Odbacivanje ustavne žalbe protiv odluke o troškovima parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka o troškovima postupka. Sud je ocenio da odluke nisu proizvoljne i da imaju osnov u Zakonu o parničnom postupku, te da pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Šujeranovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. novembra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Momčila Šujeranovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Negotinu P. 796/05 od 18. decembra 2008. godine u stavu trećem izreke i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3544/10 od 19. maja 2010. godine u stavu drugom izreke.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Momčilo Šujeranović iz Beograda, preko punomoćnika Saše Drajića, advokata iz Valjeva, podneo je Ustavnom sudu 4. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Negotinu P. 796/05 od 18. decembra 2008. godine u stavu trećem izreke i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3544/10 od 19. maja 2010. godine u stavu drugom izreke, zbog povrede načela sudske zaštite iz člana 22. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Opštinskog suda u Negotinu u stavu trećem izreke odlučeno o troškovima postupka, tako što je određeno da podnosilac ustavne žalbe i tuženi drugog reda solidarno naknade tužiocu parnične troškove. Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom u stavu drugom izreke potvrdio odluku prvostepenog suda o parničnim troškovima. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je tužilac uspeo u neznatnom delu svog zahteva, pa je trebalo da prvostepeni sud dosudi troškove parničnog postupka tuženima, a ne tužiocu, ili da se svakoj strani dosude parnični troškovi srazmerno uspehu u sporu i da se po njihovom međusobnom prebijanju dosude troškovi parničnoj strani koja je uspela u sporu u pretežnom delu. Smatra da je drugostepeni sud propustio da navede obrazložene razloge zašto je žalba podnosioca neosnovana.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Negotinu presudom P. 796/05 od 18. decembra 2008. godine, u stavom prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca Javnog preduzeća za građevinsko zemljište opštine Negotin, pa su prvotuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, i drugotuženi obavezani da tužiocu na ime naknade za deeksproprisane nepokretnosti na k.p. broj 75/1 KO Negotin solidarno isplate označene novačne iznose za pojedine delove navedene nepokretnosti, dok je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan u delu kojim je traženo da se obavežu tuženi da mu na ime dosuđenih iznosa plate zakonsku zateznu kamatu od 20. januara 2008. godine do 17. decembra 2008. godine, kao i u delu preko dosuđenih novčanih iznosa. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je kao neosnovan prigovor prvotuženog za prebijanje potraživanja u označenom iznosu, dok je u osporenom stavu trećem izreke odlučeno da tuženi tužiocu solidarno plate troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3544/10 od 19. maja 2010. godine, stavom prvim izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, dok je u osporenom stavu drugom izreke odbijena kao neosnovana žalba prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja o troškovima parničnog postupka.

4. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, i o optužbama protiv njega, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ustavni sud najpre konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je odluka kojom je podnosilac obavezan na plaćanje troškove parničnog postupka pravična na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost odluke o troškovima parničnog postupka Opštinskog suda u Negotinu P. 796/05 od 18. decembra 2008. godine iz stava trećeg izreke i osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3544/10 od 19. maja 2010. godine u stavu drugom izreke, kojom je potvrđena prvostepena odluka o parničnim troškovima, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njihovom donošenju.

Odredbom člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09) propisano je da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova. S obzirom na to da je tužilac delimično uspeo u parnici, osporena odluka o parničnim troškovima ima svoj osnov u navedenoj zakonskoj odredbi. Naime, tačna je tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je tužilac uspeo u parnici sa 17,67%, što je konstatovano u obrazloženju osporene prvostepene presude, ali je Ustavni sud imao u vidu da je tužilac i povodom ovog delimičnog uspeha u sporu morao da snosi nužne troškove sudskih taksi i veštačenja građevinske struke, s obzirom na to da su prvotuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, i drugotuženi osporili visinu postavljenog tužbenog zahteva za isplatu naknade za deeksiproprisane nepokretnosti preko iznosa od 207.151, 29 dinara, a da je pravnosnažno dosuđena naknada po svim osnovama bila dvostruko veća.

Ustavni sud ocenjuje da se osporena drugostepena presuda u celini zasniva na obrazloženim razlozima i navodima. Korišćenje određenih fraza drugostepenog suda u delu kojim je ocenjena neosnovanost žalbe protiv odluke o troškovima postupka kao sporednog potraživanja ne ukazuje na povredu prava žalioca na obrazloženu presudu, jer za navedenu odluku o parničnim troškovima nesumnjivo postoji zakonski osnov u odredbi člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa samim tim nije postojala potreba za detaljnim obrazloženjem koje je već dato u prvostepenoj presudi.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac izjavljivio žalbu protiv osporene prvostepene presude, saglasno odredbi člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na šta je poučen poukom o pravnom leku koju sadrži prvostepena presuda i da je Apelacioni sud osporenom presudom odlučio o njegovoj žalbi. Znači da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić