Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o uklanjanju dalekovoda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko osam godina i još nije okončan. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete i nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. I. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. I. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 602/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 352/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2.Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao, kada se steknu uslovi.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. I. iz L. je 8. avgusta 20 11. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 602/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 352/06), kao i zbog povrede prava život i prava na slobodu i bezbednost, zajemčenih odredbama čl. 24. i 27. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je, u svojstvu tužioca, pokrenuo spor pred Opštinskim sudom u Leskovcu protiv tuženog - PD "J." DOO N. tužbom od 10. februara 2006. godine, koji još uvek traje, a da ni prvostepena presuda nije doneta, i to zbog odugovlačenja i nečinjenja suda. Kako je tužba podneta, između ostalog, i radi uklanjanja nelegalno postavljenih električnih vodova visokog napona koji idu preko sredine njegovog placa, njegova bezbednost i bezbednost njegove porodice je ugrožena, a jednom prilikom su i pokidani vodovi ugrozili život njegove sestre, te podnosilac ističe i povredu prava na život i prava na bezbednost. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, naloži nadležnom sudu da okonča postupak bez odlaganja i nadoknadi mu nematerijalnu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i materijalnu štetu koju je pretrpeo do trenutka podnošenja tužbe u ovom sporu (utvrđena veštačenjem), odnosno koju trpi i posle podnošenja tužbe zbog seče voćaka i drveća, te zbog zapuštanja porodičnog domaćinstva zbog nedostatka elementarnih uslova za život, s obzirom na to da suđenje predugo traje. Podnosilac je urgirao podnescima od 6. februara 2012. godine i 26. juna 2013. godine da se ustavnosudski postupak ubrza.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 602/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 352/06) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 8. februara 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog "E." L, radi činidbe i naknade štete.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 352/06. U tužbi je navedeno da je na osnovu pravnosnažne presude toga suda P. 2607/82 od 3. avgusta 1984. godine, donete u sporu tužioca "E." iz L. protiv tuženog S. I. - oca podnosioca ustavne žalbe, utvrđeno pravo službenosti prolaza pešice i kolima i drugim motornim vozilima sa seoske ulice preko kapije od trafostanice (vlasništvo tužioca), ali da pritom nije određena visina nadoknade za korišćenje prava službenosti koje pripada tuženom, odnosno tužiocu u ovom sporu kao vlasniku dvorišta. Opštinski sud je na prva dva ročišta održana 5. aprila i 5. oktobra 2006. godine nalagao tužiocu da uredi tužbu, te je tužilac podnescima od 18. aprila i 18. oktobra 2006. godine, opredelio tužbeni zahtev tražeći da se obaveže Privredno društvo "J." DOO N. da ukloni naknadno postavljene vodove niskonaponske mreže koji prolaze od trafostanice (svojine tuženog), koja se nalazi u dvorištu tužiočeve kuće u D. S, preko sredine tužiočevog dvorišta; da mu tuženi plaća naknadu za korišćenje službenosti prolaza pešice, kolima i drugim motornim vozilima sa seoske ulice preko kapije i zapadnog dela dvorišta do trafostanice u određenom mesečnom iznosu; da mu naknadi štetu pričinjenu na zasadima voćaka i ogradi; da se tuženi obaveže da ukloni otpatke nastale prilikom održavanja trafostanice i da se ubuduće uzdržava od pričinjavanja štete na poslužnom dobru čiji je tužilac vlasnik, te da mu naknadi troškove postupka. Prvo naredno ročište održano je 5. jula 2007. godine. Do 17. decembra 2008. godine, kada je sud na ročištu zaključio glavnu raspravu, zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu. Na osam održanih ročišta saslušani su tužilac u svojstvu parnične stranke, tri svedoka i veštak, obavljena dva veštačenja: poljoprivredno i veštačenje veštaka elektroenergetske struke; te pribavljeni dopunski nalazi veštaka. Nakon izvedenog dokaza uviđajem na licu mesta 12. oktobra 2007. godine, tužilac je dostavio izvod iz lista nepokretnosti za predmetnu parcelu preko koje idu električni vodovi na kojoj je kao vlasnik upisan S. I, kao i presudu toga suda P. 2607/82 od 3. avgusta 1984. godine donetu u sporu tužioca "E." iz L. protiv tuženog S. I, oca tužioca, a radi utvrđivanja postojanja prava službenosti i konstituisanja prava službenosti, kojom je utvrđeno da tužilac ima pravo službenosti prolaza pešice sa seoske ulice preko kapije u dvorištu tužioca do trafostanice - svojine tužioca, radi otklanjanja kvarova i održavanja, te je konsitutisano pravo službenosti prolaza kolima i drugim motornim vozilom preko kapije i dvorišta tuženog. Tri ročišta nisu održana, jedno zbog toga što su još uvek spisi bili kod veštaka, a za druga dva, na kojima su bili prisutni tužilac i punomoćnik tuženog, nisu navedeni razlozi. Međutim, dan nakon zaključenja glavne rasprave, 18. decembra 2008. godine, Opštinski sud je ponovo otvorio glavnu raspravu radi dopune dokaznog postupka i održao jedno ročište 9. februara 2009. godine na kome je naloženo da veštak poljoprivredne struke dostavi dopunski nalaz, što je i učinjeno 16. februara 2009. godine. Tužilac je 26. novembra 2010. godine urgirao da se zakaže ročište u ovoj pravnoj stvari. Prvo naredno ročište zakazano je za 15. novembar 2011. godine pred Osnovnim sudom u Leskovcu.

Do prekida postupka, određenog rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 602/10 od 13. januara 2014. godine, bilo je zakazano 16 ročišta za glavnu raspravu. Održano je pet ročišta, a preostala ročišta nisu održana uglavnom zbog izostanka veštaka, ili predaje izjašnjenja veštaka i podnesaka stranaka neposredno pred ročište (jednom je razlog bio i podnesak tužioca predat neposredno pred ročište), te jednom zbog naloga tužiocu da dostavi overeno punomoćje za svog punomoćnika, a jednom zbog pokušaja mirnog rešenja spora. Sud je zaključio glavnu raspravu 23. avgusta 2013. godine, nakon pribavljanja dopunskih nalaza veštaka poljoprivredne i elektroenergetske struke, te još jednog uviđaja. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev 28. juna 2013. godine tražeći i da tuženi ukloni sve vodove niskonaponske mreže postavljene u tri pravca preko njegovog dvorišta, ukloni visokonaponski vod koji se proteže uz ogradu, te mu nadoknadi štetu zbog ograničenja prava svojine i umanjenja vrednosti nepokretnosti nastale nezakonitim postavljanjem vodova. Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu od 23. septembra 2013. godine ponovo je otvorena glavna rasprava radi dopune dokaznog postupka pribavljanjem ostavinskih spisa iza smrti sada pok. S. I. - oca tužioca, preminulog 1989. godine, kako bi se utvrdilo ko je naslednik na predmetnoj imovini.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 602/10 od 13. januara 2014. godine prekinut je postupak po tužbi tužioca do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka O. 73/90 iza smrti njegovog oca, a na novopronađenoj imovini koja je utvrđena presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1168/087 i 2738/87 od 5. maja 1992. godine, s tim da će se postupak nastaviti nakon pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka ili kada sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je ostavinski postupak iza oca tužioca obustavljen rešenjem toga suda O. 73/90 od 26. januara 1990. godine usled nepostojanja imovine, kao i da je nakon toga navedenom pravnosnažnom presudom isti oglašen kao vlasnik na imovini (među kojom je i parcela koju drži tužilac, a preko koje idu električni vodovi), te izvršena promena u katastarskom elaboratu, a da su njegovi naslednici pored tužioca i supruga i dve ćerke ostavioca. Naredbu za dostavljanje rešenja sudija je dao 27. januara 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09), koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao preko pet godina, kao i da još uvek nije okončan , niti je još uvek doneta prvostepena presuda, već je spor u fazi prekida postupka od januara 2014. godine.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu već više od osam godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak, a da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od značaja za podnosioca, jer se radi o činidbi i eventualnom zadovoljenju naknade štete koje podnosilac očekuje zbog korišćenja dvorišta čiji je držalac, a ove sve bez obzira na ishod spora.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac doprineo dužini trajanja osporenog su dskog postupka, jer je, najpre, podneo neurednu tužbu koju je uredio posle osam meseci od podnošenja, s tim da za svoje pravo vlasništva, odnosno aktivnu legitimaciju u ovom sporu, nije dostavio dokaz, zbog čega je sud nakon skoro osam godina od podnošenja tužbe prekinuo postupak radi okončanja ostavinskog postupka i utvrđivanja prava vlasništva na parceli na kojoj je uspostavljeno pravo službenosti tuženog. Podnošenjem neuredne tužbe, bez dostavlja svih dokaza, kao i ponašanje koje ne odgovara tužiočevoj procesnoj ulozi, neblagovremeno ili neprecizno ili nepotpuno izjašnjavanje na nalaz veštaka koje je zahtevalo nalog suda za preciziranjem primedbi, u jednom navratu predavanje podneska neposredno pred ročište, te odlaganje ročišta zbog neurednog punomoćja za njegovog punomoćnika koji je pravnik bez položenog pravosudnog ispita, uslovilo je neodržavanje ili odlaganje ročišta, kao i prekid postupka. Pritom, osim jedne urgencije Osnovnom sudu, tužilac nije pokazao inicijativu da se postupak ubrza.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju prvostepenog postupka dali su nadležni prvostepeni sudovi, najpre Opštinski sud u Leskovcu, pa zatim, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, i Osnovni sud u Leskovcu, što se ogleda u njihovoj neaktivnosti u dva navrata, kada, u jednom u periodu od devet meseci (od 5. oktobra 2006. godine do 5. jula 2007. godine, a u drugom čak dve godine i devet meseci (od 9. februara 2009. godine do 15. novembra 2011. godine), nije bilo zakazanih ročišta za glavnu raspravu. Takođe, doprinos trajanju postupka van razumnog okvira dali su i veštaci koji nisu blagovremeno dostavljali izjašnjenja na primedbe, pristupali po pozivu suda ili vraćali spise sudu, pa je više ročišta odloženo iz tog razloga. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud ovi u ovom sporu , u kome još nije doneta ni prvostepena presuda, nisu preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, o d 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 602/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 352/06) , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja, doprinos podnosioca i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije odlučivao o zahtevu za naknadu materijalne štete koji je podnosilac istakao u ustavnoj žalbi, jer je on, u suštini, istovetan sa tužbenim zahtevom podnosioca u parnici čije se trajanje osporava, te u kom sudovi tek treba da donesu odluku, i što, pored navedenog, nije ni u nadležnosti Ustavnog suda.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke, naloživši nadležn om sud u da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosi oca ustavne žalbe okončao , kada se za to steknu uslovi.

7. O cenjujući postojanje povrede prava na život i prava na slobodu i bezbednost, zajemčenih odredbama čl. 24. i 27. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu , kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.