Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u sporu radi poništaja odluke o dodeli stana. Sud je zaključio da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je podnositeljka sama sebe onemogućila u ostvarenju prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3689/2011
12.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Ustavnog suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi R. S. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. S. izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 670/07 od 29. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1431/10 od 13. juna 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S. iz N. S. je podnela 8. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika S. H. B, advokata iz N. S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 670/07 od 29. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1431/10 od 13. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te povrede prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu zajemčenih čl. 35, 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo - Uredbu o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, jer se na podnositeljku ne mogu primeniti odredbe čl. 8, 9. i 28. Uredbe. Takođe se ističe da je tuženi izvršio bodovanje podnositeljke po osnovu člana 15. Uredbe, pa ona nije imala obavezu da tuženom ponudi stan u Majdanpeku, te da činjenica da je to učinila predstavlja samo njenu dobru volju, a ne i njenu obavezu. Dalje se ističe da je povređeno pravo podnositeljke na obrazloženu sudsku odluku, jer se drugostepeni sud nije izjasnio na "ukazane žalbene navode, niti ih spominje". Podnositeljka smatra da je tuženi kao državni organ stavljen u povlašćen položaj u odnosu na nju, čime je povređeno i njeno pravo na ravnopravan položaj u postupku. Konačno, podnositeljka ističe da se proizvoljnim i arbitrernim tumačenjem Uredbe, njena primena širi, mimo člana 9. Uredbe, i na stanove kakav je njen stan u Majdanpeku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavnom žalbom se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda donete u parničnom postupku koji se vodio po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv tužene Republike Srbije – Vlada Republike Srbije – Ministarstvo finansija, Poreska uprava Beograd, radi poništaja odluke.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 670/07 od 29. aprila 2009. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se odluka Republike Srbije – Stambene komisije, Beograd, broj 360-29/06 od 11. maja 2007. godine, kojom je odbijen prigovor tužilje izjavljen protiv odluke o dodeli stanova u Novom Sadu zaposlenima u Ministarstvu financija – Poreskoj upravi, po raspisanom konkursu broj 360-112/04 od 28. decembra 2004. godine i dopuni oglasa broj 360-112/04 od 21. januara 2005. godine, kao nezakonita poništi, kao i zahtev da se odluke broj 360-88/2006-21 od 13. novembra 2006. godine donete od strane tuženog o dodeli stanova u zakup na određeno vreme od pet godina, i to R. M, Lj. B, J. P, V. B, S. M. i N. R. kao nezakonite ponište, dok je drugim stavom izreke obavezana tužilja da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženom iznos od 104.400,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1431/10 od 13. juna 2011. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi: da je podnositeljka 31. januara 2005. godine podnela prijavu na Oglas za rešavanje stambenih potreba zaposlenih broj 360-112/2004-01 od 28. decembra 2004. godine za davanje stanova u zakup na određeno vreme, u kojoj je navela da sa suprugom i troje dece živi kao podstanar; da je 22. aprila 2005. godine dopunila prijavu i Stambenoj komisiji dostavila izjavu u kojoj je navela da njen suprug poseduje u vlasništvu trosoban stan u Majdanpeku koji je od mesta zaposlenja udaljen 300 kilometara, te da sa porodicom živi u Novom Sadu kao podstanar; da je nakon pregleda konkursne dokumentacije, podnositeljka bila na 38. mestu na predlogu liste prvenstva; da je prigovor podnositeljke na predlog liste prvenstva stambena komisija delimično uvažila, te je u konačnoj listi prvenstva od 27. septembra 2006. godine tužilja ostvarila 418 bodova i zauzela 26 mesto; da je 13. novembra 2006. godine tužilja obavestila Stambenu komisiju da je stan u Majdanpeku prodat, nakon čega je Stambena komisija donela odluku o dodeli stanova na određeno vreme, pri čemu tužilji nije dodeljen stan; da je na ovu odluku tužilja izjavila prigovor, koji je odbijen odlukom Stambene komisije Vlade Republike Srbije br. 360-29-06 od 11. maja 2007. godine, sa obrazloženjem da je tužilja sama u izjavi predložila da stan koji poseduje njen suprug u Majdanpeku ustupi Poreskoj upravi u cilju rešavanja stambene potrebe zbog čega je bodovana sa 90 bodova po osnovu stambene ugroženosti s obzirom na to da poseduje neodgovarajući stan; da je nakon utvrđenja konačne liste reda prvenstva suprug tužilje otuđio stan u Majdanpeku na koji način je tužilja onemogućila ispunjenje uslova iz člana 8. Uredbe, te je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražen poništaj navedenih odluka Stambene komisije Vlade Republike Srbije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), te se utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini koja se primenjuje na konkretan slučaj (“Službeni glasnik RS“, br. 41/02, 76/02, 125/03, 88/04, 68/06, 10/07, 107/07 i 68/09) bilo je propisano: da ukoliko zaposleno lice ili član njegovog porodičnog domaćinstva ima u svojini neodgovarajući stan ili porodičnu stambenu zgradu, u smislu ove uredbe, može da dobije stan u zakup u skladu sa ovom uredbom, pod uslovom da stan, odnosno porodičnu stambenu zgradu koju ono ili član njegovog porodičnog domaćinstva ima ili stekne u svojinu, prenese u svojinu Republike Srbije, što se uređuje ugovorom o susvojini (član 8. stav 1.) ; da se pod neodgovarajućim stanom podrazumeva stan, odnosno porodična stambena zgrada, koji po strukturi ne odgovara stambenim potrebama zaposlenog lica i članova njegovog porodičnog domaćinstva, u smislu ove uredbe, ili odgovara po strukturi, ali ne ispunjava osnovne uslove stanovanja iz člana 4. ove uredbe, pa je nepodoban za stanovanje, kao i stan koji odgovara i po strukturi i po kvalitetu ali se nalazi van mesta iz koga zaposleno lice može uredno da dolazi na posao i odlazi sa posla (član 9.) ; da stambena komisija donosi odluku o rešavanju stambene potrebe zaposlenom licu koje ima prioritetno mesto na konačnoj listi reda prvenstva, prema načinu za koji se opredelilo, u skladu sa ovom uredbom (član 28. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da osporenim presudama nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava imajući u vidu sledeće razloge:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je objavio Oglas za rešavanje stambenih potreba zaposlenih za davanje stanova u zakup na određeno vreme, prema odredbama Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini. Nakon donošenja konačne liste reda prvenstva - 27. septembra 2006. godine, suprug tužilje je 6. oktobra 2006. godine prodao stan u Majdanpeku, te je tužilja o tome obavestila tuženog 13. novembra 2006. godine, pa je sa ustavnopravnog stanovišta, utemeljena ocena redovnih sudova da Stambena komisija nije mogla doneti odluku o davanju stana u zakup tužilji iako je zauzela prioritetno mesto na listi reda prvenstva. Ovakav zaključak proizlazi iz odredbe člana 8. Uredbe prema kojoj je podnositeljka (kao uostalom i prema sopstvenoj izjavi), bila u obavezi da ustupi na korišćenje stan koji ona ili član njenog porodičnog domaćinstva ima u svojini. Kako je podnositeljka sebe dovela u situaciju da nije u mogućnosti da izvrši ovu obavezu, to nije mi mogla da dobije stan prema odredbama navedene Uredbe.

Naime, umesto da uskladi svoje ponašanje sa sadržinom date izjave, podnositeljka je postupala suprotno, kada je njen suprug nakon utvrđivanja konačne liste reda prvenstva prodao stan u Majdanpeku, ponašajući se, protivno opštem načelu savesnosti i poštenja. Na ovaj način je svakako samu sebe onemogućila u ostavrenju prava na dodelu stana. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je sa aspekta pravičnosti, neprihvatljivo stanovište podnositeljke da nije bila dužna da sporni stan ustupi tuženom. Ovo tim pre što se na to i sama obavezala datom izjavom, te se u postupku ustavnosudske zaštite ne može pozivati na sopstvenu nesavesnost.

Stoga proizlazi zaključak da primena merodavnog prava nije bila proizvoljna ni arbitrerna i nije ugrozila podnositeljku u njenom pravu na pravično suđenje zajemčenom članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud smatra da nema mesta tvrdnjama podnositeljke da su osporene presude nedovoljno obrazložene, imajući u vidu da su sudovi detaljno i argumentovano odgovorili na odlučna pitanja spora. Ustavni sud konstatuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pravo stranke na obrazloženu sudsku odluku predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima svakog konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine). Dakle, garancije prava na pravično suđenje odnose se i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke, s tim što ova obaveza ne znači da se u odluci moraju dati odgovori na sva postavljena pitanja (videti presudu ESLjP Van der Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji ova obaveza suda zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na način da navedu jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali, što su, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, učinili.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

6. Ispitujući navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom pravnosnažno okončan za četiri godine, te da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa neaktivnošću postupajućih sudova, procesnom opstrukcijom i dr, a što bi moglo predstavljati ustavnopravni razlog koji ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se ne može smatrati nerazumno dugim, te se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

Takođe, Ustavni sud nalazi da, kako se u konkretnom slučaju parnični postupak vodio radi poništaja odluka Stambene komisije Vlade Republike Srbije koje se odnose na dodelu stanova u N. S. zaposlenim u Ministarstvu financija - Poreskoj upravi po raspisanom konkrsu, osporenim presudama podnositeljki nije moglo biti povređeno pravo iz člana 35. stav 2. Ustava kojim se jemči pravo na naknadu štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa, imalaca javnog ovlašćenja, organa autonomne pokrajine ili organa jedinice lokalne samouprave.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ni je pruži la dokaze da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, niti da je u navedenom parničnom postupku tuženom dato više prava nego što mu pripada, pa se ne mogu prihvatiti tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Konačno, podnositeljka ne može sa uspehom isticati povredu prava na pravno sredstvo, s obzirom na to da je suština ovog prava da donetu odluku preispita viši sud u postupku po žalbi, što se u konkretnom slučaju i dogodilo, jer je osporenom presudom Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio o žalbi tužilje izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Imajući u vidu da se odredbom člana 58. stava 1. Ustava jemči pravo svojine stečene u skladu sa zakonom, a ne i pravo na sticanje svojine, to je Ustavni sud, ocenio da su neprihvatljive tvrdnje podnositeljke kojima ukazuje na povredu prava iz člana 58. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava iz čl. 35, 36. i 58. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti