Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u nerešenoj upravnoj stvari

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda i rešenja Vrhovnog kasacionog suda, jer nisu iscrpljena pravna sredstva. Upravni postupak u kome se odlučuje o disciplinskoj odgovornosti podnosioca još uvek je bio u toku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Popina iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ivana Popina izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 7366/10 od 23. juna 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 156/10 od 21. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Popin iz Novog Sada je 4. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7366/10 od 23. juna 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. st. 4, 5. i 8, člana 34. st. 1, 2. i 5, člana 36. stav 2. i člana 142. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je protiv drugostepenog rešenja, kojim je poništen prvostepeni upravni akt i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, tužbom pokrenuo upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije; da su u prvostepenom disciplinskom postupku učinjene povrede pravila postupka, time što mu je onemogućeno da učestvuje u postupku i što postupak nisu vodila lica odgovarajuće struke; da su rešenja prvostepenog i drugostepenog organa doneta uz kršenje zakonskih propisa i uz prekoračenje zakonom propisanih rokova, zbog čega je pokrenuo upravni spor zbog ćutanja uprave; da je disciplinski postupak vođen na osnovu propisa koji nisu bili na snazi; da drugostepeni organ nije naveo pravni osnov za poništenje prvostepenog upravnog akta; da je drugostepeni organ, saglasno odredbi člana 233. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, trebalo da poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar; da je nastupila zastarelost za ponavljanje i vođenje disciplinskog postupka; da Upravni sud nije bio nadležan da rešava u ovoj upravnoj stvari, jer je podnosilac u tužbi istakao i zahtev za zaštitu zakonitosti i zaštitu ljudskih prava, o kome je, prema odredbi člana 77. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, mogao da odlučuje samo Vrhovni kasacioni sud; da mu nije dostavljeno rešenje kojim je Upravnom sudu ustupljen predmet Vrhovnog suda Srbije, čime mu je onemogućeno da protiv tog rešenja izjavi žalbu; da se Upravni sud u osporenoj presudi nije izjasnio o njegovom zahtevu za zaštitu zakonitosti i zaštitu ljudskih prava; da se sud u osporenoj presudi ne poziva ni na jedan član zakona ili podzakonskog akta; da mu sud nije dostavio odgovor tuženog na tužbu, čime mu je bilo onemogućeno da odgovori na taj odgovor; da sud nije naveo ni jedan dokaz koji bi ukazao na to da je učinjena disciplinska greška; da sud time što je prihvatio drugostepeno rešenje kojim se nalaže ponavljanje postupka i pribavljanje dokaza posredno potvrdio da ne postoje dokazi o postojanju navodne disciplinske greške podnosioca ustavne žalbe; da je osporenom presudom povređena odredba člana 34. stav 5. Ustava, prema kojoj je ponavljanje postupka dozvoljeno samo izuzetno, ako se otkriju novi dokazi; da je sud povredio i odredbe člana 34. st. 1. i 2. Ustava, zbog toga što nije postojao organ nadležan za pokretanje, raspravljanje i postupanje u disciplinskom postupku, niti su u vreme pokretanja disciplinskog postupka postojali podzakonski akti koji su regulisali navedeni postupak; da je osporena presuda doneta u nejavnoj sednici i da podnosiocu nije omogućeno da učestvuje u dokaznom postupku; da je sud u osporenoj presudi propustio da navede pouku o pravnom sredstvu.

U dopuni ustavne žalbe od 13. oktobra 2010. godine, podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 156/10 od 21. septembra 2010. godine, zbog povrede načela iz čl. 20. i 22. Ustava i prava iz čl. 32. i 33. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je Vrhovni kasacioni sud odbacio zahtev za preispitivanje sudske odluke, iako je, prema odredbi člana 77. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, bio nadležan da rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti; da je osporeno rešenje zasnovano na neustavnim odredbama člana 50. stav 2. i člana 53. stav 1. ZUS, o čijoj saglasnosti sa Ustavom je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da zatraži mišljenje Ustavnog suda; da u osporenom rešenju nije navedena pouka o pravnom sredstvu; da je osporeno rešenje doneto u nejavnoj sednici; da je osporenim rešenjem negirano pravo stranke da sama sebe zastupa pred sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe, da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Ministarstva odbrane – Sektora za materijalne resurse – Uprave za zdravstvo int. broj 1200-3 od 18. septembra 2008. godine uvažena žalba Popin Ivana, ovde podnosioca ustavne žalbe, poništena naredba upravnika VMC „Novi Sad“ broj 1093-08 od 20. maja 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Osporenom presudom Upravnog suda U. 7366/10 od 23. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja i utvrđeno je da nije povređen zakon na štetu tužioca, jer je drugostepeni organ pobijanim rešenjem poništio navedenu naredbu iz razloga što su u postupku koji je prethodio njenom donošenju učinjene bitne povrede pravila postupka, na koje je pobijanim rešenjem precizno ukazano prvostepenom organu, i što je prvostepeni upravni akt donet pogrešnom primenom materijalnog prava. Takođe, ukazano je na to da će tužilac imati mogućnost da u ponovnom postupku pred prvostepenim organom istakne sve navode iz tužbe, koji se odnose na utvrđivanje njegove disciplinske odgovornosti i određivanje disciplinske mere.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Uzp. 156/10 od 21. septembra 2010. godine odbacio kao nedozvoljen tužiočev zahtev za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda U. 7366/10 od 23. juna 2010. godine, jer navedeni zahtev nije podnet preko punomoćnika iz reda advokata, već ga je podneo tužilac lično, pa je stoga odbačen na osnovu odredbe člana 53. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

4. Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povrede označenih ustavnih prava, koje su po mišljenju podnosioca ustavne žalbe nastale zbog povrede pravila postupka, nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava prilikom utvrđivanja njegove disciplinske odgovornosti, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije iscrpeo sva pravna sredstva za zaštitu svojih prava. Kako je drugostepenim rešenjem int. broj 1200-3 od 18. septembra 2008. godine poništena naredba broj 1093-08 od 20. maja 2008. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje prvostepenom organu, te kako, po navodima ustavne žalbe, u ponovnom postupku još nije donet konačni upravni akt, niti je iskorišćena propisana sudska zaštita, Ustavni sud je zaključio da je upravni postupak u kome se odlučuje o disciplinskoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe još uvek u toku. Činjenica da je sud u upravnom sporu pokrenutom protiv drugostepenog rešenja kojim je uvažena žalba podnosioca ustavne žalbe odbio tužbu kao neosnovanu, ne znači da su iscrpljena pravna sredstva u ovoj pravnoj stvari, što i Upravni sud konstatuje u svojoj presudi, ističući da će prvostepeni organ ponovo odlučivati o disciplinskoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe.

5. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo obrazlaže time da o podnetoj tužbi nije odlučio Vrhovni kasacioni sud, već Upravni sud.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09) propisano je: da Upravni sud sudi u upravnim sporovima (član 29. stav 1.); da predmete u kojima do 31. decembra 2009. godine ne bude doneta konačna odluka Vrhovni sud Srbije ustupa Vrhovnom kasacionom sudu, odnosno sudovima u čiju nadležnost predmeti spadaju po ovom zakonu i zakonu kojim se uređuju sedišta i područja sudova (član 90. stav 1.); da danom početka primene ovog zakona prestaju da važe Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 i 46/06) i odredbe čl. 12-20. Zakona o sudovima („Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 60/91 – ispravka, 18/92 – ispravka, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 i 29/04) (član 97.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se od 1. januara 2010. godine (član 98.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da će se postupci po tužbama, zahtevima za vanredno preisipitivanje sudske odluke i tužbama za ponavljanje postupka podnetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati pred Upravnim sudom, po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona, da će se postupci po žalbama izjavljenim protiv presuda donetih u upravnom sporu i zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati pred Vrhovnim kasacionim sudom po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 77.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) (član 78. stav 1.); da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 79.).

Iz navedenih odredaba zakona sledi da u slučaju kada je tužilac podneo tužbu u upravnom sporu Vrhovnom sudu Srbije, o kojoj nije odlučeno do 1. januara 2010. godine, odluku po tužbi donosi Upravni sud, u skladu sa svojom nadležnošću utvrđenom Zakonom o uređenju sudova i Zakonom o upravnim sporovima.

Ustavni sud je uvidom u tužbu od 9. oktobra 2008. godine, dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio da u njoj nije naveden „zahtev za zaštitu zakonitosti i zaštitu ljudskih prava“, već samo da se tužbom pokreće i „spor za zaštitu ljudskih prava“. Pri tome, „zahtev za zaštitu zakonitosti i zaštitu ljudskih prava“ uopšte nije postojao kao pravno sredstvo u upravo-sudskom postupku u vreme podnošenja tužbe, već je postojao zahtev za zaštitu zakonitosti kao vanredno pravno sredstvo za čije podnošenje je, protiv pravnosnažne sudske odluke, isključivo bio legitimisan nadležni javni tužilac. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je očigledno neosnovana tvrdnja podnosioca ustavne žalbe, da je osporenu presudu doneo nenadležan sud.

6. U ustavnoj žalbi je istaknuto i to da je Upravni sud osporenu presudu doneo u nejavnoj sednici, te da podnosiocu nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku. Ustavni sud ukazuje na to da je saglasno odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik SRJ“, broj 49/96), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, u upravno-sudskom postupku važilo načelo da sud rešava u nejavnoj sednici na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku. Dakle, iako je podnosilac ustavne žalbe u tužbi predložio održavanje usmene rasprave, sud nije bio obavezan da odluči da se usmena rasprava održi, ako je procenio da to ne zahteva složenost ili bolje razjašnjenje konkretne upravno-sudske stvari. Kako je predmet upravnog spora bilo ocena zakonitosti drugostepenog rešenja, kojim je uvažena žalba podnosioca ustavne žalbe i poništen prvostepeni upravni akt, a predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno meritorno rešavanje, to navodi ustavne žalbe da je nesprovođenjem javne rasprave povređeno pravo na javno raspravljanje, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje, ne daje osnova za tvrdnju da je osporena presuda doneta očigledno proizvoljnom primenom procesnog prava. Takođe, izneta tvrdnja da je sud bio dužan da podnosiocu, kao tužiocu, na odgovor dostavi odgovor tuženog organa na tužbu, ne predstavlja ustavnopravni razlog, već posledicu njegovog nepravilnog tumačenja člana 31. Zakona o upravnim sporovima, kojom je propisana samo obaveza suda da tužbu dostavi na odgovor tuženom organu, ali ne i da eventualni odgovor tuženog organa na tužbu dostavi tužiocu na izjašnjenje. Konačno, u obrazloženju osporene presude je navedeno da je Upravni sud odbio tužbu kao neosnovanu na osnovu odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, pa ni navod podnosioca da u osporenoj presudi nije navedena zakonska odredba na osnovu koje se prihvata drugostepeno rešenje ne predstavlja ustavnopravni razlog.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo iz člana 34. stav 5. Ustava, zbog toga što je ponavljanje postupka dozvoljeno samo izuzetno ako se otkriju novi dokazi, Ustavni sud konstatuje da su navedenom ustavnom odredbom utvrđeni slučajevi u kojima je dozvoljeno ponavljenje postupka u skladu sa kaznenim propisima, te se ovaj navod ne može dovesti u vezu sa osporenom presudom donetom u upravnom sporu, kojom nije odlučivano o ponavljanju postupka. Takođe, ni istaknute povrede odredaba člana 33. stav 5. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava ne mogu se dovesti u vezu sa osporenom presudom, jer se navedene odredbe odnose na posebna prava okrivljenog i pravnu sigurnost u kaznenom pravu.

7. Prema važećem Zakonu o upravnim sporovima, jedan od uslova za izjavljivanje zahteva za preispitivanje sudske odluke je da je taj zahtev izjavilo lice koje je advokat. Prema tome, izjavljivanje zahteva za preispitivanje sudske odluke lično, od strane podnosioca ustavne žalbe, predstavljalo je nedostatak koji je podneti vanredni pravni lek činio nedozvoljenim, u skladu sa članom 53. stav 1. ovog zakona, usled čega je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda navedeni zahtev odbačen, što je zakonska posledica podnošenja zahteva od strane neovlašćenog lica. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na to da je uslov za pozivanje na povredu prava na pravično suđenje da je podnosilac ustavne žalbe u svemu postupao u skladu sa pravilima propisanim odgovarajućim procenim zakonom.

Prema izričitoj odredbi člana 54. Zakona o upravnim sporovima, Vrhovni kasacioni sud nikada ne sprovodi usmenu raspravu prilikom odlučivanja o zahtevu za preispitivanje sudske odluke. Stoga je očigledno suprotna navedenoj zakonskoj odredbi tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je osporeno rešenje doneto bez održavanja usmene rasprave.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo zbog nepostojanja pouke o pravnom sredstvu u osporenoj presudi Upravnog suda i u rešenju Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud konstatuje da pouka o pravnom leku, kao sastavni deo sudske odluke, ima za cilj ostvarivanje prava na žalbu zajemčenog Ustavom, a ne i ostvarivanje prava na vanredna pravna sredstva predviđena zakonom i prava na ustavnu žalbu. S obzirom na to da su uslovi i rokovi za izjavljivanje zahteva za preispitivanje sudske odluke propisani Zakonom o upravnim sporovima, a za izjavljivanje ustavne žalbe kao supsidijernog pravnog sredstva utvrđeni Ustavom i propisani Zakonom o Ustavnom sudu, Ustavni sud nalazi da izostavljanjem pouke o pravnom sredstvu u osporenoj presudi Upravnog suda i u rešenju Vrhovnog kasacionog suda, podnosiocu ustavne žalbe nije uskraćeno pravo na pravno sredstvo, posebno zbog toga što je podnosilac izjavio zahtev za preispitivanje sudske odluke i iskoristio pravo na podnošenje ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da mu je pravo na pravno sredstvo povređeno time što nije mogao da izjavi žalbu protiv rešenja Upravnog suda o preuzimanju predmeta Vrhovnog suda Srbije, jer mu isto nije bilo dostavljeno. Ovakav navod podnosioca ustavne žalbe ne može predstavljati ustavnopravni razlog za istaknutu povredu prava na pravno sredstvo, zbog toga što, saglasno odredbi člana 90. stav 1. Zakonom o uređenju sudova, nije predviđeno donošenje rešenja prilikom ustupanja predmeta Vrhovnog suda Srbije nadležnim sudovima u neposrednoj primeni ovog zakona.

Ustavni sud konstatuje da odredba člana 142. stav 2. Ustava, na koju se podnosilac ustavne žalbe takođe poziva, ne predstavlja Ustavom zajemčeno pravo ili slobodu, već se radi o jednom od ustavnih načela sudstva.

Konačno, Ustavni sud ukazuje i na to da je, saglasno članu 167. Ustava, u postupku ocene ustavnosti i zakonitosti opštih akata nadležan da ceni ustavnost zakona i drugih opštih akata, ali ne i da daje mišljenja o ustavnosti pojedinih zakonskih odredaba.

8. Imajući u vidu da navodi izneti u ustavnoj žalbi ne daju osnova za tvrdnju o učinjenim povredama ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, niti povredama označenih ustavnih načela, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

sudija dr Agneš Kartag Odri

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u nerešenoj upravnoj stvari

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti