Ustavna žalba protiv krivične presude zbog primene strožeg zakona

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne krivične presude. Navodi o povredi prava na pravično suđenje zbog primene strožeg krivičnog zakona ocenjeni su kao očigledno neosnovani, jer je primenjeni zakon bio blaži po učinioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3678/2010
26.01.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Radivojevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. januara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milenka Radivojevića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Mionici K. 112/08 od 2. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1471/10 od 29. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Radivojević iz Beograda, preko punomoćnika Mladena M. Nikića, advokata iz Valjeva, podneo je Ustavnom sudu 4. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Mionici K. 112/08 od 2. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1471/10 od 29. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da podnosiocu ustavne žalbe u postupku u kome su doneti osporeni akti nije omogućeno da se na nepristrasan način rasprave optužbe koje su mu stavljene na teret; da je u konkretnom slučaju podnosilac oglašen krivim zbog toga što je navodno izvršio krivično delo zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. KZ, ali da ovo krivično delo može da učini samo ono lice koje se stara o pravima i interesima drugog lica, dakle koje zastupa takvo lice, što podnosilac nije činio; da je podnosilac „jedini okrivljeni u civilizovanom svetu na koga se primenjivao strožiji, a ne blaži krivični zakon“; da je krivično delo koje je predmet optužbe učinjeno tokom oktobra 2001. godine, u vreme važenja Krivičnog zakona Republike Srbije koji je važio sve do stupanja na snagu Krivičnog zakonika, odnosno do 1. januara 2006. godine, a da su sudovi u konkretnom slučaju primenili potonji zakon, dakle krivični zakon koji nije važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a pri tome nisu objasnili zašto je taj krivični zakon blaži po učinioca; da je Apelacioni sud utvrdio da je podnosilac prouzrokovao štetu u većem iznosu od onoga koji mu je stavljen na teret optužnicom, te da samim tim nije u pitanju oblik krivičnog dela u pogledu kojeg je nastupila okolnost koja trajno isključuje krivično gonjenje, već teži oblik istog dela, ali u pogledu koga nema optužbe; da je podnosilac u konkretnom slučaju oglašen krivim za krivično delo koje mu optužbom nije stavljeno na teret, a što je jedino moglo biti učinjeno na način na koji je i učinjeno, odnosno primenom strožijeg zakona. Podnosilac ustavne žalbe detaljno izlaže odredbe Krivičnog zakona Republike Srbije i Krivičnog zakonika kojima je propisano krivično delo zloupotreba poverenja i obrazlaže zašto je, po njemu, prvi navedeni propis blaži za njega od drugog. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude kao nezakonite i sve posledice koje su one proizvele.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Mionici K. 112/08 od 2. oktobra 2009. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela zloupotrebe poverenja iz člana 216. stav 2. a u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), izrečena mu je uslovna osuda i utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine; da je postupak vođen po optužnici Opštinskog javnog tužilaštva u Mionici Kt. 52/02 od 29. jula 2003. godine, zbog krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 179. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) i da je optužnica precizirana na glavnim pretresima održanim 28. februara 2008. godine i 30. septembra 2009. godine, tako što je krivično delo kvalifikovano po članu 216. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika; da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1471/10 od 29. aprila 2010. godine odbijene kao neosnovane žalbe Opštinskog javnog tužilaštva u Mionici i branioca okrivljenog izjavljene protiv osporene prvostepene presude, koja je i potvrđena; da je u obrazloženju osporene drugostepene presude, na drugoj i trećoj stranici, Apelacioni sud u Beogradu naveo da se „neosnovano žalbom branioca ukazuje da ... prvostepeni sud primenjuje poslednji zakon koji nije važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a pri tome ne objašnjava zašto je taj zakon blaži po učinioca ... ovaj sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio pravnu kvalifikaciju datu u optužnici javnog tužioca prema kojoj je okrivljeni optužen zbog krivičnog dela zloupotrebe poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. KZ, pa je okrivljenog za isto oglasio krivim, koja kvalifikacija i po nalaženju ovog suda je u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem i protivpravnim radnjama preduzetim od strane okrivljenog ... treba naglasiti da je javni tužilac prvobitnu optužnicu izmenio u pogledu pravne kvalifikacije tako što je 28. februara 2008. godine okrivljenom stavio na teret izvršenje krivičnog dela zloupotrebe poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje delo je zaprećena kazna zatvora od jedne do šest godina, a umesto ranije kvalifikacije po članu 179. stav 3. u vezi stava 1. gde je bila zaprećena kazna zatvora od jedne do deset godina, dakle ... time je pravilno primenjen novi zakon kao blaži po učinioca“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Član 4. stav 2. Osnovnog krivičnog zakona („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) propisivao je da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je blaži za učinioca.

Odredbama člana 179. Krivičnog zakona Republike Srbije (u daljem tekstu: KZRS) bilo je propisano: da ko zastupajući imovinske interese nekog lica ili starajući se o njegovoj imovini ne ispuni svoju dužnost ili zloupotrebi data mu ovlašćenja u nameri da time pribavi sebi ili drugom kakvu imovinsku korist ili da ošteti lice čije imovinske interese zastupa ili o čijoj se imovini stara, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.); da će se, ako delo iz stava 1. ovog člana učini staralac ili advokat, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.); da će se, ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi osamsto pedeset hiljada dinara, učinilac kazniti zatvorom od jedne do deset godina (stav 3.).

Član 5. važećeg Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) propisuje da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela (stav 1.) i da, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca (stav 2.). Odredbama člana 216. KZ propisano je: da će se onaj ko zastupajući imovinske interese nekog lica ili starajući se o njegovoj imovini zloupotrebi data mu ovlašćenja u nameri da time sebi ili drugom pribavi imovinsku korist ili da ošteti lice čije imovinske interese zastupa ili o čijoj se imovini stara, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine (stav 1.); da će se, ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist ili prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi četiristopedeset hiljada dinara, učinilac kazniti zatvorom od jedne do šest godina (stav 2.); da će se, ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist ili prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac kazniti zatvorom od jedne do osam godina (stav 3.); da će se, ako delo iz st. 1. do 3. ovog člana učini staralac ili advokat, kazniti za delo iz stava 1. zatvorom od šest meseci do pet godina, za delo iz stava 2. zatvorom od jedne do osam godina, a za delo iz stava 3. zatvorom od dve do deset godina.

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđeno lice u krivičnom postupku, ovom sudu obraća nezadovoljan odlukama krivičnog suda kojima je utvrđena njegova krivična odgovornost i posledično mu izrečena krivična sankcija. Tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu „nije omogućeno da se na nepristrasan način rasprave optužbe koje su mu stavljene na teret“ u ustavnoj žalbi nisu potkrepljene nijednim dokazom i Ustavni sud je našao da su ove tvrdnje očigledno neosnovane, imajući u vidu da se o optužbi protiv podnosioca, kao okrivljenog, raspravljalo i odlučivalo u dvostepenom krivičnom postupku u kome je on imao izabranog branioca, koji je iskoristio i pravni lek protiv prvostepene presude. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ni jednim dokazom nije potkrepio tvrdnju da mu nije omogućena nepristrasna rasprava pred sudom, ne prilažući dokaz da je tokom krivičnog postupka tražio izuzeće sudija. Ustavni sud je utvrdio da ovi navodi predstavljaju subjektivnu ocenu podnosioca ustavne žalbe, te s tim u vezi nalazi da se tvrdnje koje nisu potkrepljene jasnim dokazima koji bi ukazivali na koji način je došlo do eventualne povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava, a tim pre tvrdnje koje nisu potkrepljene ni jednim dokazom, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji podnetu ustavnu žalbu čine dopuštenom.

U odnosu na navode iznete u ustavnoj žalbi da je podnosilac „jedini okrivljeni u civilizovanom svetu na koga se primenjivao strožiji, a ne blaži krivični zakon“, odnosno da sudovi u konkretnom slučaju primenjuju kasniji zakon, dakle krivični zakon koji nije važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a pri tome „ne objašnjavaju“ zašto je taj krivični zakon blaži po učinioca, Ustavni sud je našao da su ove tvrdnje neosnovane i suprotne sadržaju osporenih presuda. Naime, podnosilac je optužnicom Opštinskog javnog tužilaštva u Mionici Kt. 52/02 od 29. jula 2003. godine bio optužen za izvršenje kvalifikovanog oblika krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 179. stav 3. u vezi stava 1. KZRS, s obzirom na to da mu se stavljalo na teret da je pribavio imovinsku korist ili prouzrokovao štetu u iznosu koji prelazi osamsto pedeset hiljada dinara. Za ovaj oblik krivičnog dela bila je propisana kazna zatvora od jedne do deset godina. Nakon stupanja na snagu novog KZ, navedena optužnica je izmenjena na glavnom pretresu održanom 28. februara 2008. godine, tako što je predmetno krivično delo kvalifikovano po članu 216. stav 2. u vezi stava 1. KZ, što je takođe teži oblik istog krivičnog dela, za koji je propisana kazna zatvora od jedne do šest godina. Dakle, kako je podnosilac ustavne žalbe bio optužen za teži oblik krivičnog dela zloupotreba poverenja, a taj oblik postoji i u novom KZ, to je krivični sud, krećući se u okviru precizirane optužnice, primenio onaj zakon u kome je za taj oblik krivičnog dela propisana blaža sankcija, saglasno odredbi člana 5. stav 2. KZ. Tvrdnje podnosioca ustavne žalbe su stoga neprihvatljive i posledica su njegovog pogrešnog tumačenja odredaba krivičnih zakona. Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi detaljno ocenio žalbene navode okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji se odnose na primenu blažeg zakona i obrazložio zašto je KZ blaži za njega, tako da Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da osporena drugostepena presuda nije obrazložena u skladu sa ustavnim pravom na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da „Apelacioni sud utvrđuje da je podnosilac prouzrokovao štetu u većem iznosu od onoga koji mu se stavlja na teret optužnicom, te da samim tim nije u pitanju oblik krivičnog dela u pogledu kojeg je nastupila okolnost koja trajno isključuje krivično gonjenje, već teži oblik istog dela, ali u pogledu koga nema optužbe“, odnosno da je on u konkretnom slučaju oglašen krivim za krivično delo koje mu optužbom nije stavljeno na teret. Prema oceni Ustavnog suda, iz obrazloženja osporenih presuda nesumnjivo proizlazi da je javni tužilac prvobitnu optužnicu podignutu protiv podnosioca ustavne žalbe izmenio samo u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, ali ne i u pogledu visine novčanog iznosa koji je na ime kupoprodajne cene za prodatu semensku pšenicu uplaćen na račun okrivljenog umesto na račun oštećenog preduzeća, pa je na glavnom pretresu od 28. februara 2008. godine okrivljenom stavio na teret izvršenje krivičnog dela zloupotrebe poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje delo je zaprećena kazna zatvora od jedne do šest godina, a umesto ranije kvalifikacije po članu 179. stav 3. u vezi stava 1. KZRS kojim je bila zaprećena kazna zatvora od jedne do deset godina. Stoga, Ustavni sud nalazi da su ove tvrdnje podnosioca očigledno neosnovane, protivrečne sadržini osporenih presuda i posledica su njegovog pogrešnog tumačenja odredaba krivičnog procesnog zakona, te kao takve u konkretnom slučaju ne predstavljaju ustavnopravne razloge koji bi ustavnu žalbu učinili dopuštenom.

Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, a imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da formalno označavanje i pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom, već je u ustavnoj žalbi neophodno navesti i ustavnopravne razloge i priložiti odgovarajuće dokaze koji potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju ustavnih prava. Prema oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda i osporenog krivičnog postupka u celini, te je Sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

sudija dr Agneš Kartag Odri

Ustavna žalba protiv krivične presude zbog primene strožeg zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti