Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene materijalnog prava u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali je usvojio deo koji se odnosi na pravo na pravično suđenje. Utvrđeno je da su revizijski i drugostepeni sud proizvoljno primenili materijalno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lidije Gvozdić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lidije Gvozdić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 866/06.

2. Usvaja se ustavna žalba Lidije Gvozdić i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1280/10 od 8. juna 2011. godine i presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2890/08 od 24. septembra 2009. godine povređen o prav o podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1280/10 od 8. juna 2011. godine i nalaže da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2890/08 od 24. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lidija Gvozdić iz Beograda je 10. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Aleksandra Andrića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1280/10 od 8. juna 2011. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2890/08 od 24. septembra 2009. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kršenja međunarodnih konvencija Međunarodne organizacije rada, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 866/06.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela da je 19. septembra 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu radi poništaja rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo finansija br. 112-01-1/221-2006 od 18. avgusta 2006. godine i br. 112-01-104/2006 od 29. avgusta 2006. godine, na osnovu kojih joj je prestao radni odnos kod tužene, uz isplatu otpremnine. Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1280/10 od 8. juna 2011. godine i prema tome trajao je pet godina, što je izvan svakog prihvatljivog roka za okončanje spora koji za predmet ima poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa. S tim u vezi, smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, kojom je odbijena revizija podnositeljke izjavljena protiv osporene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2890/08 od 24. septembra 2009. godine, uskraćeno joj je pravo na pravično suđenj e i pravo na rad i prekršene su odredbe konvencija Međunarodne organizacije rada, jer od suda nije dobila zakonom predviđenu zaštitu. Tvrdi da su rešenja koja su bila predmet osporavanja u navedenoj parnici doneta od strane nenadležnog republičkog organa, na osnovu podzakonskog akta - uredbe Vlade Republike Srbije. Smatra da su rešenj a moral a biti zasnovan a isključivo na Zakonu o ministarstvima, ali su ista donet a pre stupanja na snagu ovog Zakona. Takođe je istakla da nikada nije bila pozvana na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano njeno raspoređivanje u tom ili bilo kom drugom republičkom organu . Osporene presude su, po daljim navodima žalbe, nesaglasne Ustavu Republike Srbije, jer protivreče Odluci Ustavnog suda Republike Srbije IU. 135/2006 od 20. jula 2006. godine. Predložila je da Ustavni sud utvrdi da su joj donošenjem osporenih presuda i neopravdano dugim trajanjem postupka povređena navedena prava zajemčena Ustavom Republike Srbije, zbog čega je zahtevala i ukidanje osporene revizijske i drugostepene presude, te potvrđivanje prvostepene presude kojom je njen tužbeni zahtev bio usvojen.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 866/06 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Lidija Gvozdić iz Beograda je 19. septembra 2006. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi poništaja rešenja tužene Republike Srbije - Ministarstvo finansija br. 112-01-1/221-2006 od 18. avgusta 2006. godine i 112-01-104/2006 od 29. avgusta 2006. godine, na osnovu kojih joj je prestao radni odnos kod tužene, uz isplatu otpremnine. Predmet je dobio broj P1. 866/06. Tužba sa prilozima je zakonskom zastupniku tužene poslata 20. septembra 2006. godine, sa poukom za davanje odgovora na tužbu. Republičko javno pravobranilaštvo, kao zakonski zastupnik tužene, dostavilo je odgovor na tužbu 24. oktobra 2006. godine. Na pripremnom ročištu održanom 22. novembra 2006. godine, predloženo je da se od zakonskog zastupnika tužene zatraže pismeni dokazi. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 26. februar 2007. godine. Postupajući po zahtevu suda, zakonski zatupnik tužene je 3. januara 2007. godine dostavio podnesak sa pismenim dokazima. Na ročištu održanom 26. februara 2007. godine, punomoćnik tužilje je dostavio podnesak kojim se izjasnio na navode zakonskog zastupnika tužene iz podneska od 3. januara 2007. godine. Radi izjašnjenja zakonskog zastupnika tužene na navode iz ovog podneska, ročište je odloženo za 30. april 2007. godine. Rešenjem suda od 23. aprila 2007. godine otkazano je ročište koje je bilo zakazano za 30. april 2007. godine, a naredno je određeno za 28. jun 2007. godine, na kome je predloženo je da se od zakonskog zastupnika tužene zatraži akt o unutrašnjoj sistematizaciji Ministarstva finansija, kao i dokaz o tome da je pokušano raspoređivanje tužilje u skladu sa njenom stručnom spremom i radnim iskustvom. Na pismeni zahtev suda, zakonski zastupnik tužene je 17. septembra 2007. godine dostavio podnesak sa priloženim dokazima, zbog čega je punomoćnik tužilje 18. septembra 2007. godine tražio odlaganje ročišta, kako bi se na navode iz podneska izjasnio. Ročište zakazano za 24. oktobar 2007. godine otkazano je rešenjem suda od 20. septembra 2007. godine. Istim rešenjem je određeno naredno ročište za 14. novembar 2007. godine. Rešenjem predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu Su. 2/08-3 od 3. januara 2008. godine, predmet podnositeljke ustavne žalbe je izuzet od postupajućeg sudije J.D. i dodeljen u rad novom sudiji S.R, koji je prvo ročište zakazao za 30. januar 2008. godine. Nakon uručenja rešenja predsednika suda o promeni postupajućeg sudije, na ročištu održanom 30. januara 2008. godine, bez navođenja posebnog razloga, ročište je odloženo i naredno zakazano za 26. mart 2008. godine. Na ročištu održanom 26. marta 2008. godine, u prisustvu punomoćnika tužilje i odsustvu uredno pozvanog zakonskog zastupnika tužilje, nakon čitanja svih do tada izvedenih dokaza, objavljeno je da je glavna rasprava zaključena i najavljen je pismeni otpravak odluke strankama.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 866/06 od 26. marta 2008. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio osporena rešenja tužene Republike Srbije - Ministarstvo finansija, obavezujući tužen u da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu i naknadi joj sve troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je rešenjem tužene Republike Srbije -Ministarstvo finansija broj 112-01-1/221-2006 od 18. avgusta 2006. godine utvrđeno da je tužilja Lidija Gvozdić, kao zaposlena u bivšem Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose, ostala neraspoređena u Ministarstvu finansija, počev od 18. avgusta 2006. godine, da se istoj isplaćuje otpremnina i radni odnos prestaje 31. avgusta 2006. godine; da je osporeno prvostepeno rešenje doneto na osnovu Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju iz bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), a prema stavu Ustavnog suda Republike Srbije da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem tužilje radi obavljanja preuzetih poslova; da je osporenim drugostepenim rešenjem tužene broj 112-01-104/2006 od 29. avgusta 2006. godine odbijen prigovor tužilje izjavljen protiv osporenog prvostepenog rešenja, uz obrazloženje da je Ministarstvo finansija na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 br. 010-7616/2006 od 27. jula 2006. godine, preuzelo personalna dosijea određenog broja zaposlenih u bivšem Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose Srbije i Crne Gore, među kojima je i dosije tužilje, te da je nakon toga utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem tužilje, zbog čega je njen radno-pravni status rešen na osnovu člana 64a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 010-7616/2006 od 27. jula 2006. godine, čiji je sastavni deo Informacija o načinu izvršenja odluka Ustavnog suda IU-134/2006 i IU-135/2006, naloženo ministarstvima, posebnim organizacijama, službama Vlade i Republičkom javnom pravobranilaštvu da, u smislu Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara i Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju iz bivše Srbije i Crne Gore, preuzmu predmete ministarstava i drugih institucija Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara čije su nadležnosti prestale da se finansiraju, te da u skladu sa svojim potrebama preuzmu potreban broj zaposlenih, saglasno odredbi člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, a da zaposlenima koji ne budu preuzeti otkažu radni odnos po isplati otpremnine, prema odredbi člana 64. stav 2. tač. 6) istog zakona; da su po nalaženju prvostepenog suda, osporena rešenja nezakonita, jer su protivna odredbi člana 193. stav 2. Zakona o radu, odnosno ne sadrže obrazloženje o tome na koji način je tužena utvrdila potreban broj zaposlenih koji će biti preuzeti, a na osnovu kojih objektivnih kriterijuma je utvrdila koji će zaposleni ostati neraspoređeni, da li su ti kriterijumi primenjeni na svakog zaposlenog koji je radio u instituciji ili službi koja je prestala da radi i konačno, do kojih se rezultata došlo primenom tih kriterijuma, na osnovu čega bi bio dat obrazloženi zaključak zašto je tužena određene radnike preuzela, a zašto su neki od njih ostali neraspoređeni; da su zbog navedenog razloga rešenja oprečna i članu 4. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 ("Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 4 od 18. maja 1984. godine); da se tužena u postupku preuzimanja zaposlenih nije bavila pitanjima koliki je broj zaposlenih bio u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose Srbije i Crne Gore pre prestanka njegovog finansiranja, kakva je njihova stručna sprema, dužina radnog staža, kao ni pitanjem da li tužilja poseduje odgovarajuću stručnu spremu za neko od radnih mesta na koja se preuzimaju zaposleni iz njenog Ministarstva; konačno, da su osporena rešenja protivna i odredbi člana 64a stav 2. tač. 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, jer ne postoji dokaz o tome da je tužena pre donošenja osporenih odluka pokušala da tužilji obezbedi radno mesto u istom ili drugom državnom organu, konkretnim upitom da li u nekom od njih postoji potreba za radom tužilje.

Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 866/06 od 26. marta 2008. godine je punomoćniku tužilje i zakonskom zastupniku tužene uručena 31. marta 2008. godine. Zakonski zastupnik tužene je 2. aprila 2008. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, a punomoćnik tužilje 5. maja 2008. godine dao odgovor na žalbu tužene.

Postupajući po žalbi zakonskog zastupnika tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 2890/08 od 24. septembra 2009. godine, kojom je presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 866/06 od 26. marta 2008. godine preinačio, odbijajući tužbeni zahtev tužilje u celosti. U obrazloženju presude Okružnog suda u Beogradu se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je, saglasno odredbi člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, a u okviru potreba Ministarstva finansija za određenim brojem zaposlenih, rešen radno-pravni status tužilje osporenim rešenjima, na osnovu odredaba člana 2. stav 1, člana 64a stav 2. tač ka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, člana 1. i člana 23b stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima, izabranih, odnosno postavljenih lica, a u vezi sa članom 183. Zakona o državnim službenicima; da je odredbama člana 67. st. 3. i 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima propisano da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja poslova iz delokruga tog državnog organa zaposleni i postavljena lica koja su radila u tom organu ostaju neraspoređeni, te da u smislu odredbe člana 66. stav 1. istog zakona imaju ista prava i obaveze kao i zaposleni za čijim je radom prestala potreba u preduzećima; da u konkretnom slučaju nije postojala obaveza tužene da tužilju rasporedi na rad u drugi državni organ, niti je postojala obaveza tužene za prevazilaženje takve mogućnosti, jer se radilo o specifičnoj situaciji prestanka rada saveznih organa i preuzimanja dela poslova iz nadležnosti saveznog organa od strane Ministarstva finansija.

Spis parničnog predmeta je Prvom opštinskom sudu u Beogradu vraćen 19. oktobra 2009. godine, nakon čega je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2890/08 od 24. septembra 2009. godine uručena parničnim strankama, i to: punomoćniku tužilje 30. oktobra 2009. godine, a zakonskom zastupniku tužene 27. oktobra 2009. godine. Punomoćnik tužilje je 1. decembra 2009. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2890/08 od 24. septembra 2009. godine, kao i inicijativu Republičkom javnom tužilaštvu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti. Republičko javno tužilaštvo je dopisom GTI. 96/10 od 23. marta 2010. godine obavestilo Prvi osnovni sud u Beogradu da nije podignut zahtev za zaštitu zakonitosti, o čemu je obavešten i punomoćnik tužilje. Prvi osnovni sud u Beogradu je 29. marta 2010. godine dostavio spise parničnog predmeta Apelacionom sudu u Beogradu, radi prosleđivanja Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje o reviziji.

U postupku po reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev2. 1280/10 od 8. juna 2011. godine kojom je reviziju odbio. U obrazloženju revizijske presude se, između ostalog, navodi: da je odlučivanje drugostepenog suda pravilno, jer je tužena u donošenju osporenih rešenja postupila u skladu sa odredbama čl. 64a – 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je Ministarstvo finansija Republike Srbije preuzelo poslove iz nadležnosti bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG i u okviru sistematizovanih radnih mesta, prema svojim potrebama preuzelo šest zaposlenih sa visokom stručnom spremom, te da nije postojala potreba za preuzimanjem tužilje; da, suprotno revizijskim navodima, u konkretnom slučaju nije bilo reči o "privremenom prestanku finansiranja nadležnosti", već o slučaju kada državni organ preuzima poslove iz nadležnosti saveznog organa u čiji delokrug prelaze ti poslovi, saglasno odredbi člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

Spisi parničnog predmeta vraćeni su Prvom osnovnom sudu 12. avgusta 2011. godine, nakon čega je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1280/10 od 8. juna 2011. godine uručena parničnim strankama, i to: punomoćniku tužilje 9. septembra 2011. godine, a zakonskom zastupniku tužene 8. septembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbe člana 60. Ustava sadrž e sledeća jemstva i garantije: jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); svima su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći (stav 4.); ženama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.). Odredbama člana 195. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom; da je rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava; da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05 ) prema kojima : zaposlenom se otkazuje radni odnos i u slučaju kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a. stav 2. tač 6)); u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji su radili na preuzetim poslovima (član 67. stav 1.) ; u skladu s potrebama organa, funkcioner koji rukovodi državnim organom u čiji su delokrug prešli poslovi ukinutog organa donosi rešenja o raspoređivanju zaposlenih koji su preuzeti, a rešenja o raspoređivanju postavljenih lica donosi organ koji ih je postavio (član 67. stav 2.) ; u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni (član 67. stav 3.) ; zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. stav 4.) ; u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a) .

Članom 2. tačka 3) Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06) , donete na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", br. 118/08) , konstatovano je, između ostalog, da prestaje da radi Savet ministara, kao institucija bivše Srbije i Crne Gore. Članom 5. iste uredbe je, pored ostalog, bilo određeno da predmete Saveta ministara preuzima Vlada .

Članom 5. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06) , donete na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Ur edbe ("Službeni glasnik RS", broj 118/08), bilo je propisano da Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestaje da finansira nadležnosti: Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i Zavoda za statistiku. Prema članu 8. stav 2. iste uredbe, predmete i arhivu iz nadležnosti Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koji prestaju da se finansiraju, preuzimaju Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Odlukom Ustavnog suda IU-134/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku R epublike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe člana 7. stav 1. u delovima koji glase "... i postavljena ..." i "... ili ... postavljena" i stav 2. i čl. 8. do 11. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", broj 49/06), nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, istaknuto: da iz odredaba čl. 65. do 70. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizilazi da radno-pravni status izabranih i postavljenih lica u institucijama državne zajednice Srbija i Crn a Gor a i službama Saveta ministara koje prestaju da rade, neposredno zavisi od toga da li su prestankom rada ovih organa ukinuti i njihovi poslovi ili su neki od tih poslova preuzeti od strane državnih organa Republike Srbije . Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku R epublike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke se, između ostalog, navodi da Ustavni sud smatra da Uredba nije doneta u izvršavanju zakona, već da je osporenim odredbama Uredbe izvršeno neposredno uređivanje odnosa kakvo Zakon o radnim odnosima u državnim organima ne predviđa, što osporene odredbe čl. 10. do 14. Uredbe čini nesaglasnim Ustavu i zakonu.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor pokrenut 19. septembra 2006. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1280/10 od 8. juna 2011. godine, koja je punomoćniku tužilje uručena 9. septembra 2011. godine.

Sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala četiri godine i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na mogućnost da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su, i u kojoj meri, navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud o njenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka. Ocenjujući njeno ponašanje, Ustavni sud je našao da podnosi teljka nije doprinela dužem trajanju parničnog postupka .

Analizirajući postupanje redovnih sudova, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja. Međutim, i pored toga, parnica je u prvom stepenu okončana za jednu godinu i šest meseci, nakon šest održanih ročišta i uz jednu promenu postupajućeg sudije. Pismeni otpravak prvostepene presude strankama je uručen u okviru roka od osam dana i pored toga što je u pitanju kompleksan predmet. Postupak po žalbi okončan je za jednu godinu i tri meseca, a revizijski nakon jedne godine i dva meseca. S tim u vezi, parnica podnositeljke ustavne žalbe okončana je za tri godine i jedanaest meseci efektivnog trajanja, dok se ostatak navedenog perioda odnosi na redovno postupanje sudske administracije (uručenje presuda strankama, istek rokova za izjavljivanje pravnih lekova i rokova za davanje odgovora na izjavljene pravne lekove, prosleđivanje spisa predmeta nadležnom instancionom sudu i sl.). Ustavni sud ocenjuje da je prvostepeni sud izuzetno aktivno upravljao parnicom, zakazujući ročišta u razmacima od najviše dva meseca i ekspedovanjem prvostepene presude u roku od osam dana od zaključenja glavne rasprave.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju postupak koji je vođen kroz tri sudske instance, u trajanju od nepunih pet godina , ne može smatrati nerazumno dugim, zbog permanentn e aktivno sti suda i složen e činjeničn e i pravn e građ e predmeta spora. Ustavni sud je imao u vidu i odredbu člana 195. stav 3. Zakona o radu, ali je pošao od toga da je rok koji je tom odredbom propisan za ovu vrstu spora, po svojoj pravnoj prirodi instrukcioni i predstavlja vremenski okvir u kome bi jedna parnica iz radnog odnosa trebalo da se okonča. Kretanje u okviru propisanog roka isključivo zavisi od okolnosti konkretnog slučaja. Kao što je već objašnjeno, na ocenu Ustavnog suda da predmetna parnica nije trajala nerazumno dugo, uticale su okolnosti koje su po svojoj prirodi takve, da su u konkretnom slučaju umanjile mogućnost kraćeg trajanja postupka.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 866/06 nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da su Vrhovni kasacioni sud i Okružni sud u Beogradu pogrešno ocenili sadržinu pojedinih izvedenih dokaza i da su pogrešno primenili materijalno pravo, što je rezultiralo donošenjem odluka na njenu štetu.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitr ernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Podnositeljka ustavne žalbe je bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crna Gora. Pravni položaj ovog ministarstva nakon razvrgnuća državne zajednice Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu "DZ SCG") regulisan je Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, tako što je Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestala da finansira i nadležnost Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose. Predmete i arhivu ovog ministarstva preuz eli su Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije (član 8. stav 2. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ). Nakon što je Ministarstvo finansija Republike Srbije preuzelo deo predmeta i arhive Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG, pristupilo se i regulisanju statusa zaposlenih. Pošto je izvršeno preuzimanje šestoro zaposlenih iz bivšeg saveznog Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose sa visokom stručnom spremom, podnositeljka ustavne žalbe je proglašena neraspoređenom u Ministarstvu finansija počev od 18. avgusta, po kom osnovu joj je nakon isplate otpremnine prestao radni odnos 31. avgusta 2006. godine. Osporena rešenja Ministarstva finansija doneta su primenom odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima, i to odredaba člana 2. stav 1 . i čl. 64a i 68a.

Ustavni sud je ocenio da su Okružni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud odredbu člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima protumačili i primenili na ustavnopravno neprihvatljiv način, s obzirom na to da nisu postavili pitanje o vrsti poslova koje je Ministarstvo finansija preuzelo od bivšeg Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Prema shvatanju Ustavnog suda, kriterijumi na osnovu kojih je Ministarstvo finansija moglo da odluči koje će zaposlene iz bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG preuzeti, a koje oglasiti neraspoređenim, bili su vrsta poslova koje ovo Ministarstvo preuzima od Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose i njegove potrebe za obavaljanje tih poslova. Iz obrazloženja rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo finansija, na osnovu kojih je podnositeljki prestao radni odnos, ne može se utvrditi vrsta poslova iz delokruga Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koje je Ministarstvo finansija preuzelo, a samim tim ni broj i struktura zaposlenih koji su bili potrebni za obavljanje preuzetih poslova. Osporena rešenja su morala sadržati takvu odrednicu, posebno iz razloga što pomenuta Uredba o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore nije predvidela kriterijum za podelu poslova bivšeg saveznog Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, između Ministarstva finansija i Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije. Takođe, iz osporenih rešenja se ne može utvrditi koje je poslove podnositeljka obavljala u bivšem Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose, da li njene poslove preuzima upravo Ministarstvo finansija, te da li postoji lice sa odgovarajućom stručnom spremom i radnim iskustvom koje će te poslove nastaviti da obavlja u ovom ministarstvu. Uprkos napred navedenom, drugostepeni i revizijski sud se pozivaju na sistematizaciju radnih mesta u Ministarstvu finansija koja je bila na snazi u vreme kada je ovo ministarstvo vršilo preuzimanje, ne uzimajući u obzir obavezu preuzimanja dela poslova bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, sa odgovarajućim brojem zaposlenih, što je svakako uticalo i na izmenu postojeće sistematizacije radnih mesta.

Iz svega napred navedenog, Ustavni sud zaključuje da su revizijski i drugostepeni sud proizvoljno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe i svoje odluke zasnovali na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju odredbe člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Stoga je Sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tačk i 2. izreke.

7. Kako je u konkretnom slučaju, na gore opisani način, očigledno došlo do proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnosi teljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1280/10 od 8. juna 2011. godine i nalaganjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2890/08 od 24. septembra 2009. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da će o izjavljenoj reviziji podnositeljke, kao tužilje, biti ponovo odlučivano.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević