Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja i perioda neaktivnosti redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Č. i Đ. M. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i Đ. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kikindi u predmetu K. 3/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Č. i Đ. M. iz K. su 4. maja 2012. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kikindi K. 3/10 od 16. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 2925/11 od 9. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je krivični postupak koji je protiv njih vođen pred Osnovnim sudom u Kikindi i koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda, trajao „osam godina i deset mesci“, odnosno, jer je prvostepeni postupak trajao „duže od sedam godina“, a drugostepeni sud „bez ikakvog osnova o žalbi odlučuje po proteku 22 meseca“. Takođe, podnosioci u ustavnoj žalbi ističu i povredu prava na pravično suđenje navodeći, pored ostalog: da prvostepena presuda nije usmeno saopštena ni podnosiocima ni njihovim braniocima nakon održanog glavnog i javnog pretresa, niti im je saopšten dan i čas javnog objavljivanja presude; da im „nije dato pravo da se brane od nesnovanih optužbi“ i da su onemogućeni da osporavaju nalaz veštaka V.Z. i V.Đ, odnosno da navedeni veštaci „uopšte nisu odgovorili zadatku i koji na date primedbe na njihov nalaz nisu odgovorili ili su odgovorili neubedljivo i sumarno“; da nisu izvršili krivično delo i da je obrazloženje suprotno izreci i „dokazima u spisu“, kao i da nijedan od zakonom propisanih uslova za određivanje izrečene mere bezbednosti ne postoji; da je podnosilac M. M. „protivno zakonu osuđen“, jer „pravnosnažne presude pobijane ustavnom žalbom nemaju ozbiljno uporište u činjenicama za koje je proglašen krivim i sledom toga nezakonito osuđen“, odnosno da je za krivična dela „iz tačke 2, 3. i 4. izreke prvostepene presude zakon grubo povređen“, jer je za ista nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, te utvrdi povredu označenih prava kao i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Osnovnog suda u Kikindi K. 3/10 i odgovor Osnovnog suda u Kikindi Su. VIII-48-18/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim (ranije Opštinskim) sudom u Kikindi, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 20. februara 2004. godine, donošenjem rešenja istažnog sudije Opštinskog suda u Kikindi Ki. 15/04 da se protiv podnosilaca ustavne žalbe sprovede istraga, koja je potom proširena rešenjima od 19. marta 2004. godine i od 12. aprila 2004. godine.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Kikindi je 10. aprila 2006. godine protiv podnosilaca ustavne žalbe podiglo optužnicu, i to: protiv oba podnosioca za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi sa stavom 1. tačka 4) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, a protiv M . M. za jedno krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) Krivičnog zakonika, dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i jednog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 1, u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika u podstrekavanju, u smislu člana 34. istog Zakonika.

Tokom krivičnog postupka Osnovni (ranije Opštinski) sud u Kikindi je glavni pretres zakazivao 13 puta, i to:

- tokom 2006. godine jedanput – kada je održan;

- tokom 2007. godine dva puta – oba puta održan;

- tokom 2008. godine jedanput - održan;

- tokom 2009. godine sedam puta – jednom održan i šest puta neodržan;

- tokom 2010. godine dva puta – oba puta održan;

Dakle, glavni pretres nije održan šest puta, i to četiri puta zbog nedolaska uredno obaveštenih veštaka, jedanput usled nedolaska javnog tužioca zbog bolesti i jedanput na zahtev javnog tužioca.

Glavni pretres koji je bio održan 7. septembra 2006. godine je odložen, a sledeć i put je naknadno zakazan za 20. septembar 2007. godine. Takođe, glavni pretres koji je bio održan 18. oktobra 2007. godine je odložen, a sledeć i put je naknadno zakazan za 4. septembar 2008. godine.

Tokom trajanja krivičnog postupka, u fazi istrage, obavljeno je veštačenje i sudu je dostavljen nalaz sa mišljenjem od 30. septembra 2005. godine, da bi nakon podizanja optužnice, po naredbi od 20. februara 2009. godine, bila obavljena i dopunska veštačenja od 11. septembra 2009. i 12. oktobra 2009. godine.

Iz zapisnika o glavnom pretresu od 1. aprila 2010. godine proizlazi da su sva prisutna lica (među kojima su bili i podnosioci ustavne žalbe i njihovi branioci) obaveštena da će presuda biti javno objavljena 6. aprila 2010. godine.

Osnovni sud u Kikindi je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 6. aprila 2010. godine doneo osporenu presudu K. 3/10 kojom je okrivljene, ovde podnosioce ustavne žalbe, oglasio krivim (i to obojicu za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi sa stavom 1. tačka 4) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, a M. M. za jedno krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) Krivičnog zakonika, dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i jedno krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 1, u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika u podstrekavanju u smislu člana 34. istog Zakonika, i osudio ih je na zatvorske kazne (M. M. na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i četiri meseca, a Đ. M. na kaznu zatvora u trajanju od dve godine). Istom presudom je podnosiocima ustavne žalbe izrečena mera bezbednosti – zabrana vršenja dužnosti ovlašćenih lica za zastupanje, upravljanje, raspolaganje i rukovođenje u ustanovi, preduzeću ili drugom subjektu privrednog poslovanja u trajanju od pet godina.

Krivični postupak je protiv podnosilaca ustavne žalbe pravnosnažno okončan 9. januara 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 2925/11, kojom je prvostepena presuda: 1) preinačena u odnosu na M. M. za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) Krivičnog zakonika, tako što je optužba odbijena usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; 2) preinačena u pogledu odluke o kazni M. M, tako što mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od tri godine i dva meseca; 3) potvrđena u preostalom delu.

Republičko javno tužilaštvo je branioca podnosioca ustavne žalbe M. M, dopisom Ktz. 419/12 od 5. aprila 2013. godine, obavestilo da nije našlo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Osnovnog suda u Kikindi K. 3/10 od 16. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 2925/11 od 9. januara 2012. godine, po njegovoj inicijativi od 25. maja 2012. godine.

4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 20. februara 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage (Ki. 15/04) krivični postupak pokrenut, do 9. januara 2012. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž1. 2925/11 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao skoro osam godina godina, tačnije sedam godina deset meseci i devetnaest dana. Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih državnih organa i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivična dela koja su stavljena na teret okrivljenima u krivičnom postupku, nadležni sud je trebalo da raspravi i oceni niz složenih činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje obimnog dokaznog postupka, uz dodatni napor i vreme suda. Po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ipak ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro osam godina. Ovo posebno iz razloga što iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tokom istražnog postupka (koji je trajao više od dve godine), pored ostalog, obavljeno veštačenje 30. septembra 2005. godine, da bi u dokaznom postupku pred prvostepenim sudom, tek po naredbi od 20. februara 2009. godine bilo obavljeno i dopunsko veštačenje (11. septembra 2009. i 12. oktobra 2009. godine).

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, kao okrivljeni u krivičnom postupku, nisu doprineli njegovom dužem trajanju, već im je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo jesu li izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret, s obzirom na nesumnjive emocionalne, psihološke i materijalne neprijatnosti koje vođenje nekog kaznenog postupka izaziva kod okrivljenih lica.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio se krivični postupak neprekidno vodio pred Osnovnim (ranije Opštinskim) sudom u Kikindi, a da je prvostepena presuda doneta posle šest godina od pokretanja postupka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je za četiri godine, koliko je trajao postupak nakon podizanja optužnice do donošenja prvostepene presude, glavni pretres zakazan svega 13 puta, pri čemu Sud posebno ukazuje na uočljive periode neaktivnosti prvostepenog suda (od 7. septembra 2006. do 20. septembra 2007. godine i od 18. oktobra 2007. do 4. septembra 2008. godine). Konačno, Ustavni sud ukazuje i da više puta tokom 2009. godine glavni pretres nije održan usled nedolaska uredno obaveštenih veštaka. Stoga Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja, da spreči svaku zloupotrebu prava od strane učesnika u krivičnom postupku i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da se donošenjem odluka u razumnom roku obezbeđuje delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda i jača poverenje građana u sudove. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delima koja su bila predmet optužbe, u konkretnom slučaju, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro osam godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosioci ustavne žalbe svojim postupcima nisu doprineli njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu naveli razloge, ni dokaze koji bi ukazivali da im je povređeno pravo na pravično suđenje. Prema oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe u ovom delu (da veštaci „uopšte nisu odgovorili zadatku“ i da na njihove primedbe „nisu odgovorili ili su odgovorili neubedljivo i sumarno“; da oni nisu izvršili krivično delo i da je obrazloženje suprotno izreci i „dokazima u spisu“; da „nijedan od zakonom propisanih uslova za određivanje izrečene mere bezbednosti ne postoji; da je podnosilac M. M. „protivno zakonu osuđen“....) zapravo se ukazuje na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da su presude zasnovane na dokazima (veštačenjima) čiju su stručnu utemeljenost podnosioci osporavali, te se u tom smislu se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što Sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud je imao u vidu i tvrdnju podnosilaca da im po zaključenju glavnog pretresa nije saopšten dan i čas objavljivanja presude, tako da sumnjaju da je ista uopšte usmeno i saopštena, već da su samo dobili njen pismeni otpravak. Međutim, Sud je u sprovedenom postupku utvrdio da navedena činjenica nije ničim dokazana, a čak i ako je tačna, podnosioci to nisu isticali u žalbi, pa redovni sud pravnog leka nije ni bio u prilici da se o tome izjasni. Takođe, ova okolnost nije isticana ni na održanoj javnoj sednici veća drugostepenog suda, na kojoj su bili prisutni podnosilac M. M. lično i branilac podnosioca Đ. M, te gde su obrazlagani bitni razlozi izjavljenih žalbi, tako da se ova okolnost ne može prvi put isticati u ustavnosudskom postupku, zbog čega ista ne može ni da dovede do drugačije odluke u u predmetnoj pravnoj stvari. Ustavni sud je cenio i ostale navode podnosilaca, ali ističe da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenu presudu Kž1. 2925/11 od 9. januara 2012. godine obrazložio na ustavno pravnoprihvatljiv način.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti