Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja vanparničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku fizičke deobe kuće koji je trajao preko 13 godina. Sud je zaključio da je podnosilac žalbe značajno doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 1476/10 (inicijalno predmet R. 65/00 Petog opštinskog suda u Beogradu).

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Beograda je, 4. maja 20 12. godine, preko punomoćnika V. V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu 14. februara 2013. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 1476/10.

Podnosilac je naveo da je osporeni postupak za fizičku deobu nepokretnosti - kuće u Beogradu započet po predlogu podnosiočeve majke, protiv podnosioca i njegove sestre još 4. aprila 2000. godine, te da u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije bio okončan. U međuvremenu je predlagač LJ. M, majka podnosioca ustavne žalbe preminula, a podnosilac je nastavio postupak u svojstvu predlagača protiv protivnice predlagača, sestre, LJ.N, odnosno njenog sina G.N. Podnosilac navodi da je do trenutka podnošenja ustavne žalbe održano čak 27 ročišta i da predmet još nije rešen, pa predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), pribavio spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 1476/10 (ranije predmet R. 65/00 Petog opštinskog suda u Beogradu) i nakon izvršenog uvida, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

LJ.M, u svojstvu predlagača, podnela je 4. maja 2000. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za fizičku deobu kuće u Beogradu u ul. M. J. 29-a (u daljem tekstu: zgrada) protiv protivnika predlagača prvog reda - podnosioca ustavne žalbe (sina) i protivnice predlagača drugog reda LJ.N. (ćerke). Prema navodima predloga, predlagač je suvlasnik navedene zgrade sa idealnim delom od 1/2, dok su protivnici predlagača zakonski naslednici zajedno sa predlagačem na drugoj polovini idealnog dela kuće iza pok. LJ. M, muža i oca učesnika ovog vanparničnog postupka. U Opštinskom sudu formiran je predmet R. 65/00. Uz predlog je dostavljen izvod iz zemljišnih knjiga od 2. aprila 1999. godine u kome je kao vlasnik 1/2 kuće upisan predlagač, pa je rešenjem od 6. aprila 2000. godine naloženo predlagaču da uredi predlog i dostavi potpun izvod sa upisanim suvlasničkim delovima učesnika u postupku, pod pretnjom odbacivanja. Nakon dostavljenog izvoda iz zemljišnih knjiga od 19. aprila 2000. godine, u kome su kao vlasnici sa 1/2 kuće upisani predlagač i njen pok. suprug LJ. M, punomoćnik predlagača se nije odazvao pozivu suda, već je podneskom od 18. maja 2000. godine obavestio sud da je kod istog suda u toku ostavinski postupak O. 535/99 iza smrti pok. LJ. M. Protivnicima predlagača je 6. septembra 2000. godine uručen predlog predlagača, a Opštinski sud je rešenjem R. 65/00 od 16. oktobra 2000. godine prekinuo vanparnični postupak do okončanja ostavinskog postupka koji je tekao pred istim sudom u predmetu O. 535/99. Protiv ovog rešenja nije bilo žalbi i ono je postalo pravnosnažno 10. novembra 2000. godine. Podneskom predlagača od 18. marta 2004. godine predložen je nastavak postupka, jer je ostavinski postupak iza pok. LJ. M, preminulog 23. aprila 1998. godine, okončan rešenjem O. 593/02 (ranije O. 535/99) od 14. maja 2002. godine, po osnovu testamentalnog nasleđivanja i na osnovu Zakona o nasleđivanju. Ovaj podnesak je uručen protivnicima predlagača 24. marta 2004. godine. Nakon predloga predlagača za mirno rešenje po predlogu za fizičku deobu od 14. aprila 2004. godine, Opštinski sud je zakazao ročište 16. aprila 2004. godine, na kome je usvojen predlog punomoćnika predlagača da se odredi izvođenje dokaza veštačenjem sudskog veštaka građevinske struke na okolnost mogućnosti fizičke deobe kuće, a saglasno suvlasničkim udelima učesnika u postupku, pa je 17. juna 2004. godine zakazao ročište na licu mesta u prisustvu veštaka. Pismeni nalaz veštaka je dostavljen sudu 19. oktobra 2004. godine. Do donošenja rešenja R. 65/04 od 25. marta 2005. godine, kojim se predlog predlagača za fizičku deobu smatra povučenim, jedno ročište je po predlogu punomoćnika predlagača, sa kojim su bili saglasni i protivnici predlagača, odloženo na kraći rok radi mirnog rešenja, a jedno ročište nije održano jer je predlagač izostao, a njegov punomoćnik se javio sudu da nije u mogućnosti da prisustvuje ročištu zbog drugog suđenja. Opštinski sud je novim rešenjem R. 65/04 od 16. juna 2005. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Predmet je dobio novi broj R. 212/05. Protivnik predlagača prvog reda, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio je na prvom sledećem ročištu, zakazanom za 20. septembar 2005. godine, rok od 30 dana da bi se obratio službi Opštine V. sa zahtevom da se izdaju potrebne saglasnosti za izvođenje radova na predmetnoj kući kako bi se dobile posebne stambene jedinice i bila moguća fizička deoba. Na novi zajednički predlog stranka i sledeće ročište zakazano za 14. novembar 2005. godine je odloženo na duži period, radi ostavljanja roka protivniku predlagača prvog reda za pribavljanje potrebnih saglasnosti za izvođenje radova. Do donošenja rešenja kojim se prekida ovaj vanpranični postupak R. 212/05 od 10. jula 2007. godine usled smrti predlagača, koja je preminula 6. jula 2007. godine, a do okončanja ostavinske rasprave, bilo je zakazano devet ročišta, ali su održana samo dva. U ovom delu postupka protivnik predlagača prvog reda je predlagao odlaganje ročišta radi postizanja dogovora sa protivnicom predlagača drugog reda o mogućnostima fizičke deobe, a protivnica predlagača drugog reda se nije odazvala na dva ročišta radi izjašnjenja na date predloge. Na održanim ročištima saslušani su predlagač i protivnica predlagača drugog reda u kući, u prisustvu veštaka, i veštak je dobio nalog da se izjasni u pismenoj formi o datim predlozima fizičke deobe i načina korišćenja dvorišta.

Podneskom punomoćnika protivnika predlagača prvog reda od 21. oktobra 2009. godine zatraženo je da sud nastavi postupak koji je prekinut. Uz podnesak je dostavljeno rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu O. 526/08 od 20. februara 2008. godine kojim je obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine pok. LJ.M, njegove majke, jer je u toku postupka sud utvrdio da ostavilja nema imovine koja bi činila njenu zaostavštinu, s obzirom na to da je kao primalac izdržavanja zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju 9. novembra 1999. godine sa podnosiocem ustavne žalbe, kao davaocem izdržavanja koji sa njom živi u zajedničkom domaćinstvu. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 7. aprila 2008. godine. U ovom delu postupka podnosilac ustavne žalbe je stekao svojstvo predlagača, a njegova sestra LJ.N. zadržala svojstvo protivnice predlagača. Predmet je dobio novi broj R. 157/09, i nakon jednog zakazanog, a neodržanog ročišta jer je punomoćnik protivnika predlagača tražio odlaganje zbog sprečenosti da pristupi u sud, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) pod brojem R1. 1476/10, po uspostavljanju nove mreže sudova u 2010. godini.

Na prvom ročištu zakazanom pred Osnovnim sudom 23. februara 2010. godine, predlagač, ovde podnosilac ustavne žalbe, dao je neposredno na ročištu novi predlog, a imajući u vidu raniji nalaz veštaka da nije moguća fizička deoba predmetne nepokretnosti u zatečenom stanju, da se izvrši javna prodaja nepokretnosti i dobijeni iznos podeli srazmerno suvlasničkim udelima između predlagača i protivnice predlagača (predlagaču 5/6 navedene kuće, a protivnici predlagača 1/6). Ročište je odloženo radi izjašnjenja protivnice predlagača. Do postizanja dogovora stranaka u vezi fizičke deobe zgrade i načina korišćenja dvorišta, te donošenja rešenja kojim je usvojeno predloženo poravnanje R1. 1476/10 od 12. novembra 2013. godine, Osnovni sud je zakazao još 16 ročišta, od kojih je održano osam. Preostalih osam nije održano iz sledećih razloga: jer su stranke pet puta saglasno predlagale da se ročišta ne održe radi postizanja dogovora, jednom zbog štrajka administracije, jednom jer je punomoćnik predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, predao podnesak sa novim predlogom za mirno rešenje spora, te jednom zbog spajanja sa ovim postupkom postupka iz predmeta R1. 2611/10 pred istim sudom, u kome je protivnica predlagača imala svojstvo predlagača, a predlog se odnosio na način korišćenja dvorišta. Na održanim ročištima, kako je i u podnescima stranaka bilo više novih, različitih predloga za fizičku deobu i uređenje načina korišćenja dvorišta, pribavljen je novi nalaz veštaka građevinske struke od 26. januara 2011. godine u vezi fizičke deobe prema suvlasničkim udelima u faktičkom stanju nepokretnosti - zgrade (ima dograđenih delova van građevinske dozvole), a ne samo prema uknjiženom stanju, kao i dopunski nalaz veštaka od 10. jula 2012. godine, a veštak se više puta izjašnjavao po primedbama i predlozima stranaka i bio saslušavan. U međuvremenu je i protivnica predlagača poklonila sinu G.N. svoj suvlasnički deo, tako da je on stupio na mesto protivnika predlagača. Posle većeg broja pokušaja postizanja dogovora, konačno, zajednički predlog stranaka o fizičkoj deobi zgrade i uređenju načina korišćenja dvorišta dat je 21. oktobra 2013. godine, nakon čega je pred Osnovnim sudom zaključeno poravnanje, u skladu sa tim predlogom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik RS'', broj 85/12) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. Uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari propisano je odredbama čl. 141. do 147. Zakona, kojima je, između ostalog, predviđeno: da će sud po prijemu predloga zakazati ročište na koje će pozvati sve zajedničare, da će im ukazati na mogućnosti i pomoći da sporazumno urede način upravljanja, odnosno korišćenja zajedničke stvari (član 143. stav 1.); da će sud, ako se zajedničari ne sporazumeju, izvesti potrebne dokaze i na osnovu rezultata celokupnog postupka doneti rešenje kojim će urediti način korišćenja ili upravljanja zajedničkom stvarju po odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava, vodeći računa o njihovim posebnim i zajedničkim interesima (član 144. stav 1.). Deoba zajedničkih stvari ili imovine uređena je čl. 148. do 154. Zakona, te je, između ostalog, propisano: da predlog mora da sadrži podatke o predmetu i udelima zajedničara, o zajedničarima, kao i o drugim licima koja na predmetu deobe imaju neko stvarno pravo, a za nepokretnosti se moraju navesti zemljišnoknjižni podaci i priložiti odgovarajući pismeni dokazi o pravu svojine, pravu službenosti i drugim stvarnim pravima (član 149. stav 2.); da će sud saslušati učesnike, ako učesnici ne postignu sporazum o načinu deobe, te izvesti sve potrebne dokaze, a kada je to nužno i veštačenje, pa će, na osnovu rezultata celokupnog postupka, u skladu sa odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava doneti rešenje o deobi i načinu deobe zajedničke stvari ili imovine, nastojeći da zadovolji opravdane zahteve i interese zajedničara, te da će pri odlučivanju kome treba da pripadne određena stvar, naročito imati u vidu posebne potrebe određenog učesnika zbog kojih ta stvar treba da pripadne upravo njemu (član 153. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog vanparničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao do okončanja postupka, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak pokrenut 4. aprila 2000. godine, podnošenjem Petom opštinskom sudu u Beogradu, istina, tada neurednog predloga za fizičku deobu zgrade. Podnosilac ustavne žalbe, sin predlagača i njenog pok. supruga, imao je u trenutku podnošenja predloga svojstvo protivnika predlagača prvog reda, a njegova sestra protivnice predlagača drugog reda. Uređen predlog, sa potpunim zemljišnoknjižnim stanjem, dostavljen je podnosiocu ustavne žalbe 6. septembra 2000. godine. Međutim, uslovi za vođenje ovog postupka ostvareni su tek po pravosnažnom okončanju ostavinskog postupka iza smrti supružnika predlagača, odnosno oca protivnika predlagača, te nakon predloga predlagača za nastavak prekinutog vanparničnog postupka za fizičku deobu, koji je uručen protivniku predlagača prvog reda 24. marta 2004. godine. U toku trajanja ovog vanparničnog postupka vođenog, najpre, radi fizičke deobe zgrade, a potom i radi načina uređenja korišćenja dvorišta, podnosilac ustavne žalbe je stekao svojstvo predlagača, s obzirom na to da je nakon smrti majke, po osnovu ugovoru o doživotnom izdržavanju zaključenom sa majkom sa kojom je živeo u porodičnoj zajednici, stekao svojinu na njenoj polovini nepokretnosti. Za podnosioca ustavne žalbe osporeni vanparnični postupak se okončao donošenja rešenja kojim je usvojeno predloženo poravnanje 12. novembra 2013. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak prema podnosiocu ustavne žalbe, odnosno po njegovom predlogu, trajao ukupno 13 godina i nepuna dva meseca.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, specifičnosti postupka čije se trajanje osporava, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, prirode zahteva, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost vanparničnog postupka, odnosno, u konkretnom slučaju, na specifičnost dva postupka za uređenje imovinskih odnosa u okviru iste vanparnice, a koja su se odnosila na deobu zajedničke stvari - zgrade, ali i na uređenje zajedničkog korišćenja stvari - dvorišta oko zgrade, te koji se umnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, vanparnični sud u ovim postupcima nastoji da se deoba stvari i uređenje korišćenja zajedničke stvari sporazumno reši, a zatim ukoliko zajedničari ne postignu sporazum, postoji obaveza suda da svojim rešavanjem zadovolji opravdane zahteve i interese svih zajedničara. Dakle, radi se o postupku u kome se, pre svega, izlazi u susret volji stranaka, naravno koliko to dozvoljavaju okolnosti konkretnog slučaja i materijalnopravni propisi, a kada to i nije moguće, ipak postoji obaveza suda da zadovolji opravdane zahteve i interese svih zajedničara.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je vanparnični sud trebalo da reši u predmetnom postupku bila su složenija, s obzirom na sledeće: da je sud trebalo da odluči i o načinu deobe zajedničke stvari - porodične zgrade, i o uređenju korišćenja zajedničkog dvorišta; da su učesnici postupka bliski srodnici; da je bio podnet neuredan predlog i bez svih uslova za odlučivanje suda, jer se do 2004. godine nisu znali suvlasnički udeli učesnika u postupku; da su u toku postupka suvlasnički udeli promenjeni posle smrti predlagača, ali i položaj podnosioca, koji je najpre bio protivnik predlagača, a zatim predlagač; da je trebalo obaviti veštačenje u kome su menjani zadaci veštaka, a shodno promenama odlučnih činjenica: da se faktičko stanje zajedničke zgrade razlikovalo od uknjiženog stanja zbog bespravno izvedenih građevinskih radova. Pritom , postupak je dva puta bio prekinut, što je trajalo ukupno više od šest godina, pa su tek 2009. godine, nakon drugog nastavka postupka, ostvareni uslovi za rešavanje suda na osnovu nespornih činjenica povodom suvlasničkih udela, a zatim i sagledavanja faktičkog stanja zajedničke stvari - zgrade.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj postupak okonča u razumnom roku, bez obzira u kojem svojstvu je učestvovao u postupku, kao protivnik predlagača prvog reda ili predlagač, podnosilac u značajnoj meri doprineo da ovaj postupak, a posle sticanja uslova za rešavanje o fizičkoj deobi zgrade, traje još devet godina. Naime sami učesnici u postupku su svojim brojnim predlozima za odlaganje ročišta, istina u cilju postizanja sporazuma, uticali na dužinu trajanja postupka. Po predlozima podnosioca za odlaganje ročišta, datim u svojstvu protivnika predlagača prvog reda, a radi pribavljanja potrebne dokumentacije za izvođenje radova pred nadležnim organima (što je eventualno moglo da utiče na fizičku deobu zgrade), ročišta nisu održavana preko deset meseci. Osim toga, podnosilac ustavne žalbe je nastavak postupka, u svojstvu predlagača, tražio nakon više od godinu dana po pravosnažnosti rešenja kojim je obustavljen ostavinski postupak iza ranijeg predlagača - njegove majke, čime je pokazao da kao predlagač u postupku nije zainteresovan da se razreše sporna pitanja i urede međusobni odnosi zajedničara. Takođe, podnosilac je jedan od predloga za fizičku deobu i uređenje načina korišćenja predao neposredno na ročištu, a iako je 4. maja 20 12. godine podneo ustavnu žalbu, osporavajući dugo trajanje postupka, on se i dalje saglašavao sa predlozima druge strane o odlaganju još tri ročišta.

Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sudovi koji su vodili postup ak, u okolnostima dva prekida postupka, te krajnje teškog postizanja dogovora među strankama, uz menjanje pozicija stranaka i njihovih suvlasničkih delova, nisu imali presudan uticaj na dužinu trajanja postupka. Prvostepeni sud je odmah po ostvarenju uslova za vođenje postupka - saznanja tačnih podataka o suvlasničkim udelima, zakazao prvo građevinsko veštačenje još 2004. godine. Međutim, iako su ročišta bila zakazivana u kratkim vremenskim razmacima, sudovi su bili prinuđeni da ih odlažu zbog brojnih predloga stranaka i stavljanja u izgled različitih dogovora, o kojima se veštak nanovo izjašnjavao, što je uticalo da se postupak, i pored dva prekida od više od šest godina i 11 odlaganja, bez krivice suda okonča poravnanjem u 2013. godini.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog ponašanja učesnika u postupku, čijim zahtevima je sud izlazio u susret nastojeći da zadovolji njihove zahteve i interese, pored toga što su neminovno na značajno produženo trajanje postupka uticali i prekidi postupka, a kojima se učesnici, pa ni podnosilac ustavne žalbe, nisu protivili. U konkretnom slučaju, podnosilac, kome je u ovoj specifičnoj vrsti postupka, zajedno sa drugom stranom, pripadalo aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je da se period trajanja postupka produži , što se objektivno ne može staviti na teret postupajućih sud ova, niti državnih organa Republike Srbije.

Ustavni sud stoji na stanovištu da se licu koje u preteženoj meri doprinese trajanju postupka ne povređuje pravo na suđenje u razumnom roku, niti to lice može potraživati naknadu nematerijalne štete na ime povrede ovog prava, jer bi to značilo ostvarivanje korist i iz situacije koju je samo uzrokovalo.

U skladu sa izloženim, Ustavni sud je zaključio da u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 1476/10 (inicijalno predmet R. 65/00 Petog opštinskog suda u Beogradu) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja vanparničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti