Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete podnosiocu, dok odbija žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radivoja Srećkovića iz Omoljice, opština Pančevo, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radivoja Srećkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 11/08, sada predmet Osnovnog suda u Pančevu P1. 1722/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radivoj Srećković iz Omoljice, opština Pančevo, je 14. januara 2012. godine, preko punomoćnika Milutina Tomovića, advokata iz Pančeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1878/10 od 5. oktobra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 11/08, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Pored izlaganja hronološkog toka sudskog postupka, ponosilac ustavne žalbe je naveo da je Vrhovni kasacioni sud osporenu presudu zasnovao na odredbama člana 14. stav 1. i člana 16. stav 3. Zakona o radnim odnosima koje nisu bile pravni osnov za donošenje rešenja kojim je podnosiocu prestao radni odnos. Dalje je naveo da je na taj način Vrhovni kasacioni sud izašao iz okvira predmeta spora u kome je trebalo odlučiti o tome da li je sporno rešenje o otkazu zakonito, jer je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da valjanost pomenutog rešenja o otkazu ceni kroz otkazni razlog propisan članom 101. stav 1. tačka 5) Zakona o radu koji je i naveden kao osnov prestanka radnog odnosa u spornom rešenju. Smatra da mu je na taj način osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je tužba podneta 26. aprila 2004. godine, a parnični postupak je trajao osam godina. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih Ustavom zajemčenih prava. Istakao je zahtev za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Pančevu P1. 11/08, sada Osnovnog suda u Pančevu P1. 1722/10 i izjašnjenje v.f. predse dnika Osnovnog suda u Pančevu VIII Su. 50/12 od 15. marta 2012. godine utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ovde podnosilac ustavne žalbe je 2 8. aprila 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Pančevu tužbu protiv DP „HIP Petrohemija“ Pančevo radi poništaja rešenja v.d. direktora tuženog broj 56/04 od 5. aprila 2004. godine koj im je tužiocu otkazan radni odnos sa zahtevom da sud obaveže tuženog da ga vrati na poslove koje je obavljao do prestanka radnog odnosa. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P1. 1234/04.

Pripremno ročište održano je 8. juna 2004. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude od zakazanih sedam ročišta za glavnu raspravu nisu održana četiri ročišta. Jedno ročište nije održano iz razloga što nije pristupio predstavnik tuženog čije saslušanje je bilo određeno, dok ročište zakazano za 2. novembar 2004. godine nije održano jer nije pristupio punomoćnik tužioca koji je bio uredno pozvan, a tužilac je izjavio da nije saglasan da se ročište drži bez prisustva njegovog punomoćnika. Na zapisniku je konstatovano da su združeni spisi predmeta Opštinskog suda u Pančevu K. 925/03 u krivičnom postupku koji je vođen protiv tužioca. Navedeni spisi izdvojeni su iz predmeta 8. novembra 2004. godine radi žalbe. Sledeće ročište koje je bilo zakazano za 30. novembar 2004. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca, koji je ovaj predlog obrazložio time da se krivični spisi u postupku koji je vođen protiv tužioca nalaze u Okružnom sudu. Ročište zakazano za 27. januar 2005. godine nije održano, jer su se navedeni krivični spisi i dalje nalazili u drugostepenom sudu, a na zapisniku je konstatovano da će sledeće ročište biti zakazano nakon vraćanja krivičnih spisa prvostepenom sudu. Prvo naredno ro čište zakazano je za 2. februar 2006. godine. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem tužioca i predstavnika tuženog. Podneskom od 20. februara 2006. godine tužilac preinačio tužbu tako što je umesto zahteva da bude vraćen na rad i raspoređen na radno mesto na koje je bio raspoređen pre prestanka radnog odnosa, istakao zahtev da bude vraćen na rad i raspoređen na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 1234/04 od 28. februara 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio: da se poništi rešenje v.d. direktora tuženog broj 56/04 od 5. aprila 2004. godine i utvrdi da navedeno rešenje ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo (stav 1. izreke ); da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara stručnoj spremi tužioca (stav 2. izreke ). Ova presuda otpravljena je iz suda 7. marta 2006. godine .

Presudom Okružnog suda u Pančevu Gž1. 332/06 od 26. maja 2006. godine žalba tužioca odbijena je kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 26. juna 2006. godine .

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev II. 591/07 od 11. jula 2007. godine ukinute su presuda Opštinskog suda u Pančevu P1. 1234/04 od 28. februara 2006. godine i presuda Okružnog suda u Pančevu Gž1. 332/06 od 26. maja 2006. godine i predmet je vrać en prvostepenom sudu na ponovno suđenje . Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 31. decembra 2007. godine. U ponovnom postupku, Opštinski sud u Pančevu je zakazao još četiri ročišta za glavnu raspravu koja su održana, pa je 21. aprila 2008. godine doneo presudu P1. 11/08 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Navedena druga po redu prvostepena presuda otpravljena je strankama 20. maja 2008. godine. U ovom delu postupka, stranke nisu isticale nove dokazne predloge, a zbog izmene u sastavu sudskog veća, ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužioca. Po žalbi tužioca predmet je dostavljen Okružnom sudu u Pančevu 23. jula 2008. godine.

Okružni sud u Pančevu je presudom Gž1. 372/08 od 10. novembra 2009. godine usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje v.d. generalnog direktora tuženog broj 56/04 od 5. aprila 2004. godine, utvrdio da navedeno rešenje ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto koje odgovara tužiočevoj stručnoj spremi.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju 21. januara 2010. godine, a 30. aprila 2010. godine Apelacioni sud u Novom Sadu vratio je spise predmeta Osnovnom sudu u Pančevu radi priključenja spisa drugostepenog suda i kompletiranja predmeta.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1878/10 od 5. oktobra 2011. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Pančevu Gž1. 372/08 od 10. novembra 2009. godine, tako što je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Pančevu P1. 11/08 od 21. aprila 2008. godine. Revizijska odluka uručena je punomoćniku tužioca 16. decembra 2011. godine.

U obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1878/10 od 5. oktobra 2011. godine, između ostalog , je navedeno: da prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je radni odnos kod tuženog zasnovao na osnovu rešenja generalnog direktora tuženog od 19. aprila 1979. godine, kada je raspoređen na poslove radnika na pakovanju; da je u toku trajanja radnog odnosa tužilac dostavio tuženom neverodostojnu diplomu Privredno-ekonomsko -obrazovnog centra "Žiža Lazarević" iz Požarevca, koju nikada nije pohađao, o stečenom trećem stepenu stručne spreme - obrazovnog profila mašinski bravar, na osnovu čega je rešenjem tuženog od 5. septembra 1997. godine raspoređen na poslove rukovalac pakovanja i opreme, a priznat mu je i veći broj bodova za obračun ličnog dohotka; da je dopisom od 21. novembra 2003. godine navedena škola obavestila tuženog da ne obrazuje učenike za zanimanje mašinski bravar, kao i da diploma za tužioca nije upisana u toj školi, niti je škola izdala diplomu za to lice; da je tuženi 5. aprila 2004. godine doneo rešenje o otkazu radnog odnosa tužiocu primenom odredbe člana 101. stav 1. tačka 5) Zakona o radu zbog učinjenog krivičnog dela na radu , odnosno u vezi sa radom; da je tužiocu stavljeno na teret da je nabavio lažnu diplomu i dostavio je tuženom kao dokaz o stečenom trećem stepenu stručne spreme na osnovu čega je raspoređen na poslove rukovaoca pakovanja i opreme; da je za isto delo tužilac oglašen krivim pravnosnažnom presudom K. 871/05 od 15. decembra 2005. godine (krivično delo falsifikovanja isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS); da drugostepeni sud nalazi da tužiocu nije mogao prestati radni odnos primenom člana 101. stav 1. tačka 5) Zakona o radu iz razloga što tužilac nije imao zaključen ugovor o radu sa tuženim, a navedena zakonska odredba se odnosi samo na razloge za otkaz ugovora o radu; da drugostepeni sud takođe nalazi da navedena zakonska odredba se nije mogla primeniti iz razloga što u momentu donošenja osporenog rešenja nije postojala pravnosnažna osuđujuća krivična presuda; da Vrhovni kasacioni sud nalazi, na osnovu opisa radnje koja je tužiocu stavljena na teret, imajući u vidu da je tužilac u toku trajanja radnog odnosa, netačno obavestio poslodavca - tuženog o sticanju diplome trećeg stepena stručne spreme, na osnovu falsifikovane diplome, da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu, primenom člana 14. st. 1. i 3. u vezi člana 16. stav 3. Zakona o radu, što tužbeni zahtev čini neosnovanim, kako to pravilno nalazi prvostepeni sud. U obrazloženju osporene presude navedeno je i da pravilna primena citiranih propisa podrazumeva da je zaposleni u obavezi da poštuje odredb e člana 14. stav 1. i 16. stav 3. Zakona prilikom zasnivanja radnog odnosa (zaključenja ugovora o radu), ali i za sve vreme trajanja radnog odnosa, ukoliko dođe do promena zdravstvenog stanja ili drugih okolnosti koje bitno utiču na obavljanje poslova, a što podrazumeva i promenu stručne spreme od koje zavisi raspoređivanje zaposlenog na drugo odgovarajuće radno mesto.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, predudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu (član 407. stav 1.); u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud će uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, bilo je propisano: da je zaposleni dužan da obavesti poslodavca, pre zaključenja ugovora o radu o svom zdravstvenom stanju ili drugim okolnostima koje bitno utiču na obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos ili mogu da ugroze život i zdravlje drugih lica (član 14. stav 1.); da u slučaju da zaposleni ne postupi u skladu sa stavom 1. ovog člana, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 14. stav 3.); da je zaposleni dužan da prilikom zasnivanja radnog odnosa, poslodavcu dostavi dokumenta kojima se dokazuje ispunjenost uslova za rad (član 16. stav 3.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe trajao sedam godina i pet meseci, i da je okončan donošenjem osporene revizijske presude, koja je punomoćniku podnosioca uručena 16. decembra 2011. godine. Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu zahtevala sprovođenje složenog dokaznog postupka i nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje preko sedam godina.

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva ovaj spor bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer se radilo o zahtevu kojim je tražen poništaj odluke na osnovu koje je podnosiiocu prestao radni odnos. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije u većoj meri doprineo dužini trajanja postupka, obzirom da jedno ročište nije održano zbog nepristupanja njegovog punomoćnika, a jedno ročište nije održano na predlog njegovog punomoćnika.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje nadležnih sud ova koji nisu iskoristi li svoja procesna ovlašćenja propisana Zakono m o parničnom postupku da spreče od ugovlačenje postupka. Nedopustivo je da se ročišta u parnici koja zahteva hitno postupanje zakazuju u razmacima od godinu dana, što se dogodilo u periodu od 27. januara 2005. godine do 2. februara 200 6. godine. Činjenica da su se spisi predmeta krivičnog postupka koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe nalazili u drugostepenom sudu ne može predstavljati opravdan razlog za ovako dug period neaktivnosti suda, posebno u situaciji kada su ti spisi bili skoro mesec dana prethodno združeni parničnom predmetu. Doprinos sudova dužini trajanja postupka ogleda se i u tome što je Vrhovni sud Srbije spise predmeta vratio prvostepenom sudu pet i po meseci posle donošenja rešenja RevII. 591/07od 11. jula 2007. godine. Pored toga, Okružnom sudu u Pančevu trebalo je preko godinu dana da odluči o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude P1. 11/08 od 21. aprila 2008. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je, u konkretnom slučaju, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo podnosioca. Ustavni sud ističe da nije nadležan da vrši proveru utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi tumačili materijalno pravo, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke dovele do povrede ustavnih prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorna.

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se osporava revizijska odluka, Ustavni sud je imao u vidu da sud najviše pravne instance prilikom odlučivanja o vanrednim pravnim lekovima ima ograničena ovlašćenja, jer isključivo ceni zakonitost nižestepenih odluka. Polazeći od toga da je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu jer je zaključio da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na pravilno utvrđeno činjenično stanje, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljne i jasne razloge kada je našao da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa podnosiocu ustavne žalbe , odnosno da je nedvosmisleno objasnio da je netačno obaveštavanje poslodavca o stepenu stručne spreme uz dostavljanje falsifikovane diplome dovoljan i opravdan razlog za prestanak radnog odnosa podnosiocu u smislu odredaba člana 14. st. 1. i 3. u vezi člana 16. stav 3. Zakona o radu. Ustavni sud ukazuje da je u sporu za ocenu zakonitosti otkaza sud vezan pre svega činjeničnim razlozima. Naime, kod pogrešne pravne kvalifikacije otkaznog razloga, u sporu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa sud je dužan da utvrdi da li je zaposleni u činjeničnom smislu učinio radnju koja mu se kao otkazni razlog stavlja na teret. U konkretnom slučaju, osporena revizijska odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u toku postupka i koje je predstavljalo osnov za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa podnosiocu.

Ustavni sud ukazuje da u konkretnom slučaju nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili diskriminatorno primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesne nepravičnosti u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu kojim je istaknuta povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne šetete kojom se oštećenom pruža odgovarajuća satisfakcija zbog utvrđene povrede prava.

Kako podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu materijalne štete ističe na ime izgubljene zarade, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ovaj zahtev očigledno vezuje za povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od toga da je Sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, to istaknuti zahtev za naknadu štete nije osnovan, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti