Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko četiri godine. Naloženo je hitno okončanje postupka i dodeljena je naknada nematerijalne štete podnosiocu u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Jankovića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Jankovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu I. 1828/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Kraljevu i Narodnoj banci Srbije da preduzmu sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Janković iz Kraljeva je 4. avgusta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu I. 400/09.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da nadležni sudovi i Narodna banka Srbije nisu preduzeli sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu I. 400/09 okončao u najkraćem roku; da je 9. marta 2009. godine podneo predlog za izvršenje koji je Opštinski sud u Kraljevu usvojio rešenjem o izvršenju I. 400/09 od 10. marta 2009. godine ; da je rešenje dostav ljeno Narodnoj banci Srbije, ali da je postupak izvršenja prekinut rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu I. 400/09 od 5. maja 2010. godine; da je Viši sud u Kraljevu rešenjem Gž. 718/10 od 29. juna 2010. godine potvrdio prvostepeno rešenje o prekidu izvršnog postupka i odbio je kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac je osporio prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Kraljevu I. 400/09 od 5. maja 2010. godine i rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 718/10 od 29. ju na 2010. godine navodeći samo razl oge za povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac zahteva da Ustavni sud naloži nadležnim sudovima da postupak izvršenja okončaju, kao i da ukine rešenje Osnovnog suda u Kraljevu I. 400/09 od 5. maja 2010. godine i rešenje Višeg suda u Kraljevu Gž. 718/10 od 29. juna 2010. godine. Traži i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu I. 1828/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni poverilac 9. marta 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Kraljevu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Koncerna fabrike vagona d.d. Kraljevo i drugih izvršnih dužnika , radi naplate novčanog potraživanja, na osnovu izvršne presude Opštinskog suda u Kraljevu P. 231/08 od 18. aprila 2008. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu I. 400/09 od 10. marta 2009. godine odobreno je predloženo izvršenje. Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1150/09 od 21. aprila 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnih dužnika i rešenje Opštinskog suda u Kraljevu I. 400/09 od 10. marta 2009. godine je potvrđeno. Zaključkom Opštinskog suda u Kraljevu I. 400/09 od 6. novembra 2009. godine naloženo je Narodnoj banci Srbije, Odeljenje za prinudnu naplatu Kragujevac, da u sprovođenju rešenja o izvršenju I. 400/09 od 10. marta 2009. godine prebaci novčana sredstva sa računa izvršnih dužnika na račun izvršnog poverioca.

Rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu I. 400/09 od 5. maja 2010. godine prekinut je postupak izvršenja određen rešenjem o izvršenju I. 400/09 od 10. marta 2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Agencija za privatizaciju 21. januara 2010. godine Odluku o restrukturiranju izvršnih dužnika imajući u vidu da je članom 20ž. stav 1. Zakona o privatizaciji predviđeno da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje.

Rešenjem Višeg suda u Kraljevu Gž. 718/10 od 29. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog poverioca i rešenje Osnovnog suda u Kraljevu I. 400/09 od 5. maja 2010. godine je potvrđeno.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 28. aprila 2011. godine tražio nastavak prekinutog postupka izvršenja , pozivajući se na stav Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine da se izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršni m ispravama protiv dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati , a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

Rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu I. 1828/11 od 16. juna 2011. godine usvojen je predlog izvršnog poverioca pa je nastavlj en postupak izvršenja po rešenju o izvršenju I. 400/09 od 10. marta 2009. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu I. 1828/11 od 27. januara 2012. godine usvojen je predlog izvršnog dužnika pa je određen zastoj u ovoj pravnoj stvari u trajanju od šest meseci. U obrazloženju rešenja je navedeno da je izvršni dužnik 28. juna 2011. godine podneo zahtev za zastoj postupka izvršenja u kome je navedeno da bi sprovođenjem izvršenja pretrpeo nenadoknadivu štetu. Dalje, u spisima predmeta nema dokaza da je izvršni sud ni po isteku šest meseci do kada je bio određen zastoj postupka, a ni kasnije do odlučivanja o ustavnoj žalbi preduzeo neku radnju u cilju sprovođenja izvršenja.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, a članom 9. stav 5. Zakona je propisano da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa.

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da navedeni izvršni postupak traje četiri godina i da i dalje nije okončan.

Na osnovu navedenog, kako je izvršni sud bio dužan da saglasno odredbi člana 4. stav 1. Zakona o izvršnom postupku postupka hitno, Ustavni sud nalazi da raniji Opštinski sud u Kraljevu, a zatim Osnovni sud u Kraljevu nisu postupali efikasno u skladu sa zakonskim ovlašćenjima da bi se izvršni postupak koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku da bi se izvršni poverilac namirio.

Naime, postupak izvršenja je započet 9. marta 2009. godine predlogom za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Izvršni sud je 10. marta 2009. godine odobrio predloženo izvršenje a drugostepeni sud je posle mesec dana odbio žalbu izvršnog dužnika i potvrdio prvostepeno rešenje. Dalje, 5. maja 2010. godine prekinut je postupak izvršenja zbog postupk a restrukturiranja n ad izvršnim dužni kom. Postupajući po zahtevu podnosioca ustavne žalbe od 28. aprila 2011. godine, izvršni sud je nastavio postupak izvršenja 16. juna 2011. godine. Međutim, Osnovni sud u Kraljevu je 27. januara 2012. godine usvojio predlog izvršnog dužnika za zastoj postupka izvršenja i doneo je rešenje o zastoju izvršenja u trajanju od šest meseci. Dalje, rok od šest meseci je istekao juna 2012. godine, ali izvršni sud do odlučivanja o ustavnoj žalbi nije preduzeo nijednu radnju u cilju okončanja izvršnog postupka.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje prvo Opštinskog suda u Kraljevu, a zatim Osnovnog suda u Krljevu, njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudovima stajala na raspolaganju.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja podnosioca prema izvršnom dužniku. U skladu sa tim, podnosilac se i ponašao u osporenom postupku. Tako je on u više navrata podnosio urgencije, kojima je tražio od suda da primenjuje potrebne procesne radnje u cilju okončanja izvršnog postupka. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je raniji Opštinski sud u Kraljevu, a zatim Osnovni sud u Kraljevu odgovoran što predmetni izvršni postupak neopravdano dugo traje, te da je navedenim postupanjem tih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u izvršnom postupku koji se u predmetu I. 400/09 vodio pred Opštinskim sudom u Kr aljevu, a sada se vodi u predmetu I. 1828/11 pred Osnovnim sudom u Kr aljevu.

U odnosu na činjenicu da se predmetni izvršni postupak nalazio u prekidu od 5. maja 2010. godine do 16. juna 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanje koje se postavlja i u ovom konkretnom slučaju, a tiče se postupanja ne samo nadležnog izvršnog suda, već i Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćenje organizacije za sprovođenje postupka restrukturiranja nad subjektima privatizacije (videti odluke Ustavnog suda Už-1918/201 i Už-3531/2010). U navedenim odlukama Ustavni sud je, ukazujući na svoj stav izražen u Rešenju IUz-98/2009 od 23. juna 2011. godine prema kome nakon 31. decembra 2008. godine više nije bilo moguće sprovoditi restrukturiranje, zaključio da se subjekti privatizacije nakon označenog datuma više nisu mogli nalaziti u postupku restrukturiranja zbog čega nisu ni postojali razlozi za prekid izvršnih postupaka. Stoga, Ustavni sud nalazi, pozivajući se na obrazloženja data u svojim odlukama Už-1918/2010 i Už-3531/2010 da okolnost što je izvršni postupak bio u prekidu u vremenu od preko godinu dana zbog restrukturiranja dužnika ne može biti opravdanje za činjenicu da izvršenje ni nakon skoro četiri godine nije sprovedeno.

Dakle, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, na državi je da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude ''Pini i drugi protiv Rumunije'', broj aplikacije 78028/01 i 78029/01 i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je 25. decembra 2012. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 119/12), kojim je, pored ostalog, propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (član 20ž stav 1.). Međutim, imajući u vidu načelno pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda, prema kome se izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati, odredbu člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kojom je propisano da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa, kao i standarde i principe izražene u odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nalazi da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji nije od uticaja na izvršne postupke koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, te će se prekinuti postupci, nastaviti i okončati. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da na sprovođenje izvršenja, u konkretnom slučaju, nema uticaja ni odredba člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, s obzirom na to da su predmet izvršenja neizmirene zarade podnosioca ustavne žalbe. Naime, to su potraživanja koja, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, predstavljaju pravičnu naknadu za rad i kojih se niko ne može odreći. Ustavni sud, takođe, ističe da novčano potraživanje iz radnog odnosa dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je u periodu od više od četiri godine onemogućen da mirno uživa svoju imovinu, te se svako dalje nesprovođenje izvršenja ne može smatrati srazmernim i opravdanim ograničenjem prava podnosioca u cilju zaštite javnog interesa. Ustavni sud stoga nalazi da ni iz tog razloga, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni odredbe člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede ustavnog prava naložio Osnovnom sudu u Kraljevu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi osporavanja rešenja Osnovnog suda u Kraljevu I. 400/09 od 5. maja 2010. godine i rešenja Višeg suda u Kraljevu Gž. 718/10 od 29. juna 2010. godine, Ustavni sud nalazi da se navedene sudske odluke u suštini osporavaju samo kroz navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom izvršnom postupku.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustav nom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević