Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu, koji je trajao preko šest godina, i dosuđuje naknadu štete. Preostali deo žalbe, koji osporava meritornu presudu, odbacuje kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Danice Potić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danice Potić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90037/10 (inicijalno predmet P. 6161/06 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu ) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danica Potić iz Beograda podnela je , 9 . maja 2013. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Sretkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 486/12 od 20. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90037/10 (inicijalno predmet P. 6161/06 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) .

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer su po tužbi podnetoj 26. septembra 200 6. godine protiv poslodavca - tuženog AD „BIP“ Beograd, kod koga je radila pre prestanka radnog odnosa, nadležni sudovi u dve instance vodili postupak skoro sedam godina, iako se radilo o radnom sporu radi isplate manje isplaćene zarade u određenom periodu rada, te regresa za godinu u kojoj je prestao radni odnos, a koji zahteva hitno rešavanje, bez odugovlačenja. Pored istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je osporila i navedenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav. 1. Ustava. Podnositeljka ističe da je prvostepenom odluk om u celini bio usvojen njen tužbeni zahtev , ali da je osporenom drugostepenom odlukom preinačena prvostepena presuda tako što je pravosnažno odbijen njen tužbeni zahtev koji se odnosio na isplatu manje isplaćene zarade, a delimično usvojeno potraživanje po osnovu regresa za 2006. godinu, u iznosu od samo 1.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom . Podnositeljka smatra da je drugostepeni sud, za razliku od prvostepenog suda, pogrešno ocenio izvedeni dokaz ekonomskim veštačenjem, te i pored nalaza veštaka izveo pogrešan zaključak da tužbeni zahtev tužilje treba odbiti, a kod dosuđenog iznosa za regres, bez obrazloženja , primenio retroaktivno opšti akt na situaciju tužilje (s obzirom da je Aneks kolektivnog ugovora na koji se poziva drugostepeni sud donet nakon prestanka radnog odnosa podnositeljke). Predlaže da se njena ustavna žalba usvoji i utvrdi povreda označenih ustavnih prava, te traži naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknadu troškova u ustavnosudskom postupku na ime sastava ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 90037/10 (inicijalno predmet P. 6161/06 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu ), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 26. septembra 200 6. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog AD „BIP“ Beograd, kojom je tražila da joj poslodavac kod koga joj je prestao radni odnos isplati manje isplaćene zarade u periodu od 1. aprila 2003. do 1. avgusta 2005. godine, kao i regres za 2006. godinu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 6161/06.

Do donošenja presude Opštinskog suda P. 6161/06 od 14. aprila 200 9. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, bilo je zakazano devet i održano četiri ročišta za glavnu raspravu, na kojima je obavljeno ekonomsko veštačenje i pročitano više pismenih dokaza. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu, a rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3203/10 od 24. novembra 20 10. g odine je ukinuta navedena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Razlozi za pet neodržanih ročišta bili su na strani postupajućeg sudije, koji je dva puta bio sprečen da postupa u predmetu, zatim, zato što je veštak neposredno na ročištu dostavio svoj nalaz i mišljenje, te zato što je tužilja jednom tražila rok da precizira tužbeni zahtev prema nalazu veštaka, iako joj je taj nalaz bio uručen skoro četiri meseca pre predloga da se ročište ne održi. Nakon još dvadeset jednog dana je precizirala tužbeni zahtev.

U ponovnom prvostepenom postupku, održana su dva ročišta od tri zakazana (jedno nije održano jer tuženi nije bio uredno pozvan), te je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90037/10 od 13. septembra 20 11. godine ponovo usvojen tužbeni zahtev tužilj e. Odlučujući o žalbi tuženog izja vljenoj protiv navedene presude, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž 1. 486/12 od 20. februara 20 13. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke, za iznos od 1.000,00 dinara po osnovu regresa za 2006. godinu, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos, te u tom delu odbio žalbu tuženog, kao neosnovanu. Međutim, u preostalom delu stava prvog izreke je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan , kojim je tražila da joj se na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. godinu isplati još iznos od 20.216,00 dinara, sa zakonsk om zateznom kamatom, kao i na ime manje isplaćene naknade zarade za period od 1. aprila 2003. do 1. avgusta 2005. godine u ukupnom iznosu od 86.722,14 dinara, sa zakonsk om zateznom kamatom od perioda dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa. Trećim stavom izreke navedene pres ude ukinuto je rešenje o troškovima postupka i predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak. Ova presuda, koja je i osporena ustavnom žalbom, uručena je punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, 11. aprila 2013. godine. U obrazloženju navedene presude, između ostalog je navedeno, da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, tužilji je bila zaposlena kod tuženog i obavljala poslove samostalnog referenta plana i nalaze; ugovor o radu joj je otkazan 12. jula 2006. godine zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških i ekonomskih i organizacionh promena; ona je bila korisnik novčane naknade zbog rada sa skraćenim radnim vremenom po rešenju Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Filijala Beograda (u daljem tekstu: Fond) od 23. aprila 1996. godine, počev od 5. aprila 1996. godine, kada je razvrstana u II kategoriju invalidnosti sa pravom na raspoređivanje na zaposlenje sa skraćenim radnim vremenom od polovine punog radnog vremena na svom poslu referenta za plan i analizu; rešenjima Fonda od 5. decembra 2005. i 6. decembra 2005. godine tužilji je određena naknada zarade za označeni period u drugačijim iznosima; tuženi je isplaćivao naknadu zarade u svemu prema navedenim rešenjima a nije bilo sporno da joj poslodavac nije isplatio regres za kalendarsku 2006. godinu; tužilji je bilo odobreno korišćenje godišnjeg odmora za tu kalendarsku godinu u trajanju od 32 radna dana u periodu od 29. maja do 11. jula 2006. godine; Kolektivnim ugovorom tuženog od 30. decembra 2005. godine bilo je predviđeno da se regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćuje tromesečno u jednakom iznosu u zavisnosti od finansijske mogućnosti društva po odluci poslodavca i da ne može biti manji od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike a prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa za poslove statistike; Aneksom Kolektivnog ugovora, koji je zaključen između poslodavca i sindikalne organizacije Samostalnog sindikata 27. decembra 2006. godine, ugovorne strane saglasile su se da se, zbog izuzetno teške finansijske situacije poslodavca u 2006. i 2007. godini, u kojoj je on poslovao sa gubitkom, zaposlenima za 2006. godinu na ime regresa izvrši isplata od 1.000,00 dinara po zaposlenom, i to uz isplatu decembarske plate za tu godinu. Drugostepeni sud, za razliku od prvostepenog suda, nalazi da tužilja nema pravo na isplatu iznosa za regres veću od 1.000,00 dinara, jer se navedeni opšti akti odnose na sve zaposlene koji su ostvarili pravo na regres u 2006. godini, nezavisno od toga da li im je prestao radni odnos ili ne, a suprotno stanovište bi dovelo do diskriminacije zaposlenih i neravnopravnog položaja onih kojima je prestao radni odnos i onih koji su nastavili da rade, a u vezi sa istom vrstom primanja. Takođe, drugostepeni sud je stanovišta da tužilja nema pravo ni na isplatu naknade zarade koju je tražila u označenom periodu, a koja predstavlja razliku naknade zarade između isplaćene zarade i zarade obračunate prema članu 83. Zakona o penzijsko m i invalidsko m osiguranj u, koji je važio u vreme sticanja prava tužilje na novčanu naknadu zbog rada sa skraćenim radnim vremenom, jer ona nije pobijala zakonitost navedenih rešenja Fonda za označeni vremenski period kada je poslodavac i vršio isplate upravo prema tim rešenjima.

Rešenjem Vrhovnog suda Rev2. 1305/13 od 6. novembra 2013. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 486/12 od 20. februara 2013. godine. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90037/10 od 7. aprila 2014. godine odlučeno je o troškovima postupka, a punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, rešenje je uručeno 26. aprila 2014. godine, protiv koga žalba nije izjavljivana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio, a krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, da je povodom glavne stvari parnični postupak trajao preko šest godina i šest meseci, što podnositeljka i osporava ustavnom žalbom, a da je prav nosnažno rešenje o troškovima postupka podnositeljki dostavljeno posle podnošenja ustavne žalbe, godinu dana nakon dostavljanja pravnosnažne odluke o glavnoj stvari, odnosno nakon pet meseci po odbačaju revizije podnositeljke kao nedozvoljene.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, izuzev što je dokazni postupak bio obimniji jer je zahtevao veštačenje, ali da se duže trajanje postupka od prihvaćenog standarda svakako time ne može opravdati.

Podnositeljka ustavne žalbe je imala legitiman interes za ažurno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja i svojim ponašanjem je u izvesnoj meri doprinela da postupak duže traje, jer je tek posle skoro pet meseci od prijema nalaza veštaka precizirala svoj tužbeni zahtev, tražeći prethodno neodržavanje jednog zakazanog ročišta upravo iz razloga jer to nije blagovremeno, pre zakazanog ročišta, učinila.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je odlučujući doprinos dužem trajanju postupka dao nadležni prvostepeni sud, jer je jednom njegova odluka vraćena na ponovno razmatranje , a drugi put preinačena. Naime, iako je prva prvostepena presuda doneta za nepune tri godine, ona je ukinuta od strane drugostepenog suda u celini, tako da je pravnosnažno o tužbenom zahtevu podnositeljke odlučeno u ponovnom prvostepenom postupku, i to preinačenjem prvostepene presude od strane Apelacionog suda u Beogradu. Na strani sudova druge instance nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer o nje noj tužbi nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, vrstu spora, ali i doprinos podnositeljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Nasuprot navodima podnositeljke ustavne žalbe da joj je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 486/12 od 20. februara 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje , Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen ih sudskih odluka. Ovo iz razloga što podnositeljka ustavnom žalbom osporava ocenu dokaza – nalaza veštaka u vezi manje isplaćene zarade, što nije ustavnopravni razlog, a zatim navod i da drugostepena odluka ne sadrži obrazloženje odluke o usvajanju samo dela traženog iznosa za regres u godini u kojoj joj je prestao radni odnos, iako se Apelacioni sud o tome, upravo suprotno navodima ustavne žalbe, detaljno izjasnio, uz ustavnopravno prihvatljive argumente. Ustavni sud još jednom ukazuje da nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni sud, sada treće instance, u sporu gde revizija nije dozvoljena, još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. S toga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka predUstavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti