Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu koji traje preko 18 godina. Sud nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Jovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Jovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu
P2. 3727/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Jović iz Beograda je 4. avgusta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4685/08.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 1995. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv supruge za razvod braka i da se njemu poveri na negu, čuvanje i izdržavanje tada maloletno dete stranaka; da je deo tužbenog zahteva koji se odnosio na razvod braka i poveravanje deteta pravnosnažno okončan, dok deo tužbenog zahteva koji se odnosio na pitanje doprinosa tužene kao majke za izdržavanje zajedničkog deteta još uvek nije okončan; da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3727/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. decembra 1994. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv supruge I. J, radi razvoda braka i poveravanja mal. deteta - sina stranaka na čuvanje i vaspitavanje tužiocu, sa predlogom za izdavanje privremene mere kojom bi se mal. dete stranaka do okončanja brakorazvodnog postupka poverilo na staranje ocu. Predmet je dobio broj P. 648/95.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 648/95 od 15. marta 1995. godine određena je privremena mera i mal. dete do okončanja postupka za razvod braka roditelja je povereno na staranje ocu, te je majka obavezana da mal. dete odmah preda tužiocu.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 648/95 od 6. jula 1995. godine ukinuta je privremena mera doneta po predlogu tužioca 15. marta 1995. godine i određena je nova privremena mera da se mal. dete poverava na čuvanje tuženoj, te je otac obavezan da dete odmah preda majci. U obrazloženju presude je navedeno da je tužena pre tužioca podnela sopstvenu tužbu za razvod braka i da je sud prethodnu privremenu meru doneo rukovodeći se mišljenjem Centra za socijalni rad, kao i činjenicom da je u tužbi navedeno da je tužena nepoznatog prebivališta i boravišta i da je nezaposlena, ali da je sud tokom postupka utvrdio suprotno - da tužena nije nepoznatog prebivališta i boravišta i da je zaposlena.

U postupku po žalbi tužioca protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 648/95 od 6. jula 1995. godine, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11440/95 od 31. oktobra 1995. godine, žalba tužioca je uvažena, ukinuto je prvostepeno rešenje a predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 648/95 od 14. oktobra 1999. godine, spojene su parnice koje su tekle između istih parničnih stranaka, pokrenute radi razvoda braka i određeno je da će se dalje predmet voditi samo pod brojem P. 648/95.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu ukupno je bilo održano pet ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva zbog nedostataka procesnih uslova. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane Instituta za mentalno zdravlje - Odsek za brak i porodicu, kao i Gradskog centra za socijalni rad.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 648/95 od 24. januara 2000. godine, u stavu prvom izreke, razveden je brak između parničnih stranaka, u stavu drugom izreke zajedničko maloletno dete je povereno na čuvanje i vaspitanje ocu , a u stavu trećem izreke određen je način održavanja ličnih odnosa deteta i majke.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio je žalbu protiv navedene prvostepene presude jer nije odlučeno o načinu izdržavanja mal. deteta.

Odlučujući o žalbi tužioca, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6794/2000 vraćeni su prvostepenom sudu nerazmotreni spisi predmeta P. 648/95 radi dopune postupka, sa nalogom da u dopuni postupka prvostepeni sud donese odluku o izdržavanju mal. deteta, a zatim da ponovo dostavi predmet drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi.

Pred prvostepenim sudom su u nastavku postupka održana dva ročišta, a na ročištu 8. marta 2001. godine tužilac je povisio tužbeni zahtev i predložio da sud obaveže tuženu da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje mal. deteta plaća mesečno po 20% od zarade koju ostvaruje, počev od dana podnošenja tužbe sudu. Dopunskom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 648/95 od 8. marta 2001. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje mal. deteta plaća mesečno 20% od zarade koju ostvaruje u SAD, počev od 24. januara 2000. godine pa ubuduće; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da sud obaveže tuženu da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje mal. deteta plaća mesečno po 20% od zarade, počev od 22. decembra 1994. godine; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6426/01 od 24. oktobra 2001. godine, donetom po žalbama parničnih stranaka, u stavu prvom izreke potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 648/95 od 24. januara 2000. godine u stavu trećem izreke i žalba tužioca je odbijena kao neosnovana; u stavu drugom izreke ukinuta je dopunska presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 648/95 od 8. marta 2001. godine i predmet je vraćan prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano 12 ročišta, dok 14 ročišta nije održano, i to: jedno iz razloga što je članu veća pozlilo, 11 zbog nedostatka procesnih pretpostavki, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane ovlašćenog veštaka aktuara, veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušanjem parničnih stranaka kao i pribavljanjem raznih izveštaja koji se odnose na lična primanja stranaka.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji predmet je dobio broj P2. 3727/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Na ročište za glavnu raspravu 8. juna 2011. godine nisu pristupili ni tužilac ni tužena, a izostanak nisu opravdali, te je rešenjem Prvog Osnovnog suda u Beogradu P2. 3727/10 od 8. juna 2011. godine konstatovano da se tužba smatra povučenom.

U postupku po žalbi tužioca, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž.2. 89/12 od 31. oktobra 2012. godine spisi predmeta P2. 3727/10 vraćeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da je tužilac protiv rešenja P2. 3727/10 od 8. juna 2011. godine izjavio žalbu koja po svojoj sadržini predstavlja i predlog za vraćanje u pređašnje stanje, zbog čega je neophodno izvršiti dopunu postupka u tom smislu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3727/10 od 28. decembra 2012. godine, odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenje je dostavljeno tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 16. januara 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro dvanaest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 22. decembra 1994. godine pa nadalje .

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da navedeni postupak traje više od 18 godina i da i dalje nije okončan, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka, kako po standardima i praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugogodišnjem trajanju osporenog parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova, koji nisu preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o predmetnoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepena presuda je doneta tek posle pet godina, a zatim je prvostepeni sud, postupajući po nalogu drugostepenog suda za dopunu postupka, odlučio o visini obaveze tužene za izdržavanje deteta posle više od godinu dana. Drugostepeni sud je blagovremeno odlučio o žalbama stranaka, pri čemu je ukinuo deo prvostepene presude u pogledu utvrđenog doprinosa majke za izdržavanje mal. sina stranaka i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U nastavku postupka pred prvostepenim sudom, koji je trajao skoro deset godina, održano je 12 ročišta dok 14 ročišta nije održano bez krivice podnosioca, nakon čega je u junu 2011. godine doneto nepravnosnažno rešenje da se tužba smatra povučenom. Predmetni parnični postupak do danas nije okončan, ni posle više od 18 godina od podnošenja tužbe.

Po oceni Suda, preostali sporni odnos je veoma značajan za podnosioca, imajući u vidu sam predmet nepresuđenog dela tužbenog zahteva koji se odnosi na izdržavanje deteta poverenog tužiocu kao ocu nakon razvoda braka stranaka. Podnosilac nije značajnije doprineo dužini trajanja postupka jer je postupao po svim nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, ali nije pristupio na ročište 8. juna 2011. godine, nakon čega se postupak vodi prvenstveno oko procesnih pitanja vezanih za konstatovano povlačenje tužbe.

Ustavni sud nalazi da je navedeni postupak bio relativno složen i iziskivao je izvođenje većeg broja dokaza putem veštačenja i pribavljanja raznih izveštaja, međutim ni ove okolnosti ne mogu biti opravdanje za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka, posebno imajući u vidu da se radi o sporu iz oblasti porodičnih odnosa koji zahtevaju hitno i efikasno postupanje sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu P2. 3727/10, te je na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede navedenog ustavnog prava, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunato j po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, ali i određeni doprinos samog podnosioca prolongiranju okončanja parnice u preostalom, nepresuđenom delu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvene stavove i kriterijume, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom licu treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku kao i u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti