Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog troškova

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava deo presude Višeg suda u Nišu o troškovima prvostepenog postupka. Sud je proizvoljno zaključio da zahtev za naknadu troškova nije blagovremeno podnet, suprotno sadržini zapisnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M . iz Ražnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. M . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Nišu Gž. 2317/15 od 25. marta 2016. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima prvostepenog postupka, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Nišu Gž. 2317/15 od 25. marta 2016. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima prvostepenog postupka i određuje da isti sud u tom delu ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe .

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M . iz Ražnja je , 6. maja 201 6. godine, preko punomoćnika D. Ć , advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 2317/15 od 25. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1 i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da mu osporenom presudom nisu dosuđeni troškovi prvostepenog postupka iako je on takav zahtev, opredeljen u skladu sa zakonom, istakao na ročištu, što je konstatovano u zapisniku sa tog ročišta, pri čemu je drugostepeni sud za svoj stav dao razloge koji su u suprotnosti sa sadržinom navedenog zapisnika. Od Ustavnog suda, između ostalog, je traženo da poništi osporenu presudu u odgovarajućem delu, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete (u neopredeljenom iznosu) i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, a zbog povrede označenih prava. Takođe, podnosilac je tražio i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Osnovnog suda u Aleksincu P. 3334/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilac M.Ž. je podneo tužbu sudu kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati opredeljeni novčani iznos.

Na ročištu održanom 5. februara 2015. godine, postupajući sudija je u zapisnik sa tog ročišta, pored ostalog, uneo da punomoćnik tuženog „Troškove traži prema troškovniku koji prilaže. “

Presudom Osnovnog suda u Aleksincu P. 3334/10 od 5. februara 2015. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, te je tuženi obavezan da tužiocu isplati određen novčani iznos, te da mu naknadi troškove parničnog postupka.

U žalbi protiv označene prvostepene presude tuženi je tražio da drugostepeni sud preinači nižestepenu presudu, te da odbije kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kao i da mu „dosudi troškove parničnog postupka onako kako su troškovnikom opredeljeni (za sastav odgovora na tužbu i svaki od sedam podnesaka po (…) dinara, za svako održano od 12 ročišta po (…) dinara, za taksu za odgovor na tužbu (…) dinara“. Tuženi je u žalbi istakao i zahtev za naknadu troškova postupka po žalbi.

Osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 2317/15 od 25. marta 2016. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Aleksincu P. 3334/10 od 5. februara 2015. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Istom presudom tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka, dok je o troškovima prvostepenog postupka odlučeno tako da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da Viši sud u Nišu nije tuženom, kao stranci koja je uspela u parnici, dosudio troškove postupka, jer se u spisima predmeta ne nalazi opredeljen zahtev za naknadu troškova tuženog podnet do zaključenja glavne rasprave, a takav zahtev istaknut u žalbi protiv prvostepene presude je neblagovremen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njegajemči se: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se zapisnik sastavlja o radnjama preduzetim na ročištu i o važnijim izjavama ili saopštenjima koje stranke ili drugi učesnici daju van ročišta, a da se o manje važnijim izjavama ili saopštenjima neće sastavljati zapisnik nego će se samo staviti službena beleška na spisu (član 117. st. 1. i 2.); da zapisnik treba da sadrži bitne podatke o sadržini preduzete radnje i da će se u zapisnik o glavnoj raspravi naročito uneti da li je rasprava bila javna ili je javnost bila isključena, sadržina izjava stranaka, njihovi predlozi, dokazi koje su ponudile, dokazi koji su izvedeni, uz navođenje sadržine iskaza svedoka i veštaka, kao i odluke suda donete na ročištu (član 118. stav 2.); da se zapisnik mora voditi uredno i da se u njemu ne sme ništa brisati, dodati ili menjati (član 119.). Odredbama člana 159. ovog zakona bilo je propisano: da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja (stav 1.); da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu (stav 2.); da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu o kome sud treba da odluči (stav 3.); da će o zahtevu za naknadu troškova sud odlučiti u presudi ili rešenju kojim se završava postupak pred tim sudom (stav 4.).

Istim zakonom, odredbama člana 230. Zakona, bilo je propisano: da isprava koju je u propisanom obliku izdao nadležni državni organ u granicama svojih ovlašćenja, kao i isprava koju je u takvom obliku izdalo preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnog ovlašćenja koje joj je povereno zakonom (javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje (stav 1.); da istu dokaznu snagu imaju i druge isprave koje su posebnim propisima u pogledu dokazne snage izjednačene sa javnim ispravama (stav 2.); da je dozvoljeno dokazivati da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena (stav 3.); da ako sud posumnja u autentičnost isprave, može zatražiti da se o tome izjasni organ od koga bi trebalo ona da potiče (stav 4.).

Odredbama člana 172. stav 1. Sudskog poslovnika ( „Službeni glasnik RS“, br. 110/09, 70/11, 19/12, 89/13 i 96/15) propisano je da se sve sudije i zaposleni koji postupaju po predmetu, bez obzira na to da li rade u pisarnici ili veću, staraju da se sa predmetima pažljivo rukuje i da pismena budu uvek propisno sređena i zalepljena, kao i da se tekstovi ne smeju podvlačiti, šarati i po njima pisati primedbe.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog a suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je , najpre, ukazao da je , u konkretnom slučaju, prvostepeni sud u toku postupka konstatovao da je podnosilac, kao stranka u predmetnom parničnom postupku, na ročištu održanom 5. februara 2015. godine, tom sudu istakao zahtev za naknadu troškova postupka , a troškovnik predao sudu, ali da ti troškovi osporenom (preinačujućom) presudom nisu dosuđeni podnosiocu ustavne žalbe , jer je drugostepeni sud našao da opredeljen zahtev za njihovu naknadu nije podnet blagovremeno, odnosno do zaključenja glavne rasprave , budući da se isti ne nalazi u spisima predmeta.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da zapisnik sa rasprave predstavlja dokaz o izvršenim procesnim radnjama suda, stranaka i drugih učesnika u postupku, kao i da on ima sve elemente javne isprave propisane odredbama člana 230. Zakona o parničnom postupku. Kao i za svaku drugu javnu ispravu, i za zapisnik postoji oboriva pretpostavka njegove tačnosti, a u slučaju sumnje u njegovu autentičnost, sud je ovlašćen da , utvrđujući istinitost isprave, o tome zatraži izjašnjenje organa koji ga je sastavio . Takođe, Ustavni sud ukazuje da obavezu urednog vođenja zapisnika i spisa predmeta ima sud koji vodi postupak.

Primenjujući navedeno na ovaj predmet , Ustavni sud primećuje da iz okolnosti konkretnog slučaja, proizlazi da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o istaknutom zahtevu za naknadu troškova prvostepenog postupka, i pored postojanja javne isprave drugačije sadržine, ne proveravajući njenu autentičnost, zaključio da nisu ispunjene pretpostavke da dosudi te troškove stranci koja je uspela u sporu, kao i da nije imao u vidu da obaveza urednog vođenja zapisnika i spisa predmeta leži isključivo na sudu, te da eventualni propust u njihovom vođenju ne može da šteti stranci u postupku. Pri navedenom, Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepeni sud odbio zahtev za naknadu troškova postupka zato što nije postojao opredeljeni zahtev, ne izjašnjavajući se o tome da li u spisima predmeta postoji troškovnik. Međutim, Ustavni sud je ocenio da izneto nije od značaja u konkretnom slučaju, budući da se iz obrazloženja osporene presude ne može zaključiti, odnosno da ona ne sadrži razloge na osnovu kojih je drugostepeni sud ustanovio da ne postoji opredeljeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe u situaciji kada je prvostepeni sud utvrdio da je troškovnik priložen .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni suda je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Nišu, u delu u kojem je odlučeno o troškovima prvostepenog postupka, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Pri svojoj odluci Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem rizik bilo koje greške koju je počinio sud mora da snosi država i da se propusti ne smeju ispravljati na štetu pojedinaca (videti presudu u predmetu Radchikov protiv Rusije, od 24. maja 2007. godine, stav 50, broj predstavke 65582/01). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Odlukom Už-7784/2013 od 13. januara 2016. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca N.R.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude u navedenom delu i određivanjem da Viši sud u Nišu ponovo odluči o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude, u delu u kojem je odlučeno o troškov ima prvostepenog postupka, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene odluke. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Imajući u vidu da se, saglasno odredbi člana 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, uz ustavnu žalbu dostavlja dokaz o visini materijalne štete, Ustavni sud je, a budući da podnosilac taj zahtev nije ni opredelio u pogledu visine štete čiju naknadu traži, odbacio ovaj zahtev, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništio osporenu presudu, te odredio da nadležni sud ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene odluke, Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog troškova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti