Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 20 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra, zbog značajnog doprinosa dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. I . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. I . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2666/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1512/96) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. I . iz Vranja je podnela Ustavnom sudu, 28. aprila 2017. godine, preko punomoćnika R. F , advokata iz Vranj a, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 2666/14 od 19. januara 2016. godine i presude Višeg suda u Vranju Gž. 1009/16 od 6. februara 2017. godine, zbog povrede zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. st . 1. i 2. Ustava Republike Srbije . Istovremeno podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parnič nom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2666/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1512/96).

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je u sporu radi naknade štete, koji je započet protiv njenog oca još 1996. godine , nakon "nepravičnog i predugog" suđenja od punih 20 godina, presuđeno na njenu štetu, tako što je obavezana da nadoknadi štetu tužiocu zbog posečenih deset stabala u iznosu od 1.706,00 dinara sa kamatom počev od 19. januara 2016. godine, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 54. 036,00 dinara, a da tužilac nije dokazao sporne činjenice ko je posekao stabla, u koje vreme i na kojoj parceli. Predlaže da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda označenih ustavnih prava, te podnosi zahtev za nadoknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 2666/14 Osnovnog sud a u Vranju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv pravnog prethodni ka podnositeljke ustavne žalbe, oca D.N, kao i još jednog tuženog J.Đ, podneta je tužba 6. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) od strane tužioca S.N. iz Vranja, radi naknade štete pričinjene sečom hrastovih i jasenovih stabala. Vrednost spora je označena u iznosu od 2.000,00 dinara. Povodom tužbe je formiran predmet P. 1512/96.

Rešenjem P. 1512/96 od 1 0. februara 200 4. godine utvrđen je prekid postupka, zbog smrti prvotuženog D.N, s tim da će se postupak nastaviti kada naslednici tuženog sami ili na poziv suda preuzmu postupak. Do donošenja navedenog rešenja su bila zakazan a 22 ročišta, od kojih je 12 održano. Na održanim ročištima , u dokaznom postupku, obavljeno je veštačenje preko dva veštaka geometra , kao i super veštačenje preko Službe za katastar nepokretnosti Vranje, jer veštaci nisu usaglasili nalaze; izvršen je uviđaj na licu mesta; sprovedeno je i veštačenje od strane veštaka šumarske struke ; saslušani su veštaci, te i pok. D.N. u svojstvu parnične stranke. Tužilac je proširio tužbu na još jednog tuženog V.M. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili uglavnom u neodazivanju veštaka i neuredno j dostav i poziva tuženima, odnosno jer su , po jednom , tužilac i tuženi D.N, tražili da se ročišta ne drže zbog njihove sprečenosti da pristupe u sud . Po urgenciji tužioca od 18. marta 2005. godine da se postupak nastavi, sud je doneo rešenje da se pribave spisi ostavinskog postupk a i pozovu eventualni naslednic i prema saznanju tužioca , a predmet je dobio novi broj P. 1666/05. Nakon nekoliko održanih ročišta, koja su odlagana radi dostavljanja dokaza u vezi sa spr ovedenim ostavinskim postupkom i naslednicima prvotuženog, na ročištu održanom 10. jula 2006. godine majka podnositeljke ustavne žalbe je predala sudu ostavinsko rešenje Opštinskog suda u Vranju O. 569/04 od 18. oktobra 2004. godine, kojim je njena ćerka proglašena za jedinog zakonskog naslednika iza oca D.N , prvotuženog u ovoj parnici, te je sud pozvao prvotuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, za naredno ročište zakazano za 25. jul 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1666/05 od 18. juna 200 7. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, preciziran podneskom od 16. juna 2007. godine. Prvotužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tražila je odlaganje ročišta zakazanog za 25. jul 200 6. godine zbog sprečenosti da pristupi u sud. Do donošenja presude bilo je zakazano još šest ročiš ta, od kojih je samo jedno održano u odsustvu uredno pozvane tužene. Tužilac je 16. aprila 2007. godine uredio tužbu, a kao jedinu tužen u označio podnositeljku ustavne žalbe. Preostalih pet ročišta nije održano jer se tužena nije odazivala na pozive suda odnosno jer tužena nije uredno primala pozive . Opštinski sud je pozive tuženoj upu ćivao preko sudskog pozivara na adresu na kojoj je tužena prijavljena, ali su se oni vraćali sudu uglavnom neuručeni sa konstatacijom da majka tužene navodi da je tužena u inostranstvu. U dokaznom postupku je obavljeno dopunsko veštačenje preko veštaka šumarske struke, a tužilac je uredio tužbu i označio podnositeljku ustavne žalbe, kao jedinu tuženu, a tužbeni zahtev je precizirao na iznos od 5.040, 00 dinara. Protiv presude je punomoćnik tužioca izjavio žalbu 24. septembra 200 7. godine. Opštinski sud je bio u nemogućnosti da i pored osam pokušaja uruči tuženoj presudu i žalbu tužioca protiv presude . Dostava je ponovo pokušavana preko pozivara, a on je konstatovao da majka tužene izjavljuje da je tužena na privremenom radu u Švajcarskoj i kada će doći. I pored naredbi postupajućeg sudije da se dostava izvrši u vreme kada je majka navodila da će ona biti u zemlji (uglavnom praznici ili vreme godišnjih odmora), dostava nije uspe vala.

Po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa i uspostavljanju nove mreže sudova u 2010. godini, predmet je pred Osnovnim sudom u Vranju dobio novi broj P. 44/10. Nakon dva neuspela pokušaja uručenja navedenih pismena tuženoj preko pošte, jer tužena nije po izveštaju preuzela pismena, postupajući sudija je 23. februara 2010. godine izdao naredbu da se dostavljanje izvrši preko oglasne table, te, nakon isteka roka, spise predmeta dostavio Višem sudu u Vranju radi odlučivanja o žalbi tužioca.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 743/10 od 7 . maja 2012. godine su vraćeni nerazmotreni spisi prvostepenom sudu, jer dostava prvostepene presude nije izvršena u skladu sa procesnim pravilima, s obzirom na to da nije bilo mesta dostavljanju preko oglasne table jer nema dokaza da je tužena promenila mesto prebivališta.

Po prijemu obaveštenja od MUP -PU Vranje od 14. juna 2012. godine da tužena ima prijavljeno preb ivalište na istoj adresi, a da se proverom na terenu došlo do saznanja da je na privremenom radu u Švajcarskoj, Osnovni sud je uz dopis od 5. jula 2012. godine, vratio spise drugostepenom sudu, navodeći da je dostava uredno izvršena, jer tužena nije obavestila sud o promeni adrese.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 2529/13 od 19. novembra 2013. godine su ponovo vraćeni nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu jer nije postupljeno po nalogu toga suda iz prethodnog rešenja, da se presuda dostavi u skladu sa odredbom 135. st. 1. i 2. ZPP. Postupajući sudija je pokušao novu dostavu 13. januara 2014. godine, pa kako je opet dostavljač konstatovao da je primalac na privremenom radu u Švajcarskoj, postupajući sudija je dao naredbu 21. januara 2014. godine da se presuda i žalba tužioca istaknu na oglasnoj tabli suda.

Viši sud u Vranju je dopisom Gž. 437/14 od 9. oktobra 2014. godine podneo predlog Apelacionom sudu u Nišu za prenošenje nadležnosti zbog velikog priliva predmeta, pa je rešenjem Apelacionog sud a u Nišu R. 474/14 od 21. oktobra 2014. godine određen Viši sud u Negotinu za postupanje u predmetu Višeg suda u Vranju Gž. 437/14.

Rešenjem Višeg suda u Negotinu Gž. 283/14 od 1 7. novembra 2014. godine je ukinuta presuda Opštinskog suda u Vranju P. 1666/05 od 18. juna 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku, pod novim brojem P. 2666/14, Osnovni sud u Vranju (u daljem tekstu: Osnovni sud) je zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu, a održano je pet. Na prvom ročištu zakazanom za 2. februar 2015. godine, nije bilo uredne dostave poziva za tuženu, zbog čega ročište nije održano, pa je sud tužiocu naložio da dostavi podatak o tačnoj adresi tužene ili da predloži postavljanje privremenog zastupnika tuženoj. Ni sledeće ročište zakazano za 3. april 2015. godine nije održano, jer je punomoćnik tužioca na ročištu saopštio adresu tužene u Švajcarskoj. Osnovni sud je tuženu pozivao diplomatsko konzularnim putem na sledeća d va zakazana ročišta (20. jul i 2. novembar 2015. godine), na koje i pored uredno primljenih poziva tužena nije pristupala, obaveštavajući sud da ne može da se odazove pozivima za te dane, uz saopštenje kada su periodi kad planira dolazak i da joj se šalje poziv na adresu iz tužbe jer će joj tada boraviti suprug u zemlji. Sud je održao dva naredna ročišta u odsustvu uredno pozvane tužene, sproveo je dopunsko veštačenje preko veštka šumarske struke i odredio saslušanje parničnih stranaka. Dva naredna ročišta, zakazana za 1. i 17. decembar 2015. godine, su održana u prisustvu tužene, a za ročište održano 17. decembra 2015. godine na kome je saslušana tužena, kao i tužilac, u svojstvu parnične stranke, tužena je angažovala punomoćnika. Glavna rasprava je zaključena na sledećem ročištu održanom 19. januara 2016. godine, kada je saslušan i jedan svedok, a uz prisustvo punomoćnika tužene, te saopšteno da će presuda biti objavljena 26. januara 2016. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju P. 2666/14 od 19. janura 201 6. godine, u prvom stavu izreke, obavezana je tužena, sa boravkom u Švajcarskoj, kao pravna sledbenica pok. D.N, da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog posečenih deset stabla, plati iznos od 1.706,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. janura 2016. godine, kao dana presuđenja, do isplate u roku od 8 dana od dana prijema presude, dok je deo zahteva tužioca, po ovom osnovu, za iznos veći od dosuđenog ovom presudom do iznosa traženog tužbenim zahtevom od 5.040,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom odbijen kao neosnovan, kao i zahtev tuži oca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos naknade štete za period od 23. marta 2007. do 18. janura 2016. godine . U drugom stavu izreke je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 54.036,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od počev od 19. janura 2016. godine.

Odlučujući o žalbama tužioca i tužene, Viši sud u Vranju je osporenom presudom Gž. 1009/16 od 6. februara 201 7. godine odbio kao neosnovane njihove žalbe i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju P. 2666/14 od 19. janura 2016. godine u prvom stavu izreke i u drugom stavu izreke u pogledu troškova postupka, s tim što je preinačio prvostepenu presudu u pogledu zakonske zatezne kamate na priznate troškove postupka, odbivši zahtev tužioca da se kamata obračuna od dana presuđenja, već je obavezao tuženu da tužio cu na priznate troškove plati zakonsku zateznu kamatu počev od dana izvršnosti prvostepene presude. Takođe su odbijeni kao neosnovani zahtevi stranaka da im se nadoknade troškovi drugostepenog postupka. Punomoćniku tuž ene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 30. marta 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („S lužbeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 .); da su stranka ili njen zakonski zastupnik dužni, kad do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, da o tome odmah obaveste sud (član 139. stav 1); da, ako oni to ne učine, sud će odrediti da se sva dalja dostavljanja u parnici za tu stranku vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda (139. stav 2.); da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu (140. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započeo 6. avgusta 1996. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju protiv podnositeljkinog oca, a da je pravnosnažno okončan 6. februara 2017. godine, donošenjem presude Višeg sud a u Vranju Gž. 1009/16 , koja je uručena punomoćniku njegovog pravnog sledbenik a, ovde podnositeljki ustavne žalbe, 30. marta 2017. godine.

Pravo podnositeljke da sada u svoje ime traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnoj parnici, proizilazi iz činjenice da je ona stekla svojstvo stranke u sudskom postupku 25. jula 2006. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom predmetu spor, ukupno, do pravosnažnog okončanja, što je podnositeljka i osporila ustavnom žalbom, trajao 20 godina i šest meseci, a za podnositeljku nešto više od deset godina i osam meseci .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ukupno trajanje postupka u ovom sporu, koji je posle 20 godina pravosnažno okončan, ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom sporu male vrednosti, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja. Međutim, ovaj postupak je bio procesno usložnjen i produžen , jednim delom zbog prekida post upka od preko dve godine, zbog smrti prvotuženog i preuzimanj a parnice od strane podnositeljke, ali i drugim, pretežnim delom, zbog nemogućnosti obezbeđivanja procesnih pretpostavki za održavanja ročišta odnosno za vođenje postupka po žalbi. Naime, zbog boravka tužene u inostranstvu, a ne na adresi poznatoj sudu, što ona nije prijavila sudu shodno svojoj procesnoj obavezi, u znatnoj meri je bilo otežano uručenje kako poziva tuženoj za ročišta , tako i uručenje p ismena, presude i žalb e.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on a svakako imala legitim an interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku. Međutim, o cenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona svojim ponašanjem, zapravo, u značajnoj meri doprinela dužini trajanja postupka, time što nije ob avestila sud o adresi svog boravka, nego je, ne menjajući prebivalište, pretežni deo godine boravila u inostranstvu bez obaveštavanja suda o adresi boravka, a shodno propisanoj obavezi stranaka u postupku. Pritom je i podnositeljk in član domaćinstva – majka , neprecizno davao informacije dostavljaču o vremenu boravka, tako da, i kada je sud tome poklanjao veru, nije bilo moguće izvršiti urednu dostavu poziva podnositeljki . I pored ovakvog ponašanja , od trenutka podnositeljkinog stupanja u parnicu do donošenja prvostepene presude prošlo je samo nepunih godinu dana, ali i u tom periodu od sedam zakazanih ročišta sud je imao uslove da održi samo jedno ročište , i to u njenom odsustvu, jer za ostala zakazana ročišta tužena nije uredno primala pozive ili se nije na njih odazivala, odnosno tražila je odlaganje ročišta zbog sprečenosti. Sa ovakvim ponašanjem podnositeljke, pasivnim držanjem i izbegavanjem primanja pismena od strane suda, nastavljeno je i u žalbenom pos tupku, pa je drugostepeni postupak trajao sedam godina i skoro dva meseca. Iako postoji podeljena odgovornost prvostepenog suda i podnositeljke povodom ovog bezuspešnog uručivanja pismena koje se moraju lično uručiti, te iako sud nije blagovremeno preduzimao procesne mere radi obezbeđenja procesnih pretpostavki za održavanje ročišta, nesumnjivo je da ni podnositeljka, a ni član njenog domaćinstva , nisu učinili ništa u pravcu prijema pismena, što bi omogućilo okonč anje žalbenog postupka i pravn osnažno okončanje spora. Naprotiv, sa sličnim ponašanjem je nastavljeno i u ponovnom prvostepenom postupku, iako je sud pozivao tužen u diplomatsko konzularnim putem, što već samo po sebi produžava postupak i zahteva veći razmak između ročišta. Naime, i u ovom delu postupka je podnositeljka , i pored urednog primanja poziva , nastavila sa neodazivanjem na te pozive i ponovnim upućivanjem suda na to da je poziva u određenim vremenski ograničenim periodima u godini (praznici i letnji meseci - dva puta godišnje) na raniju adresu u Vranju, a na kojoj nikad niko od odraslih članova nije primio poziv ili pismeno. Podnositeljka je tek 1. decembra 2015. godine pristupila u sud i prisustvovala ročištu, a saslušana je prvi i jedini put 17. decembra 2015. godine. Na poslednjem ročištu pre zaključenja glavne rasprave, podnoisteljka je angažovala punomoćnika, što nije uč inila za sve prethodne godine, iako u ustavnoj žalbi ističe da je trajanje post upka bilo nerazumno i predugo.

Međutim, i pored svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od 20 godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dali su nadležni sudovi, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Bez obzira na prekid postupka, koji je trajao nešto preko dve godine, prva prvostepena presuda doneta je posle skoro 11 godin a po podnošenju tužbe. Ova presuda je ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje, ali tek posle sedam godina i pet meseci. Iako je žalbeni postupak trajao preko svake mere za odlučivanje po žalbi, glavni uzrok je bilo izbegavanje podnositeljke, koja je stupila u parnicu deset godina posle pokretanja, da primi pozive i pismena, s tim da stoji i da je prvostepeni sud, i u ovi m okolnostima, svojim procesnim radnjama i merama mogao da predupredi ovo bezuspešno dostavljanje, a bez izlaženja u susret podnositeljki povodom pozivanja u periodima kada će ona navodno biti u zemlji i primiti poziv ili pismeno i uz tačne instrukcije dostavljačima da prilikom uručenja unesu i de facto odbijanje prijema pismena od strane člana porodičnog domaćinstva, odnosno da poštuju sva pravila uručivanja pismena, čime ni uslovi za dostavljanje preko oglasne table ne bi bili dovođeni u pitanje. U ponovnom prvostepenom postupku do donošenja nove presude prošlo je još godinu i dva meseca, a ponovni žalbeni postupak okončan je za još jednu godinu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2666/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1512/96) , podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, desetogodišnjim trajanjem parničnog postupka - spora male vrednosti od trenutka njenog stupanja u parnicu, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu . Kako se naknada štete, pre svega, dosuđuje kao satisfakcija zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositeljka nalazila u pogledu svojih građanskih prava i obaveza, Ustavni sud je imao u vidu kod odlučivanja da je, upravo, podnositeljka svojim ponašanjem u značajnoj meri doprinela da ova neizvesnost potraje preko svake mere. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neefikasnog postupanja sudova u ovom postupku.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, osporenim presudama, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudsk im odlu kama bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

S obzirom na izneto, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju drugostepenog suda, Ustavni sud je, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi teljka, nezadovoljna ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni parnični sud preispita i oceni zakonitost osporen ih presuda.

Ista ocena Ustavnog suda odnosi se i na navode podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 36. Ustava, budući da podnosi teljka povredu označenih prava zasniva na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti