka radi rešavanja prethodnog pitanja doneto nakon 20 godina od naloga drugostepenog suda da postupak treba prekinuti radi rešavanja prethodnog pitanja, da su posle donošenja tog rešenja spisi arhivirani, a zatim i izlučeni, a da u ovom postupku nije meritorno odlučeno. Obnavljanje spisa i nastavak postupka je određen posle još sedam godina, po predlogu tužioca, pa je nakon nastavka postupka 7. maja 2007. godine, u ponovnom prvostepenom postupku odlučeno nakon tri godine i nepuna četiri meseca, a postupak je pravnosnažno okončan za još godinu i po dana.

U svakom slučaju, s obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu, kao prvostepenog suda, dovelo do toga da predmetni parnični postupak bude pravnosnažno okončan tek posle skoro 36 godina , bez obzira na obnavljanje spisa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1379/76, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 56438/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, nasuprot navodima ustavne žalbe, kojima su u suštini ponovljeni navodi iz žalbe na prvostepenu presudu, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi dovoljno i jasno obrazložili osporene odluke i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnositeljka ustavnom žalbom, najpre, osporava navedene presude u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocene izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporenih presuda. Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra i da se drugostepeni sud u dovoljnoj meri izjasnio na žalbene navode podnositeljke, detaljno i jasno obrazloživši razloge zbog kojih je, u konkretnom slučaju, tužena, kao korisnica stana u kojem je živela sa nosiocem stanarskog prava, izgubila pravo na njegovo korišćenje u trenutku sticanja prava vlasništa nosioca stanarskog prava - njenog oca na porodičnoj zgradi. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti