Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 17 godina. Sud utvrđuje da je do povrede došlo usled nedelotvornog postupanja sudova, uključujući višestruka ukidanja presuda i duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3683/2016
21.06.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamas), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. n . – n. o , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. n . – n. o . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 576/2015 od 26. februara 201 6. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. B. n . – n. o, preko punomoćnika M. N, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 5. maja 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 576/2015 od 26. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac onemogućen da ostvari svoje zakonsko pravo na vraćanje imovine u naturalnom obliku, jer Agencija za restituciju nije utvrdila da postoje razlozi iz člana 11. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verski m zajednicama, koji bi isključili vraćanje katastarske parcele broj …/2; da navedena parcela „nije u funkciji obrazovnih i dr. institucija, već je koriste treća lica“, što je Agencija propustila da utvrdi uviđajem; da je iz same izreke pobijanog rešenja Agencije očigledno da za tu parcelu nije utvrđen držalac, niti nosilac prava korišćenja , pa nije jasno na osnovu čega je podnosiocu uskraćeno pravo na naturalnu restituciju.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe , Republika Srbija ne može biti obveznik vraćanja sporne k.p. broj …/2, budući da nije upisani vlasnik, niti korisnik te parcele, što znači da je osporena presuda protivrečna sa stanjem u listu nepokretnosti broj 2441 KO Stari grad, iz koga se vidi da je grad Beograd upisan kao vlasnik te parcele. Podnosilac dalje ukazuje da predmet vraćanja ne može biti idealni deo sporne parcele, budući da na njemu nisu upisani suvlasnički udeli, a posebno stoga što idealni delovi nisu utvrđeni veštačenjem.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da u delimičnom rešenju Agencije za restituciju postoji očigledna protivrečnost između tačke 1. i tačke 3. dispozitiva, budući da je u tački 3. utvrđeno da je Republika Srbija obveznik vraćanja 4398/4709 idealnih delova k.p. broj …/2, a u tački 1. dispozitiva utvrđeno je pravo podnosioca na čitavoj toj parceli. Stoga se, po mišljenju podnosioca, „osporena presuda“ ne može izvršiti, a ostaje nejasno i ko je obveznik vraćanja sporne parcele u preostalom delu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt, kao i u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju broj 46-001457/2008 od 24. aprila 201 3. godine utvrđeno je, u stavu 1. dispozitiva, da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Sekretarijata za finansije Narodnog odbora opštine Stari grad broj N. 111/60 od 22. januara 1960. godine nacionalizovano, a na osnovu rešenja broj 3575/62 od 19. februara 1962. godine izuzeto iz poseda neizgrađeno građevinsko zemljište – k.p. broj … u površini od 6040,70 m2 KO Beograd 1, kojoj po važećem premeru odgovar aju k.p. …/1 površine 1643 m2 – upisana u list nepokretnosti broj 1542 KO Stari grad kao gradsko građevinsko zemljište pod zgradom i drugim objektom, na kojoj se nalazi osnovna škola „B“, sve u svojini Republike Srbije, nosioca prava korišćenja grada Beograda i k.p. broj …/2 površine 4709 m2 – upisana u list nepokretnosti broj 1257 KO Stari grad kao gradsko građevinsko zemljište uz zgradu i drugi objekat u svojini Republike Srbije, na kome nosilac prava korišćenja zemljišta, odnosno držalac nije određen. U stavu 2. dispozitiva navedenog delimičnog rešenja utvrđeno je podnosiocu ustavne žalbe pravo na restituciju imovine, na ime oduzetog neizgrađenog građevinskog zemljišta opisanog u stavu 1. dispozitiva, a u stavu 3. dispozitiva rešenja je utvrđeno da je grad Beograd obveznik vraćanja neizgrađenog građevinskog zemljišta iz stava 1. dispozitiva – k.p. …/1 u površini od 1643 m2, a Republika Srbija obveznik vraćanja obveznik vraćanja neizgrađenog građevinskog zemljišta – 4398/4709 idealnog dela k.p. broj …/2 ukupne površine 4709 m2. Saglasno stavu 4. dispozitiva rešenja, o obliku restitucije imovine iz stava 1. dispozitiva, načinu, uslovima vraćanja i rokovima za izvršenje odlučiće se posebnim rešenjem, u skladu sa zakonom, kad se za to steknu uslovi. U obrazloženju ovog delimičnog rešenja Agencije za restituciju je , pored ostalog, konstatovano: da je uvidom u rešenje Sekretarijata za finansije Narodnog odbora opštine Stari grad broj N. 111/60 od 22. januara 1960. godine utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe nacionalizovano neizgrađeno građevinsko zemljište – k.p. broj … u površini od 6040,70 m2 KO Beograd 1; da je na osnovu uvida u uverenje Službe za katastar nepokretnosti od 23. februara 2009. godine, utvrđeno da je k.p. broj … podeljena na dve parcele, te da je stupanjem na snagu katastra nepokretnosti za KO Stari grad, katastarskoj parceli broj …/1 utvrđena površina od 1643 m2, a k.p. broj …/2 površina od 4709 m2; da je k.p. broj …/1 u listu nepokretnosti broj 1542 KO Stari grad upisana kao gradsko građevinsko zemljište pod zgradom i drugim objektom, na kojoj se nalazi osnovna škola „B.“, sve u svojini Republike Srbije, nosioca prava korišćenja grada Beograda, a da je k.p. broj …/2 upisana u list nepokretnosti broj 1257 KO Stari grad kao gradsko građevinsko zemljište uz zgradu i drugi objekat u svojini Republike Srbije, na kome nosilac prava korišćenja zemljišta, odnosno držalac nije utvrđen; da su navedeni listovi nepokretnosti izdati 2. septembra 2008. godine; da je, na osnovu uvida u urbanistički plan za k.p. br. …/1 i …/2 KO Stari grad od 28. aprila 2009. godine, utvrđeno da je od navedenih parcela i dela ulične parcele broj 84 formirana građevinsk a parcel a broj 30, sa posebnom namenom – kompleks osnovne škole „B .“; da je uvidom u kopiju plana i pregled prostornih podataka na internet stranici Republičkog geodetskog zavoda utvrđeno da k.p. …/1 predstavlja zemljište pod objektom – školom, a da k.p. …/2 predstavlja školsko dvorište sa fiskulturnom salom i sportskim terenom. Agencija je, polazeći od izvedenih dokaza, ocenila da podnosilac zahteva ima pravo na restituciju, da je sporne parcele nemoguće vratiti u naturalnom obliku, jer postoje razlozi predviđeni odredbom člana 11. stav 1. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, kao i da je obveznik vraćanja Republika Srbija. Dalje je ocenjeno da su neosnovani navodi podnosioca zahteva, kojima je ukazano da osnovna škola „B.“ drži predmetno zemljište bez pravnog osnova i da se ima primeniti odredba člana 11. stav 3. u vezi sa članom 10. stav 1. navedenog zakona. Agencija za restituciju je u rešenju istakla da je u postupku utvrđeno da je predmetno zemljište u imovini obveznika vraćanja po osnovu nacionalizacije, da je grad Beograd titular prava javne svojine u smislu odredbe člana 100. Zakona o planiranju i izgradnji i člana 72. Zakona o javnoj svojini, budući da je jedinica lokalne samouprave upisani korisnik na k.p. broj …/1, a da je Republika Srbija nosilac prava javne svojine na k.p. broj …/2, bez obzira na to što korisnik nije utvrđen.

Presudom Upravnog suda U. 9134/13 od 11. juna 2015. godine, u stavu 1. dispozitiva, uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno konačno rešenj e Agencije za restituciju od 24. aprila 2013. godine. U obrazloženju presude je ocenjeno da je stav 3. dispozitiva pobijanog rešenja, kojim je utvrđen obveznik vraćanja, protivrečan razlozima tog rešenja, prema kojima se predmetna imovina ne može vratiti podnosiocu. Dalje je ocenjeno da nije jasan pravni osnov za utvrđivanje grada Beograda kao obveznika vraćanja, imajući u vidu odredbu člana 7. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, niti na osnovu čega je utvrđeno da je „Republika Srbija, kao obveznik, vlasnik sa udelom od 4398/4709 na k.p. broj 329/2“, kada iz lista nepokretnosti proizlazi da je ona upisani vlasnik celog prava, tj. 1/1. Upravni sud je, takođe, ocenio da stav 4. dispozitiva pobijanog delimičnog rešenja nije u saglasnosti sa razlozima rešenja, ni sa odredbama čl. 16, 17. i 18. Zakona, jer se novčano obeštećenje ostvaruje predajom državnih obveznica, ali samo ako je obveznik vraćanja Republika Srbija. Stoga se, po nalaženju tog suda, osnovano u tužbi ukazuje da pobijanim rešenjem nije nesumnjivo obezbeđeno pravo tužioca na obeštećenje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 576/15 od 26. februara 2016. godine uvažen je zahtev Agencije za restituciju za preispitivanje p resude Upravnog suda U. 9134/13 od 11. juna 2015. godine i preinačena je navedena presuda tako što je tužba podnosioca ustavne žalbe odbijena kao neosnovana. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporene presude istakao da su u članu 4. Zakona „pojmom vraćanja obuhvaćena sva tri oblika restitucije, a ne samo vraćanje u naturalnom obliku“. Takođe je ocenjeno da je pravilno u delimičnom rešenju Agencije za restituciju određen grad Beograd kao obveznik vraćanja k.p. …/1, budući da je titular prava javne svojine na toj parceli, a da se „k.p. …/2 vraća u idealnom delu iz razloga što je ta parcela sada veća od one koja je oduzeta, pa je Republika Srbija dužna da vrati deo te parcele koji po površini odgovara oduzetoj parceli“. Imajući u vidu sadržinu stava 4. dispozitiva predmetnog rešenja Agencije za restituciju , Vrhovni kasacioni sud je ocenio ne prihvatljivim sta novište Upravnog suda da pravo podnosioca ustavne žalbe na obeštećenje nije nesumnjivo obezbeđen o.

Podnosilac ustavne žalbe je uz ustavnu žalbu dostavio podatke Republičkog geodetskog zavoda od 5. maja 2016. godine za k.p. br. …/1 i …/2, list nepokretnosti broj 2441 KO Stari grad, prema kojima je na navedenim parcelama kao vlasnik upisan grad Beograd.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 46/06) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava, primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade (član 1.); da se pod obveznicima vraćanja, odnosno isplate naknade podrazumevaju Republika Srbija, privredna društva i druga pravna ili fizička lica koja su vlasnici imovine i koja su prema ovom zakonu u obavezi da vrate oduzetu imovinu ili isplate novčanu naknadu (član 3. tačka 3)); da se oduzeta imovina vraća, po pravilu, u naturalnom obliku ili se naknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine, a tržišna novčana naknada isplaćuje se samo ako vraćanje u naturalnom obliku ili u vidu druge odgovarajuće imovine nije moguće (član 4.); da će se n a rešavanje pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, primeniti odredbe zakona kojima su uređeni svojinskopravni, obligacioni, stambeni i drugi imovinski odnosi (član 5.); da je obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine (član 7. stav 1.); da se nepokretnost ne vraća (…)ako bi usled njenog vraćanja došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja državnih organa, javnih zdravstvenih, kulturnih ili obrazovnih institucija ili drugih javnih službi i ako bi u tom slučaju nastupila nesrazmerna šteta (član 11. stav 1.); da će se, izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, vratiti nepokretnost koja je u imovini obveznika bez pravnog osnova ili ako je obveznik tu nepokretnost dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos (član 11. stav 3.); da ako je obveznik vraćanja Republika Srbija, naknada se isplaćuje u obveznicama Republike Srbije kojima se može trgovati na organizovanom tržištu ili van organizovanog tržišta, u smislu zakona koji uređuje tržište hartija od vrednosti (član 18. stav 1.); da Direkcija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu, donosi rešenje kojim odlučuje o oduzetoj imovini, o subjektu prava na restituciju, o obliku, obimu i vrednosti imovine, o obveznicima za predaju imovine i uslovima vraćanja, kao i o načinu i rokovima za izvršenje rešenja (član 29. stav 1.); da se u rešenju o vraćanju imovine označava da se imovina vraća ili da se daje naknada, odnosno obeštećenje (član 29. stav 2.); da se u rešenju o vraćanju imovine izdaje i nalog nadležnim organima za izvršenje rešenja, kao i za brisanje eventualnih tereta i odlučuje o troškovima postupka (član 29. stav 3.); da se rešenjem o naknadi, odnosno obeštećenju, nalaže subjektu obaveze da u roku ne dužem od tri meseca izvrši svoju obavezu, pod pretnjom prinudnog izvršenja (član 29. stav 4.).

Odredbom člana 100. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11 i 121/12), u tekstu koji je bio na snazi u vreme donošenja predmetnog delimičnog rešenja Agencije za restituciju, bilo je propisano da Republici Srbiji, autonomnoj pokrajini, odnosno jedinici lokalne samouprave, koji su upisani kao nosioci prava korišćenja na neizgrađenom i izgrađenom zemljištu u državnoj svojini u javnoj knjizi o evidenciji neopokretnosti i pravima na njima, danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje pravo korišćenja na tim nepokretnostima i prelazi u pravo javne svojine, u korist Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, bez naknade.

Odredbama člana 96. st. 1, 2. i 3. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…108/10) propisan je način upisa određenog lica za imaoca prava svojine na parceli, odnosno za držaoca parcele. Iz odredbe stava 5. ovog člana zakona proizlazi da se na parceli u državnoj, odnosno javnoj svojini kao držalac neće upisati lice koje nije upisano u katastru zemljišta, čak i ako se utvrdi da je parcela u njegovom posedu.

Odredbama Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da javnu svojinu čini pravo svojine Republike Srbije – državna svojina, pravo svojine autonomne pokrajine – pokrajinska svojina i pravo svojine jedinice lokalne samouprave – opštinska, odnosno gradska svojina (član 2.); da n epokretnosti, pokretne stvari i druga sredstva koja su, na osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96 - ispravka, 54/96, 32/97 i 101/05 - dr. zakon), na dan stupanja na snagu ovog zakona u državnoj svojini, postaju sredstva u javnoj svojini Republike Srbije, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 72. stav 1.); da se na sredstvima iz stava 1. ovog člana koja koriste autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave uspostavlja pravo javne svojine autonomne pokrajine, odnosno pravo javne svojine jedinice lokalne samouprave, pod uslovima i na način propisan ovim zakonom (član 72. stav 3.).

Saglasno članu 173. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), kad je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice važne za rešavanje u upravnoj stvari potrebno stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak, izvešće se dokaz veštačenjem.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da ne postoje razlozi iz člana 11. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji bi isključili naturalno vraćanje katastarsk e parcel e broj …/2 KO Stari grad, budući da navedena parcela „nije u funkciji obrazovnih i dr. institucija, već je koriste treća lica“, što je Agencija za restituciju propustila da utvrdi uviđajem. Podnosilac, s tim u vezi, ukazuje da za tu parcelu nije utvrđen držalac, niti nosilac prava korišćenja, pa nije jasno na osnovu čega mu je uskraćeno pravo na naturalnu restituciju.

Ocenjujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud dalje ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu je osporena presuda doneta u postupku po vanrednom pravnom sredstvu izjavljenom od strane Agencije za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju (dalje u tekstu: Agencija ) i da je Vrhovni kasacioni sud preinačio presudu Upravnog suda kojom je bila uvažena tužba podnosioca ustavne žalbe , tako što je odbio tužbu kao neosnovanu.

Ustavni sud je konstatovao da su u delimičnom rešenju Agencije broj 46-001457/2008 od 24. aprila 2012. godine navedeni dokazi na osnovu kojih je utvrđeno: da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem nadležnog organa nacionalizovano neizgrađeno građevinsko zemljište – k.p. broj … u površini od 6040,70 m2 KO Beograd 1; da je navedena parcela kasnije podeljena na dve parcele, te da je stupanjem na snagu katastra nepokretnosti za KO Stari grad, katastarskoj parceli broj …/1 utvrđena površina od 1643 m2, a parceli broj …/2 površina od 4709 m2; da je na k.p. broj …/1 kao vlasnik upisana Republika Srbija, a da je nosilac prava korišćenja grad Beograd; da je k.p. broj …/2 upisana kao gradsko građevinsko zemljište uz zgradu i drugi objekat u svojini Republike Srbije, na kome nosilac prava korišćenja zemljišta, odnosno držalac nije utvrđen; da je od navedenih parcela i dela ulične parcele broj 84 formirana građevinska parcela broj 30, sa posebnom namenom – kompleks osnovne škole „B .“, pri čemu k.p. broj …/1 predstavlja zemljište pod objektom – školom, a k.p. broj …/2 školsko dvorište sa fiskulturnom salom i sportskim terenom.

Po nalaženju Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama (dalje u tekstu: Zakon) proizlazi: da se primenom odredaba tog zakona može ostvariti pravo na povraćaj imovine koja je oduzeta počev od 1945. godine, bez tržišne naknade; da je obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade, prvenstveno, Republika Srbija; da se nepokretnost ne vraća u naturalnom obliku ako bi usled njenog vraćanja došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja državnih organa ili javnih službi i nastupanja nesrazmerne štete. Međutim, nepokretnost će se i u navedenom slučaj u vratiti, ako s e nalazi u imovini obveznika vraćanja bez pravnog osnova ili ako je obveznik nepokretnost dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos.

Ispitujući navode ustavne žalbe da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za izuzimanje od vraćanja imovine u naturalnom obliku, u smislu odredaba člana 11. Zakona, Ustavni sud je imao u vidu da predmetno zemljište ni je od podnosioca ustavne žalbe oduzet o materijalnim radnjama, već primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, broj 52/58), da je predmetno zemljište u javnoj svojini i da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe ocenjeno da bi vraćanjem oduzetog zemljišta u svojinu podnosiocu ustavne žalbe došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja osnovne škole „B.“ i nastupanja nesrazmerne štete. Polazeći od navoda ustavne žalbe da podnosilac „i ne očekuje da mu se k.p. …/1 vrati u naturalnom obliku, jer je u funkciji škole“, Ustavni sud je ustavnopravnu prihvatljivost razloga za izuzimanje od vraćanja u naturalnom obliku cenio samo u odnosu na k.p. …/2. Budući da navedena parcela ni je bez pravnog osnova u imovini Republike Srbije kao obveznika vraćanja, niti ju je obveznik dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos, ovaj sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da t a parcel a treba da se vrat i u svojinu podnosiocu primenom odredbe stava 3. člana 11. Zakona. Ustavni sud je konstatovao da je na dan donošenja delimičnog rešenja Agencije k.p. broj …/2 bila u svojini Republike Srbije, ali da nije bio utvrđen držalac, niti nosilac prava korišćenja te parcele . Naime, prilikom osnivanja katastra nepokretnosti, lice koje nije bilo upisano u katastar n ije se mo glo upisati kao držalac parcele u državnoj, odnosno javnoj svojini, bez obzira na posed , saglasno odredbi člana 96. stav 5. Zakona o državnom premeru i katastru . Sud, međutim, ocenjuje da navedena činjenica nije bila od utica ja na odlučivanje Agencije o opravdanosti izuzimanja te p arcele od naturalne restitucije, radi nesmetanog funkcionisanja osnovne škole „B .“.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud nalazi da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na ustavnopravno prihvatljiv način ocenjeno da predmetno zemljište treba izuzeti od vraćanja u naturalnom obliku, saglasno odredbi člana 11. stav 1. Zakona. Takođe, imajući u vidu dokaze izvedene u predmetnom postupku pred Agencijom, Ustavni sud nalazi da podnosiocu nije pov ređeno pravo na pravično suđenje neprihvatanjem njegovog predloga da se izvede dokaz uviđajem, u cilju utvrđivanja činjenice da sporna parcela „nije u funkciji obrazovnih i dr. institucija, već je koriste treća lica“ .

Podnosilac ustavne žalb e, takođe, ukazuje da Republika Srbija ne može biti obveznik vraćanja sporne k.p. broj …/2, budući da nije upisani vlasnik, niti korisnik te parcele i postavlja pitanje „zbog čega bi ona, na štetu svoje imovine, izvršavala osporenu presudu“. Ustavni sud konstatuje da je k.p. broj …/2, prema listu nepokretnosti broj 1257 KO Stari grad izdatom 2. septembra 2008. godine, bila u svojini Republike Srbije, da je rešenje Agencije doneto 24. aprila 2013. godine, a da je grad Beograd upisan kao vlasnik sporne parcele nakon donošenja predmetnog rešenja . Ustavni sud dalje ističe da ni osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda, ni ti delimično rešenje Agencije ne predstavljaju izvršnu ispravu u smislu odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Naime, saglasno odredbi člana 29. stav 2. Zakona, u rešenju o vraćanju imovine izdaje se nalog nadležnim organima za izvršenje rešenja, a rešenjem o naknadi, odnosno obeštećenju, nalaže se subjektu obaveze da u roku ne dužem od tri meseca izvrši svoju obavezu, pod pretnjom prinudnog izvršenja (član 29. stav 4. Zakona ). Iz navedenih odredaba Zakona sledi da su za izvršenje podobne sledeće odluke Agencije za restituciju: rešenj e kojim a se vraća i movina koja je predmet zahteva i rešenje o obeštećenju. S druge strane, predmetnim delimičnim rešenjem Agencije je samo utvrđ eno da je imovina označena u rešenju oduzeta od podnosioca zahteva, da podnosilac ima pravo na restituciju na ime oduzete imovine i ko su obveznici vraćanja, a posebnim rešenjem će biti odlučeno o obliku restitucije imovine koja je oduzeta, načinu, uslovima vraćanja i rokovima za izvršenje. Ustavni sud, takođe, konstatuje da se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik, ako poverilac javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, saglasno odredbama člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 i 113/17).

Ispitujući navode ustavne žalbe da predmet vraćanja ne može biti idealni deo k.p. broj …/2, budući da na toj parceli nisu upisani suvlasnički udeli, niti su idealni delovi utvrđeni veštačenjem, Ustavni sud ukazuje da se dokaz veštačenjem izvodi kad je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice važne za rešavanje u upravnoj stvari potrebno stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak (č lan 173. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku). Sud je dalje konstatovao da je Agencija u postupku donošenja predmetnog rešenja utvrdila da je podnosiocu ustavne žalbe nacionalizovana k.p. broj … u površini od 6040,70 m2, da je ona podeljena na dve parcele, te da je stupanjem na snagu katastra nepokretnosti za KO Stari grad, parceli broj …/1 utvrđena površina od 1643 m2, a parceli broj …/2 površina od 4709 m2. Imajući u vidu da je ukupna površina parcela k.p. br. …/1 i …/2 – formiranih od parcele koja je nacionalizovana, veća za 311 m2, Agencij a je utvr dila da je Republika Srbija obveznik vraćanja 4398/4709 idealnih del ova k.p. broj …/2, odnosno dela te parcele koji je za 311 m2 manji od cele parcele . S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi ustavne žalbe da je radi utvrđivanja idealnog dela sporne parcele trebalo izvesti dokaz veštačenjem. S obzirom na to da je rešenjem Agencije utvrđeno pravo podnosioca ustavne žalbe na restituciju imovine na ime oduzetog zemljišta u površini od 6040,70 m2 , neosnovana je tvrdnja podnosioca da „ostaje nejasno ko je obveznik vraćanja sporne parcele u preostalom delu“, budući da podnosilac nema pravo na preostali deo sporne parcele koji je u svojini Republike Srbije. Ustavni sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja ni navodi ustavne žalbe da u rešenju Agencije postoji očigledna protivrečnost između stava 1. i stava 3. dispozitiva, budući da je u stavu 1. dispozitiva rešenja utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe nacionalizovana k.p. … i da, po važećem premeru, toj parceli odgovaraju k.p. …/1 i …/2. Imajući u vidu razliku u površin i između oduzetog zemljišta i naknadno formiranih parcela, Agencija je u stavu 3. rešenja utvr dila da je Republika Srbij a obveznik vraćanja 4398/4709 i dealnih delova k.p. broj …/2.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je našao da osporen om presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 576/2015 od 26. februara 2016. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenim aktom povređeno pravo na imovinu, jer je onemogućen da ostvari pravo na vraćanje k.p. …/2 KO Stari grad u naturalnom obliku. Polazeći od ocene Ustavnog suda koja je izneta u tački 5. obrazloženja, Ustavni sud nalazi da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu označenog prava garantovanog članom 58. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti