Odluka Ustavnog suda o povredi prava u prekršajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i na imovinu. Izrečena zaštitna mera oduzimanja 10.000 evra zbog neprijavljivanja novca na granici predstavlja prekomeran teret i nije srazmerna učinjenom deviznom prekršaju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi A. A . iz Austrije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. A . i utvrđuje da su presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 21954/15 od 1. decembra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prav a na pravično suđenje i na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 21954/15 od 1. decembra 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv presude Prekršajnog suda u Pirotu - Odeljenje suda u Dimitrovgradu Pr. 4118/15 od 17. novembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. A . iz Austrije je , 15. januara 2016. godine, preko punomoćnika S . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 21954/15 od 1. decembra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama „člana 32. stav 2.“ i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava iz člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se pravo garantovano označenom odredbom navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povred e ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena sudska odluka kojom je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim zbog učinjenog deviznog prekršaja i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara, uz izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 10.000,00 evra.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je oduzeti novac zakonitog porekla, o čemu su sudu priloženi dokazi, kao i da izricanje zaštitne mere prevazilazi svrhu primene zaštitnih mera, jer je u očiglednoj nesrazmeri sa učinjenim prekršajem, naročito što učinjenim prekršajem Republici Srbiji nije učinjena nikakva šteta. Podnosilac je naveo da sud ima pravo da izrekne zaštitnu meru, ali da se mora voditi računa o postojanju ravnoteže između opšteg društvenog interesa i prava na mirno uživanje imovine, koja je u konkretnom slučaju grubo narušena.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutih prava, poništi osporenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak, te utvrdi postojanje osnova za vraćanje predmetnog efektivnog stranog novca, odnosno osnova za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prekršajnog suda u Pirotu - Odeljenje suda u Dimitrovgradu (I-5) Pr. 4118/15 od 17. novembra 2015.godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen je krivim za prekršaj iz člana 63. st av 1. t ačka 14) Zakona o deviznom poslovanju i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 30.000 dinara uz izricanje zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 10.000 evra.

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je protiv prvostepene presude izjavio žalbu u kojoj je, pored ostalog, istakao da je u konkretnom slučaju zaštitna mera preterana i prevazilazi kako svrhu primene zaštitnih mera, tako i opštu svrhu prekršajnih sankcija. Dalje je naveo da izrečena zaštitna mera nije u skladu sa članom 58. stav 1. Ustava i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Konačno, naveo je da prvostepeni sud nije izveo, pored ostalog, dokaz o poreklu predmetnog novca, a da je to učinio, mogao bi da primeni institut delimičnog oduzimanja predmeta prekršaja. Branilac je u prilogu izjavljene žalbe dostavio izvod iz banke, iz koga se vidi da je podnosilac 21. oktobra 2015. godine podigao iznos od 19.245,43 evra.

Osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 21954/15 od 1. decembra 2015. godine je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presud e Prekršajnog suda u Pirotu - Odeljenje suda u Dimitrovgradu (I-5) Pr. 4118/15 od 17. novembra 2015. godine.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je „prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje u pogledu postojanja prekršaja opisanog u izreci prvostepene presude“; da je „pravilno okrivljeni oglašen odgovornim za učinjeni prekršaj, jer je u postupku utvrđeno da je dana 16. novembra 2015. godine u 16,15 časova doputovao na izlazu iz Republike Srbije na granični prelaz Gradina putničkim vozilom … i u postupku carinske kontrole upitan na turskom jeziku da li ima nešto da prijavi za carisnku kontrolu, odgovorio da nema ništa, te je detaljnom kontrolom u prednjem levom džepu pantalona pronađeno ukupno 20.000,00 evra; da je „okrivljenom vraćen dozvoljeni iznos od 10.000,00 evra, dok je iznos od 10.000,00 evra zadržan potvrdom broj 25 od 16. novembra 2015. godine, jer isti nije imao potvrdu o unosu strane efektivne valute u Republiku Srbije, kojom bi opravdao posedovanje iznosa većeg od 10.000,00 evra; da se „predlog branioca okrivljenog da se okrivljenom oduzme novac u manjem iznosu ne može prihvatiti iz razloga jer je pravilno prvostepeni sud našao da ne postoje razlozi za delimično oduzimanje novca“.

4. Odredbama člana 32. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1.); da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 2.).

Odredbom člana 58. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Saglasno odredbama člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.) a prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16-Odluka US) propisano je: da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.); da su prekršajne sankcije kazne, kazneni poeni, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere (član 32.); da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu (član 33.); da se novčana kazna može raspisati u rasponu od 5.000 do 150.000 dinara za fizičko ili odgovorno lice i da se izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, za prekršaje iz oblasti javnih prihoda, javnog informisanja, carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, životne sredine, prometa robe i usluga i prometa hartijama od vrednosti zakonom mogu propisati kazne u srazmeri sa visinom pričinjene štete ili neizvršene obaveze, vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet prekršaja, ali ne više od dvadesetostrukog iznosa tih vrednosti s tim da ne prelazi petostruki iznos najvećih novčanih kazni koje se mogu izreći po odredbi stava 1. ovog člana (član 39. stav 1. tačka 1) i stav 4.); da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.); da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)); da se zaštitne mere izriču uz izrečenu kaznu, opomenu ili vaspitnu meru (član 53. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti od učinioca prekršaja, da će sud koji je doneo presudu odrediti, u skladu sa posebnim propisima, da li će se oduzeti predmeti uništiti, prodati ili predati zainteresovanom organu, odnosno organizaciji i da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta (član 54. st. 1, 2. i 4. ).

Odredbama Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14) propisano je: da se ovim zakonom uređuju jednostrani prenosi sredstava plaćanja iz Republike Srbije (u daljem tekstu: Re publika) i u Republiku koji nemaju obeležja izvršenja posla između rezidenata i nerezidenata (član 1. stav 1. tačka 4)); da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva (član 31.); da carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju (član 47.); da carinski organ na graničnom prelazu privremeno oduzima od rezidenata i nerezidenata uz izdavanje potvrde, dinare i efektivni strani novac, čekove i hartije od vrednosti koji glase na stranu valutu koji prelaze iznos koji propiše Narodna banka Srbije (član 48.); da će se novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj nerezident – fizičko lice ako ne postupi u skladu sa propisom Narodne banke Srbije koji uređuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (član 31.) (član 63. stav 1. tačka 14 )); da će se za prekršaj iz člana 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja i da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (član 64. st . 1. i 2.).

Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva („Službeni glasnik RS“, br. 67/06, 52/08 i 18/09) propisano je: da nerezident – fizičko lice može slobodno unositi u Republiku efektivni strani novac, s tim što je dužan da iznos veći od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti prijavi nadležnom carinskom organu, koji mu o tome izdaje potvrdu (tačka 11a); da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac do iznosa od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stanoj valuti, da ako ovaj nerezident istovremeno u inostranstvo iznosi dinare i efektivni strani novac – ukupan iznos tih sredstava ne može preći 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti, te da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac iznad iznosa iz stava 1. ove tačke – koji je prijavio pri ulasku u Republiku – na osnovu potvrde o unošenju efektivnog stranog novca u Republiku, koju obezbeđuje i overava carinski organ, koji je podigao s deviznog računa ili devizne štedne knjižice kod banke u Republici – na osnovu potvrde te banke, koji je stekao prodajom dinara dobijenih prethodnim korišćenjem platne kartice u Republici – na osnovu potvrde menjača, a da potvrde iz stava 2. ove tačke carinski organ poništava pri prvom izlasku iz Republike (tačka 12.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu povređena prava na pravično suđenje i na imovinu tako što mu je presudom Prekršajnog suda u Pirotu - Odeljenje suda u Dimitrovgradu Pr. 4118/15 od 17. novembra 2015. godine izrečena zaštitna mera oduzimanja zakonito stečenog novca, kojom je oduzeta količina novca u drastičnoj nesrazmeri sa učinjenim prekršajem. Ustavni sud je utvrdio da iz navoda i razloga ustavne žalbe nesumnjivo proizlazi da podnosilac, pored povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, ističe i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koju je očiglednom omaškom označio kao odredbu člana 32. stav 2. Ustava, s obzirom na to da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod koji bi se mogao dovesti u vezu sa sadržinom prava iz člana 32. stav 2. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao nerezident, 16. novembra 2015. godine, na izlasku iz Republike Srbije, na graničnom prelazu Gradina, iznosio u inostranstvo efektivni strani novac u iznosu od 20.000,00 evra, koji nije prijavio nadležnom carinskom organu prilikom ulaska u Republiku Srbiju, te da nije posedovao potvrdu carinskog organa o unošenju ovog novca u našu zemlju. U prekršajnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, podnosiocu ustavne žalbe je izrečena novčana kazna u iznosu od 30.000,00 dinara i zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 10.000,00 evra, iako je podnosilac prekršajnom sudu, kao dokaz o poreklu oduzetog novca , dostavio izvod iz banke iz kojeg je sud utvrdio da je podnosilac 21. oktobra 2015. godine podigao iznos od 19.245,43 evra.

Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka, s utemeljenjem na praksi Evropskog suda za ljudska prava, ustanovio garancije prava na pravično suđenje. Posebna garancija prava na pravično suđenje odnosi se na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Garancije prava na obrazloženu sudsku odluku, obavezuju sud da navede precizne, jasne i razumljive razloge na kojima bazira odluku, a koji su izgrađeni na primeni i tumačenju relevantog prava. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluk e. Sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, stav 43 . i Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

U ovom konkretnom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud konstatuje da u osporenoj presudi Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu ne uočava da su uzeti u razmatranje svi relevantni pravni propisi, već da je presuda zasnovana samo na primeni člana 63. stav 1. tačka 14 ) i člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju. Članom 64. stav 2. Zakona propisana je mogućnost delimičnog oduzimanja novca ukoliko „pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet uzme u celini“. Razmatrajući navode Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu ne uočava se da je sud s dužnom pažnjom pristupio razmatranju pobuda i okolnosti pod kojima je izvršen prekršaj, niti da je primenio i tumačio navedenu odredbu u celini, uz razmatranje da li bi se svrha zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja ispunila i delimičnim oduzimanjem predmeta. U odnosu na navode u žalbi da je trebalo primeniti pored stava 1. i stav 2. navedenog člana Prekršajni apelacioni sud - Odeljenje u Nišu konstatuje samo da je „pravilno prvostepeni sud našao da ne postoje razlozi za delimično oduzimanje novca“. Tačnije, Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Nišu nije, u skladu sa garancijama prava na obrazloženu sudsku odluku, ispitao odlučno pitanje koje je u žalbi protiv prvostepene presude postavio branilac podnosioca ustavne žalbe – da mu se oduzme novac u manjem iznosu, već se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

Prekršajni apelacioni sud - Odeljenje u Nišu nije obrazložio u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, značaj i uticaj činjenice da je novac koji je predmet prekršaja zakonitog porekla, da je dokaz o poreklu novca dostavljen sudu, kao i okolnosti konkretnog prekršaja, odnosno gde se novac nalazio, da li je i kako bio sakriven, koji je bio način prenošenja novca i sl. Dodatno, u odnosu na istaknuto trebalo je ceniti i to da je prekršilac stranac, razmotriti da li je i u kojoj meri bio upoznat sa propi sima Republike Srbije i sankcija koja može uslediti u slučaju prekršaja. U tom kontekstu treba imati u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome kada sud odlučuje da li je određeno ponašanje bilo u skladu sa zakonom mora se imati u vidu i okolnost da li je zakon bio pristupačan osobi koja je u pitanju i predvidljiv po pitanju očekivanih posledica (videti presudu ESLjP u predmetu Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, stav 52.).

Na osnovu navedenog Ustavni sud smatra da osporena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje razloga na osnovu kojih je u konkretnom slučaju ocenjeno da se svrha zaštitne mere ne bi ostvarila i delimičnim oduzimanjem predmeta prekršaja u skladu sa odredbom člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, kao i odredbama člana 5. stav 2. i člana 51. stav 1. Zakona o prekršajima kojima je propisana svrha sankcije i svrha zaštitne mere, a na šta je branilac podnosioca ustavne žalbe u žalbenom postupku ukazivao. Na ovaj način je dovedeno u pitanje pravo podnosioca da od drugostepenog suda koji je odlučivao o žalbi dobije obrazložene razloge zbog kojih njegovi žalbeni navodi nisu prihvaćeni. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi ovog prava, u suštini, obrazlaže tvrdnjom da je „izrečena zaštitna mera prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 10.000,00 evra u drastičnoj nesrazmeri sa bićem predmetnog prekršaja, odnosno samom radnjom neprijavljivanja predmeta prekršaja“.

Ustavni sud konstatuje da Ustav u članu 58. stav 1. garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na imovinu nije apsolutno pravo, budući da Ustav u stavu 2. člana 58. predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Istovremeno, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, mirno uživanje imovine, koja je stečena na osnovu zakona, može biti uskraćeno ili ograničeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, od 23. septembra 1982. godine, stav 61.).

Da li je mešanje opravdano, odnosno da li je oduzimanje ili ograničenje prava svojine u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava, mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ismayilov protiv Rusije, broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine i Grifhorst protiv Francuske, broj 28336/02, od 26. februara 2 009. godine).

Primenjujući prethodno navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je nesporno da je podnosilac imao pravo svojine na predmetnom novcu, kao i da mu je u prekršajnom postupku navedeno pravo oduzeto izricanjem zaštitne mere – oduzimanjem predmeta prekršaja u iznosu od 10.000,00 evra, čime je došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje konstatuje da pitanje da li ta vrsta oduzimanja prava svojine predstavlja i povredu prava iz člana 58. Ustava, zavisi od ocene postojanja navedena tri uslova, odnosno ocene Suda da su osporenoj presudi ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno oduzimanje prava svojine.

Ocenjujući postojanje prvog uslova, da li je oduzimanje svojine propisano zakonom, Ustavni sud konstatuje da je zaštitna mera – oduzimanje predmeta prekršaja propisana Zakonom o prekršajima i Zakonom o deviznom poslovanju, koji su i primenjeni u konkretnom slučaju prilikom oduzimanja prava svojine podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postojanje drugog uslova, da li postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je ovo mešanje težilo legitimnom cilju u opštem interesu. Naime, materija prometa i prenosa novca nosi posebnu osetljivost, s obzirom na to da može biti skopčana sa kriminalnim aktivnostima, te da poreklo novca može biti nezakonito, pa su utoliko propisi u ovoj oblasti u uskoj povezanosti sa ograničenjem prava na imovinu u svrhu zaštite javnog interesa. Sa druge strane, postoje i one pravne situacije u kojima imovina jeste zakonitog porekla, ali da i pored toga postoji ovlašćenje javnih vlasti da u određenoj meri zad iru u to pravo. Naime, sam čin unošenja , odnosno prenošenja novca preko državne granice i teritorije Republike Srbije nije protivzakonit, pod propisanim uslovima. Zakonito je novac uneti i preneti, bez ograničenja iznosa , uz obavezu koja se sastoji u prijavljivanju i uzimanju potvrde o posedovanju i prenošenju onog novčanog iznosa koji prelazi granicu od 10.000,00 evra, do koje ne postoji obaveza prijavljivanja. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije imao potvrdu o unosu strane efektivne valute u Republiku Srbiju, niti je prilikom izlaska prijavio novac. Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da li je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravična ravnoteža, odnosno potrebna srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca neće biti postignuta, ukoliko je neko lice snosilo pojedinačan i prekomeran teret (videti, pored ostalih, presude u predmetima Ismayilov protiv Rusije, od 6. novembra 2008. godine, stav 38; Gabrić protiv Hrvatske, od 5. februara 2009. godine, stav 39; Grifhorst protiv Francuske, od 26. februara 2009. godine, stav 94; Boljević protiv Hrvatske, od 31. januara 2017. godine, stav 41.). Da bi mešanje u mirno uživanje imovine bilo srazmerno treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini učinjenog kaznenog dela i posledici koje ono proizvodi. Pri tome sud mora voditi računa i o tome da li je izvršenjem kaznenog dela nastala i kakva šteta za državu.

U konkretnom slučaju, kako bi se ustanovila srazmernost izvršenog prekršaja i izrečene sankcije, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zato što je propustio da nadležnim carinskim vlastima prijavi da prenosi u inostranstvo efektivni strani novac u iznosu od 20.000,00 evra. Za tu vrstu prekršaja, primenom relevantog pravnog okvira, sud može odrediti sankciju koja se sastoji u novčanoj kazni i zaštitnu meru oduzimanja predmeta prekršaja u potpunosti ili delimično, a shodno članu 64. stav 1. i stav 2. Zakona o deviznom poslovanju. Ustavni sud je utvrdio da je u Zakonu o prekršajima propisano da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.), a da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.).

Ocenjujući srazmernost izrečene sankcije, Ustavni sud napominje da je sud izrekao sankciju novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara i zaštitnu meru oduzimanja celokupnog iznosa neprijavljenog novca. Ustavni sud ponavlja i na ovom mestu da Zakonom o deviznom poslovanju nije propisana obaveza potpunog oduzimanja novca koji se neprijavljen prenosi, već da se izuzetno može izvršiti delimično oduzimanje predmeta ukoliko se na osnovu pobuda ili drugih okolnosti pod kojima je prekršaj izveden može zaključiti da nije opravdano da se predmet oduzme u celini.

Imajući u vidu napred rečeno, Ustavni sud smatra da je srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa koji se u konkretnom slučaju ogledao u neprijavljivanju prenošenja određenog iznosa novca sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine narušena.

Stoga je Ustavni sud ocenio da oduzimanje predmeta prekršaja u celini, uz izrečenu novčanu kaznu, predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, te da izrečena zaštitna mera, kao mera u cilju zaštite javnog interesa, nije bila srazmerna zaštiti prava podnosioca na mirno uživanje imovine.

7. Polazeći od svega prethodno izloženog, saglasno odredabama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usta vnu žalbu usvojio i utvrdio da su presudom Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Nišu Prž. 21954/15 od 1. decembra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen a prav a na pravično suđenje i na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Prekršajni apelacioni sud - Odeljenje u Nišu donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Prekršajnog suda u Pirotu - Odeljenje suda u Dimitrovgradu Pr. 4118/15 od 17. novembra 2015. godine.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u prekršajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti