Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene Zakona o radu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Apelacionog suda. Utvrđeno je da je odredba člana 186. Zakona o radu o isplati zaostalih zarada imperativna i da se sporazumom ne može odlagati na štetu zaposlenog, te je odbijanje tužbe kao preuranjene proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Ćokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Nađalina iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Nađalina i utvrđuje da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 309/11 od 24. novembra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 885/12 od 7. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 885/12 od 7. marta 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 309/11 od 24. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Nađalin iz Beograda je 3. maja 2012. godine, preko punomoćnika Zvonka Lukića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 309/11 od 24. novembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 885/12 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je 19. januara 2011. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog, svog poslodavca „21. maj“ – Fabrike turbomotora i transmisije, d.o.o. iz Beograda, radi isplate zarade; da mu je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava iz razloga što je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 532/08, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 794/10 od 29. jula 2010. godine, obavezan isti poslodavac kao tuženi, da drugom zaposlenom, tužiocu u tom predmetu, a u vezi sa dugovanjem zarada za isti period i po istom osnovu kao i podnosiocu ustavne žalbe, izmiri dug nastao zbog neisplaćenih zarada; da je drugostepeni sud donoseći navedenu presudu zauzeo stav da i, pored toga što postoji sporazum sa tužiocem, tužilac kao zaposleni ima pravo da zahteva isplatu zaostalih zarada, jer tuženi poslodavac nije ispunio zakonsku obavezu predviđenu članom 186. Zakona o radu; da je navedenom zakonskom odredbom, koja je imperativna, propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa; da se dejstvo navedene zakonske odredbe ne može izmeniti, otkloniti niti odložiti sporazumom zaposlenog i poslodavca; da je isti drugostepeni sud osporenom presudom Gž1. 885/12 od 7. marta 2012. godine povredio označena ustavna prava jer je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao preuranjen, navodeći u obrazloženju presude da je posle sudske odluke Gž1. 794/10 od 29. jula 2010. godine ujednačena sudska praksa, a ne navodeći ko je i kada ujednačio sudsku praksu i zauzimajući potpuno suprotan stav od stava istog suda u presudi Gž1. 794/10 da odredbe člana 186. Zakona o radu nisu imperativne i da su one stvar slobodne volje ugovaranja poslodavca i zaposlenog. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ustavnu žalbu i osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 309/11 od 24. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao preuranjen tužbeni zahtev kojim je traženo da sud oba veže tuženog da tužiocu na ime neisplaćenih zarada za period od maja 2006. do februara 2007. godine isplati pojedinačno opredeljene novčane iznose , sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drug om izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškov e parničnog postupka. U obrazloženju ove presude, je između ostalog, navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuž enog koji mu nije isplatio zaradu za period od maja 2006. do februara 2007. godine u iznosu od 137.614,71 dinara; da tuženi za utuženi period nijednom od zaposlenih koji su kod njega radili nije isplatio zarade za isti period za koji zaradu potražuje tužilac; da su tužilac i tuženi 24. aprila 2007. godine zaključili sporazum o međusobnom izmirenju prava i obaveza po osnovu rada kojim je ugovoreno da je tužilac kao zaposleni saglasan da mu tuženi kao poslodavac izvrši isplatu neisplaćene zarade i naknad e zarad e za period od 1. maja 2006. do 24. marta 2007. g odine, kao dana prestanka radnog odnosa , po istoj dinamici kao i zaposlenima koji i dalje ostaju da rade kod poslodavca; da je sporazumom predviđeno da će tužiocu zaostale zarade biti isplaćene po istoj dinamici, na isti način kao i zaposlenima koji i dalje ostaju da rade kod poslodavca, iz čega proizlazi da utuženo potraživanje dospeva na naplatu kada zarade budu isplaćene i ostalim zaposlenima koji rade kod poslodavaca ; da je među strankama nesporno da tuženi ni ostalim zaposlenima koji rade kod njega nije isplatio zarade za utuženi period, te je imajući u vidu navedeno, sud našao da utuženo potraživanje nije dospelo na naplatu, te da je tužbeni zahtev tužioca preuranjen.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 885/12 od 7. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 309/11 od 24. novembra 2011. godine; u stavu drug om izreke odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi. U obrazloženj u osporene drugostepene presude, između ostalog, je navedeno: da su tužilac kao zaposleni i tuženi, kao poslodavac , zaključili sporazum o međusobnom izmirenju prava i obaveza po osnovu rada i ugovorili da će tuženi, odnosno poslodavac neisplaćene zarade i naknade zarada za period od 1. maja 2006. do 24. aprila 2007. godine, tj. do dana prestanka radnog odnosa, tužiocu izmiriti po istoj dinamici kao i zaposlenima koji i dalje ostaju na radu kod poslodavca; da tuženi poslodavac ostalim zaposlenima za isti period potraživanja nije isplatio zaradu; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da obaveza tuženog prema tužiocu u pogledu i splate naznačenog potraživanja nije dospela, odnosno da je preuranjena; da je tačan navod žalbe da prema odredbi člana 186. Zakona o radu obaveza isplate zarade i naknade zarade zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa dospeva najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, ali ova norma ne zabranjuje zaposlenom do prestanka radnog odnosa i njegovom poslodavcu da u vreme prestanka radnog odnosa ili posle toga vremena ugovore drugačije u pogledu roka ispunjenja obligacije; da kako su tužilac i tuženi kao poverilac i dužnik ugovorili vreme isplate zarade na drugačiji način i uslovili ga sa isplatom zarade zaposlenima za isti period koji su ostali u radnom odnosu, a taj događaj nije ostvaren, pobijana presuda je pravilna i na zakonu zasnovana.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu, najmanje jedanput mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec i da se zarada isplaćuje samo u novcu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 110.); da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i da je isplatu obaveza iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da izvrši najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa (član 186.)

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i to da se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već na povredu prava na pravnu sigurnost , kao element a prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ispitao i postojanje pretpostavki o osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovoj odluci ukazuje da se tim pravom jemče, pre svega , procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. U tom smislu, pravilnu primenu materijalnog prava pre svega je nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da i pogrešna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilnosti primene materijalnog prava.

Podnosilac ustavne žalbe obrazlaže navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava na imperativnosti odredbe člana 186. Zakona o radu.

Polazeći od odredaba Zakona o radu, Ustavni sud konstatuje da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, da se zarada određuje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu i da se zarada isplaćuje samo u novcu najmanje jedanput mesečno do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. Iz odredbe člana 186. istog zakona proizlazi da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Ustavni sud nalazi da je odredba člana 186. Zakona o radu imperativnog karaktera i da obaveza poslodavca na isplatu neisplaćene zarade u slučaju prestanka radnog odnosa, ne može biti predmet sporazumevanja između poslodavca i zaposlenog. Pravo na isplatu neisplaćene zarade do dana prestanka radnog odnosa uključuje u sebi pravo zaposlenog da potražuje neisplaćenu zaradu od poslodavca.

Ustavni sud takođe nalazi da se rok koji je predviđen članom 186. Zakona o radu ne može odlagati na štetu radnika, jer nepovoljniji rok ne može biti predmet ugovora i sporazuma, što samo po sebi proizlazi iz navedene zakonske odredbe , te stoga ni tužba koj om se traži isplata ovih potraživanja n e može biti preuranjena, jer postojanje sporazuma i ugovora treba tretirati kao priznanje duga, koje postoji i traje. Iz navedenog proizlazi da poslodavac i zaposleni na osnovu svoje slobodne i saglasno izražene volje ne mogu odložiti ispunjenje obaveze po osnovu zarade do isplate zarade ostalim zaposlenima za isti period.

Ustavni sud posebno ističe da se ne može prihvatiti stanovište drugostepenog suda da sporazum poslodavca i zaposlenog predstavlja slobodnu volj u. Ovo iz razloga što je smisao i cilj odredbe člana 186. Zakona o radu u tome da zaposleni svoja prava po osnovu rada i njihovu zaštitu ostvaruje saglasno zakonu.

Prema oceni Ustavnog suda, osporenim presudama je proizvoljno i arbitrerno primenjeno materijalno pravo, te je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Oduka US), Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Isti stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-4222/ 2012 od 20. novembra 2014. godine.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 885/12 od 7. marta 2012. godine i određivanjem da u ponovnom postupku isti sud done se novu odluku o žalbi tuži oca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 309/11 od 24. novembra 201 1. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić