Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio osporenu presudu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Različito odlučivanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama povređuje načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3659/2013
04.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušanke Stojanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušanke Stojanović i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 19152/10 od 6. marta 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 19152/10 od 6. marta 2013. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13373/10 od 15. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušanka Stojanović iz Beograda izjavila je, 8. maja 2013. godine, preko punomoćnika Veselina D. Kićovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 19152/10 od 6. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenih članom 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da su tokom postupka povređena osnovna načela parničnog postupka (zakonitost, jednakost i pravična zaštita), jer su sudovi na prvo mesto stavili načelo ekonomičnosti postupka, tako što nisu preduzeli nijednu radnju da dođu do traženih dokaza, te tužbeni zahtev tužioca usvojili i pored toga što nisu utvrdili sve relevantne činjenice i dokaze. Podnositeljka dalje ističe da je tokom postupka isticala i prigovor zastarelosti potraživanja tužioca u skladu sa članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, o kome sudovi nisu odlučili.

Podnositeljka navodi i da joj je osporenom presudom povređeno i pravo na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava, jer su drugi drugostepeni sudovi (u presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8057/10 od 8. jula 2010. godine, Gž. 9239/10 od 25. avgusta 2010. godine, Gž. 1214/10 od 6. oktobra 2010. godine, Gž. 14919/10 od 8. decembra 2010. godine, Gž. 15159/10 od 13. januara 2011. godine, Gž. 12039/10 od 19. januara 2011. godine, Gž. 8243/10 od 15. septembra 2011. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 5658/10 od 28. marta 2012. godine, koje dostavlja kao dokaz uz ustavnu žalbu) uzimali u obzir činjenice koje su od presudnog značaja za presuđenje, a Viši sud u osporenoj presudi nije, čime je uticao na pravnu nesigurnost i nejednakost u postupanju.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su joj osporenom presudom povređena navedena ustavna prava, da osporenu presudu poništi i naloži Višem sudu u Beogradu da donese novu odluku o žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje:

3.1. D.O. iz Beograda je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, 4. maja 2005. godine, protiv tužene Dušanke Stojanović iz Beograda, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na 219 akcija Ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda“ a.d. Beograd (u daljem tekstu: Preduzeće), kojima je tužena zakonito raspolagala punim indosamentom u njegovu korist 2. jula 1993. godine.

Tužilac je, podneskom od 30. oktobra 2006. godine, smanjio tužbeni zahtev tako što je tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na 109 akcija, a ne 219 akcija kako je to bilo opredeljeno inicijalno u tužbi, dok je na ročištu održanom 9. februara 2009. godine tužbu preinačio tako što je umesto utvrđenja prava svojine na akcijama potraživao naknadu štete.

Prvostepeni sud je utvrdio sledeće činjenično stanje: da je Preduzeće u kome su 1990. godine bili zaposleni i tužilac i tužena, donelo Odluku o izdavanju internih deonica od 11. decembra 1990. godine, kojom je dato pravo zaposlenima da im se prodaju interne deonice sa popustom; da je članom 11. navedene Odluke propisano da vlasnici deonica samostalno mogu odlučivati o prodaji deonica drugim licima, s tim što su dužni da o toj nameri pismeno obaveste Preduzeće, dok je članom 12. Odluke predviđeno da se prenos vlasništva upisuje indosamentom na poleđini deonica uz overu nadležne službe Preduzeća; da je tužena u prvom krugu svojinske transformacije stekla pravo svojine na jednoj deonici, ukupne nominalne vrednosti 21.900,00 tadašnjih dinara, što predstavlja 109 akcija i što je upisano u spisak akcionara Preduzeća kod Agencije za privatizaciju; da je tužena 2. jula 1993. godine prodala jednu deonicu tužiocu preko trećeg lica, koji je sačinio obaveštenje o prodaji deonica, a tužena ga potpisala i primila 100 DEM za tu deonicu; da je direktor Preduzeća zatim doneo Odluku od 8. novembra 1993. godine, na osnovu koje se obustavljaju radnje na prodaji internih deonica i njihovom pretvaranju u redovne deonice, te korišćenje prava po osnovu do sada izdatih internih deonica; da je tužena spornu deonicu (kao i druge deonice), čiji je bila vlasnik, prodala 15. januara 2006. godine, za 1.032,00 dinara po akciji, odnosno za 696 akcija ukupno 718.272.00 dinara.

Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je presudu P. 13373/10 od 15. aprila 2010. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu naknadi traženi iznos na ime materijalne štete i troškove postupka. Prvostepeni sud je našao da je tužena na zakonit način, upisom i otplatom preko platnog spiska, stekla pravo svojine na jednoj deonici, te da obaveštenje od 2. jula 1993. godine u svemu ispunjava uslove za puni indosament u skladu sa zakonskim normama u vreme izdavanja, jer je istu deonicu tužena prodala 1993. godine tužiocu za 100 DEM i nakon toga pismeno obavestila nadležni organ Preduzeća (emitenta deonica) o navedenom prometu deonicama koje je u Preduzeću i zavedeno. Ovo posebno iz razloga jer je u to vreme važila Odluka Preduzeća kojom je bio omogućen promet deonicama između radnika i predviđeno da vlasnici deonica samostalno odlučuju o prodaji deonica drugim licima, s tim što su o toj nameri dužni da pismeno obaveste Preduzeće i da pod tržišnim uslovima prodaju deonica prvenstveno izvrše članovima Preduzeća. U svakom slučaju, kod činjenice o postignutom dogovoru između tužioca i tužene o ceni deonice, prihvatom iste i obaveštavanjem emitenta o izvršenom prometu između parničnih stranaka, kao zaposlenih u Preduzeću emitenta, sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz tada važećih unutrašnjih akata Preduzeća o sticanju prava svojine tužioca na deonici tužene. Prvostepeni sud je našao da kasnije stavljanje van snage unutrašnjih akata Preduzeća od strane direktora i Upravnog odbora ne može imati retroaktivni uticaj na već izvršen promet deonicama i stečena svojinska prava tužioca kao kupca. Kako, u konkretnom slučaju, tužilac nije mogao da se upiše u Centralni registar hartija od vrednosti, tužbom je prvo tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na spornoj deonici uz upis istog, a kako je tužena, u toku parničnog postupka, prodala akcije trećem licu i time ga onemogućila u ostvarenju svog prava i prouzrokovala mu štetu (tužbom je tražio naknadu materijalne štete koju mu je tužena pričinila), sud je našao da je njegovo potraživanje osnovano i da se šteta koja mu je pričinjena ogleda u sumi novca koju je tužena dobila prodajom, između ostalih i 109 akcija, koje je ranije već prodala tužiocu.

Viši sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 19152/10 od 6. marta 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepeni sud nalazi da su neosnovani žalbeni navodi tužene kojima ukazuje da obaveštenje o prodaji deonica nema snagu punog indosamenta, s obzirom na to da ne sadrži elemente određene članom 244. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i člana 12. Odluke Preduzeća o izdavanju internih deonica, jer ocenjuje da je tužena bila vlasnik jedne deonice, koju je prodala tužiocu, kao i da je otplatom jedne deonice stekla 109 akcija, koje je 15. januara 2006. godine ponovo prodala, u čemu se i ogleda šteta koju je tužilac pretrpeo.

3.2. Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 9162/05 od 4. decembra 2007. godine, kojom je odbio kao neosnovane tužbeni zahtev tužioca V.Ć. kojim je tražio da se utvrdi da je, kao kupac, vlasnik 161 akcije Preduzeća, po zaključenom ugovoru o kupoprodaji od 2. avgusta 1993. godine sa tuženom M.V. kao prodavcem, koje su na njeno ime upisane u spisak akcionara kod Agencije za privatizaciju i tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade štete isplati traženi iznos.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 9239/10 od 25. avgusta 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Preduzeće je tokom 1990. godine započelo privatizaciju i donelo Odluku o izdavanju internih deonica. Tužena je upisala jednu internu deonicu, što joj je priznato kao 161 akcija i upisana je u spisak akcionara navedenog Preduzeća. Dopisom od 19. avgusta 1993. godine tužena je obavestila Upravni odbor Preduzeća da je svoju deonicu prodala tužiocu, te da se sva prava po istoj prenesu na njega bez ograničenja. Preduzeće je 8. novembra 1993. godine, prvo donelo Odluku o obustavljanju prodaje internih deonica, a zatim 27. decembra 1993. godine i Odluku kojom se utvrđuje da je do tada izvršen prenos internih deonica ništav i obavljen na nelegalan način. Tužena je naknadno prodala akcije.

Drugostepeni sud je polazeći od toga da su interne deonice hartije od vrednosti koje se izdaju u pismenoj formi, a kako glase na ime i prenose se punim indosamentom koji se upisuje na samoj hartiji, našao da tužena, u vreme kada je potpisala i uputila dopis kojim je izdavaoca internih deonica obavestila da je svoju internu deonicu prenela na tužioca, nije posedovala tu deonicu u pismenoj formi, tj. nije posedovala pismenu ispravu koja je glasila na njeno ime. U takvoj situaciji nije ni bilo moguće izvršiti prenos prava iz interne deonice na tužioca, jer se prenos interne deonice vrši punim indosamentom koji se ubeležava na poleđini deonice, uz overu nadležne službe Preduzeća kod koje se registruje promena vlasništva na deonicama, što podrazumeva postojanje pismene isprave. Obaveštenje o prodaji deonice predstavlja radnju koju, shodno članu 11. Odluke o izdavanju internih deonica, vlasnik deonice mora preduzeti pre nego što istu proda, ali se ne može smatrati da taj dopis ima značenje punog indosamenta. Pošto tužilac na način na koji je tužena na njega prenela svoju deonicu nije mogao steći vlasništvo na istoj, ne može osnovano zahtevati ni naknadu štete zato što je tužena iste akcije naknadno prodala. Tužilac nije postao vlasnik interne deonice – akcije, tako da je tužena kao njihov vlasnik istima mogla slobodno raspolagati i u njenim radnjama u vezi sa prodajom akcija nema protivpravnosti zbog kojih bi postojala njena obaveza na naknadu štete. Drugostepeni sud je našao da dopis od 2. avgusta 1993. godine, koji sadrži izjavu tužene o prenosu interne deonice, ime tužioca na kojeg se pravo prenosi, potpis podnosioca kao i datum i mesto sačinjavanja tog dopisa koji je dostavljen izdavaocu deonica nema značaj i važnost punog indosamenta, niti se istom može upodobiti, kao i da nije postojala smetnja da tužena zatraži od emitenta izdavanje deonice u materijalizovanom obliku i zatim izvrši prenos iste na tužioca, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Identični stavovi su zauzeti u presudi Višeg suda u Beogradu Gž. 5658/10 od 28. marta 2012. godine.

3.3. Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 1818/08 od 24. oktobra 2008. godine , kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca D.O. kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo svojine na 465 akcija Preduzeća, što je tuženi V.U. dužan da prizna i trpi, te da tužilac na osnovu ove odluke izvrši upis prava vlasništva na tim akcijama.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 15159/10 od 13. januara 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Preduzeće je tokom 1990. godine započelo privatizaciju i donelo Odluku o izdavanju internih deonica. Tuženi V.U. je kao zaposleni u Preduzeću stekao pravo da kupi interne deonice, sa popustom, koje nisu mogle biti u prometu na tržištu hartija od vrednosti, prema u to vreme važećoj odredbi člana 1a stav 2. Zakona o društvenom kapitalu. Deonice nisu bile izdate od strane nadležne službe društva, a radnicima su izdate potvrde o broju deonica koje poseduju. Tuženi je pre izdavanja potvrde, tačnije 13. jula 1993. godine, obavestio Preduzeće da je svojih 10 deonica prodao tužiocu. Upravni odbor Preduzeća je na sednici održanoj 20. novembra 1993. godine doneo jednoglasnu odluku u kojoj je određeno da se prenos internih deonica, koji je izvršen do donošenja ove odluke, proglašava ništavim, jer je izvršen na nelegalan način, a ovu odluku je potpisao tužilac, kao predsednik upravnog odbora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, navodeći da hartije od vrednosti ne mogu postojati bez pismene isprave, čija je sadržina određena propisima, a da je pravo sadržano u hartiji u tesnoj vezi sa postojanjem same isprave, te da promet hartijama od vrednosti predstavlja formalni pravni posao. Shodno navedenom, pravilan je zaključak prvostepenog suda da obaveštenje od 10. jula 1993. godine, nema snagu punog indosamenta, zbog čega prenos internih deonica i nije mogao biti obavljen na ovaj način, a što je u skladu sa internim propisima Preduzeća, kojima je propisano da se prenos vlasništva na internim deonicama upisuje indosamentom na poleđini deonica, uz overu nadležne službe društva kod koje se registruje promena vlasnika deonica. Takođe, drugostepeni sud je našao da sudu nije dostavljen dokaz da je prenos izvršen u skladu sa odredbom člana 244. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (kojim je propisana stroga forma za prenos prava svojine na hartijama od vrednosti), pa je polazeći od toga da kako kod formalnih pravnih poslova usled nepoštovanja forme ne može ni doći do realizacije tog posla, da se izvršenoj predmetnoj prodaji akcija ne može dati pravna snaga i tužilac nije mogao postati njihov vlasnik. Drugostepeni sud je takođe našao da su neosnovani žalbeni navodi tužioca kojima ističe da je Odluka Preduzeća kojom je prenos deonica proglašen ništavim protivustavna jer je doneta nakon što je izvršena prodaja predmetnih deonica, polazeći od toga da je Odluku doneo zvanični organ upravljanja Preduzeća, a zakonitost te odluke nije osporavana. Identični stavovi su zauzeti u presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8057/10 od 8. jula 2010. godine, Gž. 14919/10 od 8. decembra 2010. godine, Gž. 12039/10 od 19. januara 2011. godine i Gž. 8243/10 od 15. septembra 2011. godine.

3.4. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1214/10 od 6. oktobra 2010. godine odbijena je žalba tužioca V.Ć. i potvrđena prvostepena presuda, kojom je tužilac tražio utvrđenje prava svojine na akcijama Preduzeća iz razloga što tužilac, tokom postupka, nije dokazao da je tuženi M.I. potpisao obaveštenje o prodaji svoje deonice, pa samim tim nije mogao da dokaže ni da je do prodaje uopšte i došlo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o društvenom kapitalu („Službeni list SFRJ“, br. 84/89 i 46/90) bilo je propisano: da preduzeće može izdavati deonice u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuje izdavanje hartija od vrednosti, kao i da preduzeće može radi pribavljanja dodatnog kapitala ili prodaje preduzeća, izdavati deonice sa popustom koje ne mogu biti u prometu na tržištu hartija od vrednosti (interne deonice), a da se interne deonice mogu prodavati radnicima zaposlenim u preduzeću, licima koja su bila zaposlena u preduzeću, drugim domaćim fizičkim licima i penzionim fondovima (član 1a st. 1-3.); da interna deonica glasi na ime i može se prenositi punim indosamentom koji vrši preduzeće, ako odlukom o izdavanju interne deonice nije drugačije određeno (član 1z).

Zakonom o hartijama od vrednosti („Službeni list SFRJ“, broj 64/89) bilo je propisano da se hartija od vrednosti koja glasi na ime prenosi punim indosamentom, ako na njoj nije izričito označeno da ne može da se prenosi (član 10. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je hartija od vrednosti pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezi upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu (član 234.); da hartija od vrednosti mora sadržavati sledeće bitne sastojke: označenje vrste hartije od vrednosti; firmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište izdavaoca hartije od vrednosti; firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje, odnosno po čijoj naredbi hartija od vrednosti glasi, ili označenje da hartija glasi na donosioca; tačnu označenu obavezu izdavaoca koja proizlazi iz hartije od vrednosti; mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti, a kod onih koje se izdaju u seriji i njen serijski broj; potpis izdavaoca hartije od vrednosti odnosno faksimil potpisa izdavaoca hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji, kao i da isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti (član 235. st. 1. i 3.); da hartija od vrednosti može glasiti na donosioca, na ime ili po naredbi (član 236.); da je potraživanje iz hartije od vrednosti vezano za samu hartiju i pripada njenom zakonitom imaocu (član 239. stav 1.); da se pravo iz hartije od vrednosti na ime prenosi cesijom, ali da posebnim zakonom može biti određeno da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom, ubeležavanjem na samoj hartiji firme, odnosno naziva, odnosno imena novog imaoca, potpisivanjem prenosioca i upisom u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod izdavaoca (član 242.); da puni indosament sadrži izjavu o prenosu i firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje se prenosi pravo iz hartije od vrednosti (idnosatar) i potpis prenosioca (indosant), a može da sadrži i druge podatke (mesto, datum i drugo), a da je delimični indosament ništav (član 244. st. 2. i 6.).

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, tj. na različito postupanje sudova, te odlučivanje Višeg suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Prema tome, Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Beogradu osporenom presudom potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a podnositeljka ustavne žalbe obavezana da mu naknadi materijalnu štetu koju mu je pričinila prodajom svojih akcija, koje je već ranije otuđila tužiocu (punim indosamentom), ali na kojima tužilac nije upisao svoje pravo svojine, dok su u više istovetnih postupaka koji su se vodili pred Apelacionim sudom u Beogradu i Višim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudovima, ujedno i sudovima poslednje instance, ti sudovi potvrdili prvostepene presude kojima su odbijani tužbeni zahtevi tužilaca kojima su tražili utvrđenje prava svojine na kupljenim akcijama i/ili naknadu štete (presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8057/10 od 8. jula 2010. godine, Gž. 9239/10 od 25. avgusta 2010. godine, Gž. 14919/10 od 8. decembra 2010. godine, Gž. 15159/10 od 13. januara 2011. godine, Gž. 12039/10 od 19. januara 2011. godine, Gž. 8243/10 od 15. septembra 2011. godine i presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 5658/10 od 28. marta 2012. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu, proizlazi da su Apelacioni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, odbili tužbene zahteve tužilaca (kupaca internih deonica), kojima su tražili utvrđenje prava svojine na kupljenim deonicama i/ili naknadu štete, jer su našli da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za prenos deonica (kasnije akcija) punim indosamentom, tj. da „obaveštenje“ kojim je takav prenos izvršen nema snagu punog indosamenta, jer nije sadržao sve elemente propisane zakonom koji su neophodni za ovakav prenos, a koji su se nalazili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. U obrazloženjima uporednih presuda je istaknuto da se prenos interne deonice vrši punim indosamentom koji se ubeležava na poleđini deonice, uz overu nadležne službe Preduzeća kod koje se registruje promena vlasništva na deonicama, što podrazumeva postojanje pismene isprave. Obaveštenje o prodaji deonice predstavlja radnju koju, shodno članu 11. Odluke Preduzeća o izdavanju internih deonica, vlasnik deonice mora preduzeti pre nego što istu proda, ali se ne može smatrati da taj dopis ima značenje punog indosamenta i na taj način se ne može steći vlasništvo na istoj, niti se može osnovano zahtevati naknada štete i pored toga što su te deonice (kasnije transformisane u akcije) naknadno prodate. Suprotno navedenom, Viši sud u Beogradu je u osporenoj drugostepenoj presudi tužbeni zahtev tužioca usvojio, te podnositeljku ustavne žalbe obavezao da mu naknadi materijalnu štetu, ocenjujući da je u konkretnom slučaju tužilac postao vlasnik sporne deonice, jer mu je podnositeljka deonicu prenela punim indosamentom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance, donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na istom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnositeljka ustavne žalbe (kao tužena), koja je osporenom drugostepenom presudom obavezana da tužiocu naknadi materijalnu štetu, dovedena u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tuženi, u odnosu na koje su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Višeg i Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost.

6. Ocenjujući ostale navode ustavne žalbe koji se odnose na povre du prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi naknade štete bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim akt om povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnositeljke.

Ustavni sud dalje konstatuje da je njegov zadatak da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, postojaće uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno i/ili procesno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Prema stanovištu izraženom u prvostepenoj presudi, podnositeljka je na zakonit način, upisom i otplatom preko platnog spiska, stekla pravo svojine na jednoj deonici, a obaveštenje od 2. jula 1993. godine u svemu ispunjava uslove za puni indosament u skladu sa zakonskim normama u vreme izdavanja, jer je istu deonicu podnositeljka prodala (1993. godine) tužiocu za 100 DEM i nakon toga pismeno obavestila nadležni organ Preduzeća (emitenta deonica) o navedenom prometu deonicama koje je u Preduzeću i zavedeno. Ovo posebno iz razloga jer je u to vreme važila Odluka Preduzeća kojom je bio omogućen promet deonicama između radnika i predviđeno da vlasnici deonica samostalno odlučuju o prodaji deonica drugim licima. U svakom slučaju, kod činjenice o postignutom dogovoru između tužioca i podnositeljke o ceni deonice, prihvatom iste i obaveštavanjem emitenta o izvršenom prometu između stranaka, kao zaposlenih u Preduzeću emitenta, sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi i uslovi iz tada važećih unutrašnjih akata Preduzeća o sticanju prava svojine tužioca na deonici podnositeljke.

Prema stanovištu izraženom u osporenoj drugostepenoj presudi, podnositeljka ustavne žalbe je kao vlasnik deonice istu prodala tužiocu (tj. prenela je punim indosamentom), shodno čemu je ponovnom prodajom (109 akcija koje je stekla otplatom jedne deonice), 15. januara 2006. godine, pričinila materijalnu štetu tužiocu, ocenjujući da je prodala akcije čiji je tužilac već bio vlasnik.

Ustavni sud je u svojoj oceni pošao od pravne prirode hartija od vrednosti. Sud konstatuje da iz samog teksta Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da je hartija od vrednosti pismena isprava, kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu (član 234. navedenog zakona), shodno čemu pravo bez pismene isprave uopšte ne nastaje i ne može se preneti na drugo lice, niti se može ostvariti. Iz navedenog proizlazi da pismena isprava koja predstavlja hartiju od vrednosti nije samo dokaz o postojanju određenog posla, već i da bez postojanja hartije nema ni obaveza iz hartije. Prema pravnoj teoriji, hartije od vrednosti spadaju u formalne pravne poslove, ali se njihova formalnost ne iscrpljuje samo u tome što po zakonu moraju da imaju pismenu formu, već se ogleda i u tome što Zakon o obligacionim odnosima određuje koje bitne sastojke mora da sadrži svaka hartija od vrednosti, pa isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud u osporenoj presudi prihvatio ocenu prvostepenog suda da je podnositeljka „preko platnog spiska“ stekla pravo svojine na jednoj deonici, te da „obaveštenje“ kojim prenosi pravo svojine u svemu ispunjava uslove za puni indosament u skladu sa zakonskim normama u vreme izdavanja. Polazeći od toga da je hartija od vrednosti pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu, te da pravo bez pismene isprave uopšte ne nastaje i ne može se preneti na drugo lice, Ustavni sud nalazi da su sudovi pošli od proizvoljne pretpostavke da je podnositeljki, u konkretnom slučaju, uopšte i bila izdata deonica, tj. hartija od vrednosti podobna za prenos prava na drugo lice. Takođe, imajući u vidu da je hartija od vrednosti pismena isprava koja mora u sebi sadržati sve bitne sastojke, između ostalih i označenje vrste hartije od vrednosti, te da isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti, Ustavni sud nalazi da je pogrešan zaključak sudova o tome da navedeno „obaveštenje“ ima snagu punog indosamenta, jer prenos prava nije ni mogao biti izvršen bez postojanja hartije od vrednosti. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava od strane Višeg suda u Beogradu bila očigledno proizvoljna, što je za posledicu imalo da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 19152/10 od 6. marta 201 3. godine i određivanjem da drugostepeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13373/10 od 15. aprila 2010. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Gž 245/2024: Naknada štete zbog izmakle koristi usled ponovne prodaje akcija
• Už 3174/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse
• Už 1733/2009: Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zakonitosti prodaje akcija
• Už 9863/2016: Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse o ništavosti ugovora
• Už 2809/2009: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv revizijske presude Vrhovnog suda
• Už 8751/2012: Povreda prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona o privatizaciji
• Už 2025/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga