Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 19 godina. Zbog utvrđene povrede, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Čedomira Milosavljevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1.Usvaja se ustavna žalba Čedomira Milosavljevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem P. 8263/91 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2 . Utvrđuje se pravo podnosi oca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Čedomir Milosavljević iz Beograda je 5. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Nenada Milovanovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenj e u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8263/91.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je spor radi naknade nematerijalne i materijalne štete protiv tuženog KOMPANIJE "DUNAV OSIGURANjE" AD iz Beograda započeo podnošenjem tužbe 28. oktobra 1991. godine, a da je isti okončan tek posle 19 godina. Podnosilac predlaže Ustavnom sudu da utvrdi povredu označenog ustavn og prava i traži naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8263/91 (kasnije predmet P. 6198/04 i P. 8333/0) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) započet je predmetni parnični postupak 28. oktobra 1991. godine, podnoše njem tužbe podnosioca ustavne žalbe protiv DD za osiguranje "Dunav" iz Beograda, radi naknade nematerijalne i materijalne štete koju je pretrepeo kao posledicu saobraćajne nezgode, za koju je pravnosnažnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 1798/89 od 29. avgusta 1990. godine oglašen krivim Ž.Đ, a koji je bio osiguranik tuženog. Predmet je zaveden pod brojem P. 8263/91.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8263/91. od 11. s eptembra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u iznosu od 1.887.233,00 dinara , sa zateznom kamatom počev od 11. septembra 2003. godine pa do končane isplate , a tužba je povučena u delu kojim je traženo da se tužena KOMPANIJA "DUNAV OSIGURANjE" AD iz Beograda obaveže da tužioci na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove i fizičke bolove, te za pretrpljeni strah i za narušen estetski izgled is plati određene iznose. Do donošenja prvostepene presude Opštinski sud je zakazao 35 ročišta za glavnu raspravu. Na održanim ročištima sud je sproveo veštačenje od strane veštaka medicinske struke, kao i ekonom sko-finansijsko veštačenje, a sa više traženih dopunskih veštačenja, te saslušanja veštaka. Radi sprovođenja veštačenja i pribavljanja potrebnih podataka Opštinski sud se više puta ponovljenim nalozima obraćao Vojnoj pošti u kojoj je tužilac radio, te uz veći broj urgencija tražio izjašnjenje od Računskog centra Vojske Jugoslavije, a zatim, u toku dokaznog postupka, takođe više puta urgirajući, pribavio izveštaj e Više lekarske komis ije i Zavoda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Šest ročišta za glavnu raspravu nije održao iz sledećih razloga: na predlog tuženog, zbog izostanka veštaka, jer tuženi nije bio uredno pozvan, a tri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Odlučujući o žalbi tužen og izjavljenoj 9. februara 2004. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2968/04 od 5. maja 2005. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8263/91. od 11. septembra 2003. godine i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden u Opštinskom sudu pod brojem P. 6198/04. Nakon 14 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 11 održano, a tri ročišta nisu održana (zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jer veštak nije vratio spise i zbog ostavljanja roka za izjašnjenje stranka na dopunski nalaz veštaka), Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu. Na održanim ročištima izvedeno je veštačenje od strane veštaka medicinske struke na okolnost nastanka štete koju je tužilac pretrpeo i pribavljen dopunski nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke, te saslušani vešta ci i jedan svedok.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6198/04 od 27. decembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 3.342.133,38 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2006. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka.

Tužena je 11. aprila 200 8. godine uložila žalbu protiv navedene presude , a tužilac je istog datuma podneo predlog za ispravku presude ili žalbu na rešenje o troškovima postupka. Obe parnične stranke su dostavile odgovor na žalbu. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6321/08 od 24. septembra 2008. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6198/04 od 27. decembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje . Pred Opštinskim sud om predmet je dobio broj P. 8333/08.

U trećem ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud je u 2008. godini zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana jer je veštak vratio spise neposredno pred ročište i jer je sud ostavio strankama rok za izjašnjenje po primedbama na dopunski nalaz veštaka. Na pet od ržanih ročišta određeno je dopunsko veštačenje veštaka finasnijske struke, pribavljen njegov dopunski nalaz i saslušan veštak, pa je glavna rasprava zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8333/08 od 21. septembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu nak nadi materijalnu štetu na ime izgubljene zarade zbog posledica saobraćajnog udesa od 4. februara 1989. godine, u iznosu od 2.196.623,37 dinara, s a zakonskom zateznom kamatom počev od 10. februara 2009. godine pa do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 11286/10 od 29. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu njenu žalbu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8333/08 od 21. septembra 2009. godine. Navedena presuda je tuženoj uručena 5. jula 2010. godine, a 30. avgusta 2010. godine (posle jedne neuspele dostave) je uručena punomoćniku tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava kojima se jemče prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.) .

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku (" Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1 .), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je 28. oktobra 1991. godine pokrenut parnični postupak, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a okončan je dostavljanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11286/10 od 29. aprila 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba 5. avgusta 2010. godine, trajao je ukupno 18 godina i nepunih deset meseci .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Složenost pravnih pitanja i činjeničn e građe u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioc a ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obimniji dokazni postupak, osim izvođenja dokaza veštačenjem, te da složenost postupka ne može biti opravdanje za skoro devetnaestogodišnje trajanje postupka.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti za podnosioca.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već da je naprotiv imao proaktivan stav u toku postupka, tražeći ubrzanje i okončanje postupka.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govore donete dve prvostepene presude koje su dva puta puta ukidane u celini od strane drugostepenog suda i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje, da bi po donošenju treće prvostepene presude, koja je potvrđena u postupku po žalbi, postupak okonačan . Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, doprinos dugom trajanju postupka dali su i nadležni državni organi od kojih je sud tražio izveštaje i podatke, a koji po nalozima suda nisu postupali ili su neblagovremeno postupali, i pored više urgencija suda. Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju ''Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske'' o d 13. jula 1983. godine ( broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji j e vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8263/91 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odredio da se štetne posledice otklone, tako što se podnosiocu ustavne žalbe priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i značaj predmeta spora za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti