Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Ranka Dinića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Iako je postupak trajao duže od šest godina, utvrđeno je da je podnosilac značajno doprineo odugovlačenju svojim procesnim radnjama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Dinića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ranka Dinića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku, koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 350/12 (inicijalno predmet P1. 539/08 ranijeg Opštinskog suda u Zaječaru).

O b r a z l o ž e nj e

1. Ranko Dinić iz Zaječara je, podneo 30. jula 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 3023/10 (inicijalno predmet P1. 539/08 ranijeg Opštinskog suda u Zaječaru).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je radni spor za poništaj rešenja tuženog Grada Zaječara - Gradska uprava grada Zaječara, kojima mu je prestao radni odnos i odbijen njegov prigovor izjavljen protiv rešenja o prestanku radnog odnosa, započeo pred Opštinskim sudom u Zaječaru tužbom podnetom 2. oktobra 2008. godine. Međutim, i pored obaveze suda da spor pravnosnažno okonča u roku od šest meseci, ovaj spor, u vreme podnošenja ustavne žalbe, još uvek nije okončan. Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i dosudi mu naknadu nematerijalne štete.



2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta P1. 539/08 ranijeg Opštinskog suda u Zaječaru, sada predmet P1. 350/12 Osnovnog suda u Zaječaru, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, je 2. oktobra 2008. godine podneo Opštinskom sudu u Zaječaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Grada Zaječara - Gradska uprava grada Zaječara, radi poništaja rešenja tuženog, kojim mu je prestao radni odnos, kao i rešenja kojim je odbijen njegov prigovor izjavljen protiv tog rešenja. Precizirao je tužbeni zahtev 3. februara 2009. godine, te tražio i vraćanje na rad. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P1. 539/08. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pod brojem P1. 3023/10 pred Osnovnim sudom u Zaječaru.

Do donošenja prve prvostepene presude, dana 13. aprila 2011. godine, prvostepeni sudovi su zakazali deset ročišta za glavnu raspravu, ali je održano četiri ročišta. Preostalih šest ročišta nije održano, prevashodno, zbog ponašanja punomoćnika tužioca koji je četiri puta tražio odlaganja zakazanih ročišta da bi se izjasnio o daljem toku postupka i o izvođenju novih dokaza, a jednom dostavio precizirani tužbeni zahtev dan pre zakazanog ročišta. Samo jedno ročište nije održano jer nije bilo uredne dostave poziva za tuženog.

U ovom delu postupka, postupak je na predlog tužioca, sa kojim se saglasila i suprotna strana, bio u prekidu od 5. maja 2009. godine do 21. aprila 2010. godine, a do okončanja postupka pred Ustavnim sudom radi ocene zakonitosti Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i zadataka u Opštinskoj upravi Zaječar na osnovu koga su doneta rešenja čiji je poništaj tužilac u ovoj parnici tražio. Međutim, odmah nakon određenog prekida rešenjem na ročištu 5. maja 2009. godine, čiji pismeni otpravak stranke nisu tražile, punomoćnik tužioca se obratio novim podnescima od 8. i 12. maja 2009. godine sa predlogom da prvostepeni sud pokrene postupak po službenoj dužnosti pred Vrhovnim sudom radi razrešenja određenih spornih pravnih pitanja.

Opštinski sud je rešenjem P1. 539/08 od 28. maja 2009. godine odbio predlog tužioca za nastavak postupka u predmetu P1. 539/08, ali je Okružni sud u Zaječaru, odlučujući o žabi tužioca, rešenjem Gž. 1311/09 od 21. avgusta 2009. godine ukinuo to rešenje, zaključivši da je ono bespredmetno, jer tužilac nije ni tražio nastavak postupka. Odlukom Vrhovnog kasacionog suda Spp. 1/10 od 26. februara 2010. godine odbačen je zahtev Opštinskog suda u Zaječaru za zauzimanje pravnog stava o spornom pravnom pitanju u predmetu P1. 539/08, koji je taj sud podneo 9. septembra 2009. godine, jer za vreme trajanja prekida postupak sud ne može da preduzima nikakve radnje u postupku. Punomoćnik tužioca je 21. aprila 2010. godine tražio nastavak postupka, a uz podnesak od 26. jula 2010. godine dostavio i odluku Ustavnog suda IU-71/2006 od 30. oktobra 2008. godine kojom nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje nezakonitosti odredbe člana 3. Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i zadataka u Opštinskoj upravi Zaječar, IV boj 021-1 od 16. februara 2006. godine. Takođe, na njegov predlog Opštinski sud je rešenjem na ročištu održanom 11. novembra 2010. godine odredio i zastoj postupka do okončanja postupaka pred Upravnim sudom, koji je tužbom pokrenuo tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe. Rešenjem je, istovremeno, određeno da se naredna rasprava zakaže u roku od tri meseca. Punomoćnik tužioca je podneskom od 25. juna 2010. godine, tražio nastavak postupka.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 3023/10 od 13. aprila 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celosti i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka, a navedena presuda je ispravljena rešenjem P1. 3023/11 od 27. maja 2011. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3011/11 od 9. maja 2012. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda, jer nije raspravljeno pitanje da li je tužiocu isplaćena otpremnina ili ne.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Osnovnim sudom u Zaječaru dobio broj P1. 350/12, pa je nakon jednog održanog ročišta, te jednog neodržanog, jer nije bilo uredne dostave za tuženog, zaključena glavna rasprava, nakon saslušanja svedoka i odbijanja predloga tužioca za spajanje parnica.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 350/12, donetom 3. oktobra 2012. godine, a objavljenom 5. oktobra 2012. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celosti i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 6372/12 od 8. januara 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj 19. februara 2014. godine protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6372/12 od 8. januara 2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 358/14 od 12. novembra 2014. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca. Spisi predmeta su, preko Apelacionog suda u Beogradu, vraćeni Osnovnom sudu u Zaječaru 23. januara 2015. godine, a ova presuda je punomoćniku tužioca uručena 27. januara 2015. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi, kako u vreme pokretanja parničnog postupka, tako i njegovog okončanja, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 2. oktobra 2008. godine, kada je podnosilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru, a da je o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja i vraćanje na rad pravnosnažno rešeno nakon pet godina, tri mesec a i pet dana, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6372/12 od 8. januara 2014. godine. U sve tri sudske instance, do uručenja revizijske presude, 27. januara 2015. godine, ovaj sudski postupak je trajao šest godina i nepuna tri meseca.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju za lica kojima je prestao radni odnos, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog interesa za podnosioca, bez obzira što nije uspeo u sporu. Međutim, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj radni spor okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik nisu imali proaktivan stav u postupku, niti pokazali interesovanje da se razreše spornih pitanja. Naime, svojim neosnovanim predlozima o prekidu i zastoju postupka, te rešavanju spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom, uticali su na bespotrebno produženje trajanja ovog radnog spora van granica razumnog roka za rešavanje u sve tri instance (na primer: postupak je bio prekinut na predlog tužioca skoro godinu dana, iako je pred Ustavnim sudom rešavano o odredbi nekog drugog Pravilnika tuženog, a ne onog na osnovu kojega su tužiocu doneta rešenja čiji je poništaj u ovoj parnici tražio). Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tuži lac u ovom parničnom postupku, a ni njegov punomoćnik, nisu ponašali u skladu sa svojom procesnim ulogom, a pogotovu kada su četiri puta tražili odlaganja ročišta i rokove za pismeno izjašnjenje o predlozima za dalji tok postupka i izvođenje dokaza, te kada je jednom precizirani tužbeni zahtev predat neposredno pred ročište. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac, kao tužilac u radnom sporu, odnosno njegov punomoćnik, u značajnoj meri doprineo produžavanju trajanja postupka.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da, iako je instruktivan rok za pravnosnažno okončanje radnog spora, predviđen odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu, u osporenom postupku prekoračen, da ovaj radni spor, koji je okončan u sve tri sudske instance za šest godina i nepuna tri meseca, nije trajao neopravdano i nerazumno dugo sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku, a uzimajući u obzir doprinos podnosioca ustavne žalbe na trajanje postupka. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

U vezi navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da je označenim članom garantovano pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1, te je ocena postojanja povrede ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vršenja u odnosu na navedeni član Ustava, kako je napred odlučeno.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), doneo Odluku kao u izreci.