Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava se presuda Apelacionog suda koja je utvrdila isključivu odgovornost zaposlenog za povredu na radu, iako je postojala i odgovornost poslodavca kao vlasnika opasne stvari.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Steva Kajganića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 20 16. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Steva Kajganića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1678/13 od 7. marta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1678/13 od 7. marta 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12490/10 od 2. novembra 2012. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevo Kajganić iz Beograda podneo je, 9. maja 2013. godine, preko punomoćnika Mileta Romčevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1678/13 od 7. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je obavljao posao za poslodavaca i da nije sam, niti je mogao sam da odluči da pomeri presu, kao i da on nije kriv što je drugo lice zaposleno kod istog poslodavca prevozilo presu koja nije bila obezbeđena. Stoga, kako je navedeno u ustavnoj žalbi, zaključak sudova da je isključiva odgovornost podnosioca za nastanak štete ustavnopravno neprihvatljiv. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, poništi osporenu presudu, te da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12490/10 od 2. novembra 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezan njegov bivši poslodavac da mu, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede na radu, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je tužilac faktički radio kod tuženog počev od 2006. godine, i to povremeno, uz usmeno dogovorenu mesečnu naknadu, kao i da je 21. januara 2008. godine, po nalogu direktora, radio na poslovima varenja "žabica". Dalje je utvrđeno da se, po otpočinjanju posla na zavarivanju, aparat za varenje pokvario, tako da kvar nije mogao da se popravi, zbog čega se tužilac obratio zaposlenom P.M. i u dogovoru sa njim odlučio da posao obrade "žabica" obavi na metalnoj presi koja se nalazila u hali u kojoj nije radilo grejanje. Usled niske temperature, kako je dalje utvrđeno, tužilac se obratio zaposlenom M.P. sa molbom da mu prenese presu uz pomoć viljuškara u radionicu sa grejanjem, kako bi u toj radionici mogao da obavi dat zadatak. Utvrđeno je i da je prilikom prenošenja, presa proklizala sa viljuškara na kome je prevožena, št o je tužilac primetio i pritrčao da pokušao da je zadrži rukama kako ne bi pala, u čemu nije uspeo, pa je presa pala sa viljuškara i povredila mu nogu, od čega je zadobio tešku telesnu povredu u vidu otvorenog preloma leve potkolenice.

U obrazloženju označene presude navedeno je da je, shodno utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud našao da postoje propusti u organizaciji rada tuženog kao poslodavca - imaoca opasne stvari, u smislu načina na koji je zakonski zastupnik tuženog izdavao radne zadatke i organizovao proces rada, kao i jer u njegovom odsustvu nije bilo određeno lice kojem se zaposleni mogu obratiti u vezi sa procesom rada, odnosno u konkretnom slučaju tužilac nije imao kome da se obrati sa pitanjem šta da radi u situaciji kada se aparat na kojem je trebalo da radi, pokvario. Prema stanovištu prvostepenog suda, nastanak štete bi bio isključen ili bi bio znatno smanjen da je kod tuženog postojao neko ko će da rukovodi radom zaposlenih u situaciji kada je zakonski zastupnik odsutan, te iz navedenog proizlazi odgovornost tuženog (makar i delimična) za nastalu štetu, a u smislu odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa članom 164. Zakona o radu. Prvostepeni sud je ocenio i da je doprinos tužioca nastanku štete 50%, jer je tužilac imao u vidu težinu prese, koja je iznosila oko pola tone, kao i da je mogao da pretpostavi da presa može da prokliza i padne sa konkretnog vozila prilikom transporta, što se prema rečima tužioca i ranije dešavalo, te da je trebalo da bude na odgovarajućoj razdaljini od mašine da ne ugrozi svoju bezbednost.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1678/13 od 7. marta 2013. godine preinačena je označena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je i u tom delu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud u delu u kojem je usvojio tužbeni zahtev tužioca pogrešno primenio materijalno pravo. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, prvostepeni sud je , odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva, pogrešno zaključio da na strani tuženog ne postoji osnov za oslobađanje od odgovornosti u smislu odredbe člana 177 stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ukazujući da prvostepeni sud nije uzeo u obzir prilikom ocene doprinosa tužioca nastaloj šteti da zakonski zastupnik tuženog nije dao nalog tužiocu i zaposlenom P.M. da zbog kvara aparata za varenje, kojim se u normalnim okolnostima obavlja ovaj radni zadatak, nastave rad na presi koja se nalazila u drugoj hali, niti im je naložio da presu iz jedne hale prenesu u drugu, i to na viljuškaru, na način koji nije bezbedan, kao ni da tužilac istu pridržava prilikom prenošenja. Nadalje je navedeno da je tužilac, u situaciji kada posao nije mogao da obavi putem uobičajenog aparata za varenje jer se isti pokvario, bio dužan da o tome obavesti neposrednog rukovodioca koji mu je izdao nalog za obavljanje posla, a radi rešavanja nastalog problema, što tužilac nije učinio, čime je onemogućio poslodavca da spreči ili predvidi štetu koju je tužilac pretrpeo ili da davanjem drugog radnog naloga ili organizacijom posla rizik štete izbegne ili svede na minimum. Prema stanovištu drugostepenog suda izraženom u osporenoj presudi, propust u organizaciji rada, koji se sastoji u imenovanju lica koje će da organizuje proces rada u odsustvu neposrednog rukovodioca, ne oslobađa odgovornosti zaposlenog da prilikom preduzimanja radnih zadataka postupa ne samo u skladu sa radnim nalogom poslodavca, već i na način koji je bezbedan za njegov život i zdravlje i kojim se štiti imovina poslodavca, što u konkretnom slučaju tužilac nije učinio. Ovo posebno, kako je istaknuto u obrazloženju, u situaciji kada je tužiocu bilo poznato da je prenos metalne prese viljuškarom i ranije imao za posledicu proklizavanje iste. Imajući u vidu navedeno, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da šteta koju je tužilac pretrpeo isključiva posledica njegove radnje, te na strani tuženog postoji osnov isključenja odgovornosti na osnovu odredbe člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (Član 36. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo, kao i da se ovom odredbom ne dira u pravila o odgovornosti za štetu koja potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti (član 170. st. 1. i 3.); da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174. stav 1.).

Odredbama člana 177. istog zakona propisano je: da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti (stav 1.); da se imalac stvari oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav 2.); da se imalac oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete (stav 3.); da ako je nastanku štete delimično doprinelo treće lice, ono odgovara oštećeniku solidarno sa imaocem stvari, a dužno je snositi naknadu srazmerno težini svoje krivice (stav 4.); da se lice kojim se imalac poslužio pri upotrebi stvari ne smatra trećim licem (stav 5.).

Odredbom člana 15. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme povređivanja, bilo je propisano da je zaposleni, između ostalog, dužan: da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu (tačka 3)); da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti za život i zdravlje i nastanak materijalne štete (tačka 4)). Odredbom člana 16. istog zakona bilo je propisano: da zaposlenom obezbedi uslove rada i organizuje rad radi bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, u skladu sa zakonom i drugim propisima (tačka 2.)); da zaposlenom pruži obaveštenje o uslovima rada, organizaciji rada, pravilima iz člana 15. tačka 2) ovog zakona i pravima i obavezama koje proizlaze iz propisa o radu i propisa o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu (tačka 3)); da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu (tačka 4)).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog ili arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne, odnosno očigledno pogrešne primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom parnični sud osnovanost tužbenog zahteva cenio prema pravilima o odgovornosti za opasnu stvar, te je našao da postoji osnov za isključenje odgovornosti imaoca takve stvar, usled čega je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se šteta nastala u vezi sa opasnom stvari smatra da potiče od te stvari, osim ako se dokaže da ona nije bila uzrok štete. Da bi oštećeni imao pravo na naknadu, treba da dokaže postojanje štete i vezu između štetnog događaja i opasne stvari, dok se uzročnost pretpostavlja, a o krivici se ne raspravlja. Međutim, tuženi može da dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazi izvan stvari i čije dejstvo nije moglo da se spreči. Jedan od slučajeva oslobađanja od odgovornosti (pored više sile) jeste da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica, i to radnjom koja se nije mogla predvideti ili otkloniti. Dakle, u situaciji kada se utvrdi da je šteta nastala od opasne stvari, na vlasniku te stvari je da dokaže da postoji osnov za isključenje njegove odgovornosti za nastalu štetu, odnosno da je stvarn i uzrok štete viša sila ili sama radnja oštećenog , odnosno trećeg lica, bez obzira na postojanje opasne stvari.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u toku postupka utvrdio da je do štete došlo tako što je zaposleni kod tuženog, na zahtev oštećenog, prevozio metalnu presu tešku oko pola tone, neobezbeđeno, za šta nije imao nalog tuženog niti je on o tome bio obavešten. Takođe, parnični sud je utvrdio da postoji propust tuženog poslodavca za to što nije imenovao lice koje bi organizovalo proces rada u odsustvu poslodavca, odnosno odgovornog lica, kome bi zaposleni mogli da se obrate u slučaju da nastanu prepreke prilikom obavljanja posla, ali i oštećenog koji o nastalom kvaru i nameri da prenese presu nije obavestio svog poslodavca. U takvoj situaciji parnični sud je ocenio da navedene radnje za čije nepreduzimanje je odgovoran tuženi poslodavac ne oslobađa od odgovornosti zaposlenog za nepostupanje u skladu sa svojim obavezama. U vezi sa navedenim, Ustavni sud, najpre, ukazuje da, prema pravilima o objektivnoj odgovornosti, poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni kod njega pričini u obavljanju poslova za poslodavca, između ostalog, i zato što nije vršio potreban nadzor nad zaposlenim. Stoga, iz iznetog sledi da je poslodavac odgovoran za posledice takvog propusta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se u situaciji kada je u toku parničnog postupka sud utvrdio da postoji bilo koji stepen odgovornosti vlasnika opasne stvari za nastalu štetu, kao u konkretnom slučaju, tada ne može da se smatra ustavnopravno prihvatljivim zaključak tog suda da je postojao osnov za isključenje odgovornosti vlasnika takve stvari, budući da isključenje odgovornosti podrazumeva odsustvo bilo kog stepena odgovornosti.

Takođe, u situaciji kada je lice koje je prevozilo presu u tom momentu bilo zaposleno kod tuženog poslodavca, ne bi moglo da se smatra ustavnopravno prihvatljivo ni stanovište da je konkretna šteta pričinjena radnjom trećeg lica, u situaciji kada je to lice ono za čije postupke odgovara tuženi. Međutim, Ustavni sud konstatuje da parnični sud, prilikom odlučivanja o postojanju, odnosno nepostojanju odgovornosti tuženog poslodavca, nije imao u vidu da je u toku postupka utvrdio da je i radnjom P.M, lica zaposlenog kod tuženog, prouzrokovana šteta, već je, nezavisno od navedenog, ocenio da je šteta nastala isključivom odgovornošću podnosioca.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu podnosioca, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1678/13 od 7. marta 2013. godine i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12490/10 od 2. novembra 2012. godine, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

U vezi sa zahtevom podnosioca da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio, budući da je poništio osporenu presudu i odredio da se ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje, dovoljna i adekvatna satisfakcija podnosiocu , te je odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić