Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest i po godina. Sud je ocenio da je do prekomerne dužine postupka došlo zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9273/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/06), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 9. maja 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9723/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/06), kao i protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9723/10 od 4. juna 2010. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 26501/10 od 20. februara 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak započeo 8. juna 2006. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 26501/10 od 20. februra 2013. godine, nakon više od šest i po godina; da su prvostepeni i drugostepeni sud "poverovali tuženoj na osnovu pamfleta, što za inicijatora ove žalbe, nije nikakvo iznenađenje, jer je tužena državna institucija, kojoj sud dozvoljava da zloupotrebljava pravo, odugovlačeći parnični postupak, na koje su sudovi, po službenoj dužnosti, dužni da vode računa i sprečavaju zloupotrebe".

Predloženo je da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9273/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Beogradu P. 4961/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. P . iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. juna 2006. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Narodne banke Srbije - Direkcija za registre i prinudnu naplatu, radi naknade štete. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 4961/06.

Rešenjem P. 4961/06 od 19. aprila 2007. godine Prvi opštinski sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Opštinskom sudu u Vršcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14238/07 od 3. juna 2009. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/06 od 19. aprila 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud nepravilno primenio odredbe člana 20. stav 2. i člana 57. Zakona o parničnom postupku, što je za posledicu imalo donošenje nezakonitog i nepravilnog rešenja.

Postupak je nastavljen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 11309/09, a nakon 1. januara 2010. godine i sprovedene reforme u pravosuđu pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9273/10. Do donošenja presude jedno ročište (od 7. oktobra 2009. godine) je odloženo zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a nakon sledećeg održanog ročišta, na kojem je sud izvršio uvid u dostavljenu pismenu dokumentacoji, doneta je presuda.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9273/10 od 4. juna 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati štetu u iznosu od 198,20 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, po srednjem kursu, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 1. januara 2006. godine i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 26501/10 od 20. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9273/10 od 4. juna 2010. godine. U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi, postupajući po nalogu iz rešenja nekadašnjeg Opštinskog suda u Vršcu I. 84/97, u svojstvu organizacije za prinudnu naplatu, sproveo izvršenje sudskog naloga i tužiocu uplatio rentu za 2005. Godinu, i to dana 4. januara 2005. godine u iznosu od 13.465,38 dinara, a 2. februara 2005. godine u iznosu od 2.149,93 dinara, a što proizlazi iz izveštaja o stanju na tekućem računu tužioca otvorenom kod pošte „Poštanska štedionica“ a.d, Beograd; da je, polazeći od navedenog, da je tuženi u svemu postupao prema odredbama Zakona o Narodnoj banci Srbije, a u svojstvu organizacije za prinudnu naplatu, koja je sprovela izvršenje sudskog naloga, prvostepeni sud utvrdio da na strani tuženog nema odgovornosti za štetu pričinjenu tužiocu, shodno odredbi člana 172 Zakona o obligacionim odnosima, pa je odlučio kao u izreci prvostepene presude; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je doneo pobijanu odluku, te da razloge koje daje prvostepeni sud u svemu prihvata i drugostepeni sud kao potpune i jasne.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 22. aprila 2013. godine dostavljen tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 8. juna 2006. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 26501/10 od 20. februara 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko šesti po godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na prekomernu dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Naime, prvostepeni sud se rešenjem P. 4964/06 od 19. aprila 2007. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje, koje rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 14238/07 od 3. juna 2009. godine, zbog pogrešne primene procesnog prava. Postupanje nadležnih sudova – prvostepenog, koji se oglasio mesno nenadležnim i drugostepenog koji je više od dve godine odlučiovao o žalbi protiv rešenja o oglašavanju nenadležnim, dovelo je praktično do nepotrebnog produženja trajanja postupka za tri godine. Pored toga, drugostepeni sud je više od dve i i po godine odlučivao o žalbi protiv prvostepene presude .

Ustavni sud je našao da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, odnosno da je sud samo izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da ce postupak okonča u razumnom roku i da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja nadležnih sudova, isprva prvostepenog, a potom i drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9273/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/06).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao, da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 26501/10 od 20. februara 2013. godine dao detaljne, jasne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio pobijanu prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9273/10 od 4. juna 2010. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužioca i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i nearbitrerne.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić