Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje četrnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 14 godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Sudu je naloženo da postupak okonča u najkraćem roku, uz konstataciju nedelotvornog postupanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Vasiljevića iz Laćarka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radoslava Vasiljevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 204/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslav Vasiljević iz Laćarka podneo je 3. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Ljubice Beserovac, advokata iz Sremske Mitrovice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 204/10. Podnosilac se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 19. februara 199 9. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitorvici protiv više lica, radi naknade štete proistekle iz događaja koji se desio 1995. godine, kojom prilikom je pretrpeo tešku telesnu povredu. Dalje je naveo da je od ukupno zakazana trideset dva ročišta održano devet, i da još uvek nije doneta nijedna sudska odluka, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Smatra da su mu zbog neodlučivanja o tužbenom zahtevu u razumnom roku povređena i prava zajemčena članom 35. stav 2. i čl. 36. i 58. Ustava. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i naloži Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici da preduzme sve mere da se postupak okonča. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 204/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Radoslav Vasiljević, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 19. februara 1999. godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tuženih D.R, I.P, Z.K, D.P, D.G, V.K, C.G. i Ž.K, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo usled povreda zadobijenih od tuženih. U toku marta 1999. godine tužbe su uručene svim tuženima, osim sedmotuženom C.G. za koga se dostavnica vratila sa konstatacijom da se nalazi u Nemačkoj. U toku 2000. godine dostavljena je a dresa boravišta C.G. u Nemačkoj, na kojoj je, ovom tuženom , uručen poziv za ročište koje je bilo zakazano za 12. april 2002. godine. U septembru 2002. godine, prilikom pokušaja uručenja poziva za ročište, i za petotuženog D.G. vratila se dostavnica sa konstatacijom da se nalazi u Nemačkoj.

Do donošenja rešenja P. 180/99 od 24. septembra 2002. godine, kojim je postupak prekinut na predlog tuženih uz saglasnost tužioca, do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv tuženih, pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici od ukupno zakazana četiri ročišta dva su održana. U periodu između dva ročišta, od 20. jula 2000. godine do 12. aprila 2002. godine , nije preduzeta nijedna radnja u postupku.

Na predlog tužioca od 12. oktobra 2004. godine i 17. februara 2005. godine, postupak je nastavljen rešenjem donetim na ročištu od 22. marta 2005. godine.

U nastavku postupka, pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici, od ukupno zakazana 24 ročišta održano je pet. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog bolesti tužioca. Ostala ročišta nisu održana zbog neuredno g pozivanja tuženih - u najvećem broju slučajeva zbog neurednog pozivanja petotuženog i sedmotuženog D.G. i C.G, kojima su pozivi upućivani na adresu boravišta u inostranstvu, odnosno zbog nedolaska ovih tuženih na ročišta u slučajevima kada su bili uredno pozvani . U toku 2009. godine dostava poziva i ostalih pismena , između ostalog i rešenja od 14. maja 2009. godine, kojim je tuženima D.G. i C.G. naloženo da imenuju punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji uz upozorenje na posledice propuštanja, bezuspešno je pokušana dva puta diplomatskim putem ( prvi put uručenje nije bilo moguće zbog netačne adrese, a drugi put tuženi nisu preuzeli pismena u ostavljenom roku). U ovom delu postupka sprovedena su medicinska veštačenja preko veštaka oftalmologa, neuropsihijatra i veštaka medicine rada, saslušano je nekoliko svedoka, tužilac i drugotuženi. Poslednje ročište pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici bilo je zakazano za 28. septembar 2009. godine.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava ("Službeni glasnik RS", broj 116/08), pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici prvo ročište zakazano je za 5. april 2012. godine. Prethodno je ovaj sud u toku 2010. godine pokušao da petotuženom i sedmotuženom diplomatskim putem uruči rešenje od 14. maja 2009. godine, ali je prilikom prvog pokušaja dostave, nadležno ministarstvo sudu vratilo pismena jer su bila nepotpuna. Ministarstvo pravde je 17. maja 2011. godine dostavilo sudu tačnu adresu boravišta tuženih u Nemačkoj, kao i dokaz o uručenju pomenutog rešenja od 14. maja 2009. godine . U daljem toku postupka zakazana su još tri ročišta , koja nisu održana zbog neurednog pozivanja i nedolaska nekih od tuženih, pri čemu su pozivi za petotuženog i sedmotuženog slati na adresu prebivališta u Republici Srbiji.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski i sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede označenog prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parnič nog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankam a pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09), koji se u konkretnom postupku primenjuje saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim predlozima i zahtevima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako se dostavljanje pismena ima izvršiti državljanima Republike Srbije u inostranstvu, dostavljanje se može izvršiti preko nadležnog konzularnog predstavnika ili diplomatskog predstavnika Republike Srbije koji vrši konzularne poslove u odnosnoj stranoj državi, ili preko pravnog lica međunarodno registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja, kao i to da je dostavljanje punovažno samo ako lice kome se pismeno dostavlja pristane da ga primi (član 130. stav 2.); da kad stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, dužni su da o tome odmah obaveste sud, te da ako oni to ne učine, sud će odrediti da se sva dalja dostavljanja u parnici za tu stranku vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda (član 139. st. 1. i 2.); da će stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u Republici Srbiji, sud pozvati da u primerenom roku postave punomoćnika za primanje pismena u Republici Srbiji, a ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne postave takvog punomoćnika, sud će stranci na njen trošak postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena i o tome će obavestiti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika (član 141.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. februara 1999. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici i da se predmet i dalje nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja, imajući u vidu da postupajući sudovi (Opštinski, a zatim Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici) nisu doneli nijednu prvostepenu presudu. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje skoro četrnaest godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da postupajući sudovi nijednom nisu odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od skoro četrnaest godina, i to bez donošenja ijedne meritorne odluke, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nesporno ima (s obzirom na veštačenja koja treba sprovesti), uzimajući pri tome u obzir da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka, budući da samo jedno ročište nije održano zbog njegovog nedolaska, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje skoro četrnaest godina, a da za sve to vreme nijedanput nije odlučeno o tužbenom zahtevu, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova. Naime, imajući u vidu da je od ukupno zakazana trideset tri ročišta održano svega osam, a da najveći broj ročišta nije održan zbog neurednog pozivanja , odnosno nedolaska petotuženog i sedmotuženog, pri čemu petotuženi nakon prijema tužbe nije obavestio sud o adresi b oravišta u inostranstvu, dok je za sedmotuženog , sud još u toku 1999. godine imao saznanje da se nalazi u inostranstvu, Ustavni sud je ocenio da je isključivo na strani redovnih sudova odgovornost za nerazmno dugo trajanje konkretne parnice. Ovo stoga, što je, po nalaženju Ustavnog suda, prvostepeni sud , na čijoj strani je obaveza da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova , morao znatno pre 2009. godine da preduzme radnje u skladu sa citiranim odrdbama procesnog zakona u cilju ispunjenja uslova za uredno pozivanje tuženih, a ne da i nakon što mu je od strane Ministarstva pravde dostavljena nova tačna adresa njihovog boravišta, kao i dokaz o uručenju naloga za imenovanje punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji, ove tužene toku 2012. godine poziva na adresu prebivališta u Republici Srbiji.

Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, period od 24. septembra 2002. godine do 22. marta 2005. godine, kada je parnica na predlog tuženih, uz saglasnost pod nosioca, bila u prekidu do okončanja krivičnog postupka koji je povodom štetnog događaja vođen protiv tuženih, ne može se staviti na teret Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , ali i činjenicu da je postupak bio u prekidu dve i po godine zbog vođenja krivičnog postupka protiv tuženih. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda . Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, nalazeći da će se na taj način otkloniti štetne posledice zbog utvrđene povrede prava.

8. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da osporeni parnični postupak nije okončan, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu .

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević