Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog navodno nezakonitog lišenja slobode

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na slobodu i bezbednost. Utvrđeno je da je postupak lišenja slobode, policijskog zadržavanja i određivanja pritvora sproveden u skladu sa Ustavom i zakonom, bez nezakonitog produženja lišenja slobode.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-369/2009
29.02.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nataše Jovanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nataše Jovanović izjavljena protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije-Uprava kriminalističke policije Ku-05/09 LS 13/09 od 10. februara 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.P. 4/09 od 13. februara 2009. godine, kao i radnji Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nataša Jovanović iz Beograda je, preko punomoćnika Vladana Stojiljkovića i Jelene Petričić, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu 12. marta 2009. godine ustavnu žalbu, uređenu 10. aprila 2009. godine, protiv radnji Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu i rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije-Uprava kriminalističke policije Ku-05/09 LS 13/09 od 10. februara 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.P. 4/09 od 13. februara 2009. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava Republike Srbije i „prava da bez odlaganja bude izvedena pred sudiju“ iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi:

- da je lišena slobode 10. februara 2009. godine u 09.10 časova i da je istovremeno doneto rešenje kojim joj se određuje policijsko zadržavanje u trajanju od 48 sati, nakon čega je , zajedno sa braniocem , pozvana da odmah pristupi radi saslušanja koje je obavljeno istog dana u policiji u 16 .15 časova;

- da je 13. februara 2009. godine u 01.00 časova saslušana pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje, kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage i „grupno“ rešenje o određivanju pritvora;

- da je rešenje o određivanju pritvora „nepoznato lice u nepoznato vreme“ ostavilo u sanduče branioca podnositeljke;

- da je 25. februara 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca izjavljena protiv rešenja o određivanju pritvora, koje rešenje je braniocu uručen o 3. marta 2009. godine;

- da branilac i porodica podnositeljke ustavne žalbe nisu znali gde se ona nalazi u periodu od 09.10 časova 10. februara 2009. godine do 01.00 časova 13. februara 2009. godine;

- da je podnositeljki i njenom braniocu saopšteno rešenje o zadržavanju 10. februara 2009. godine u 09 .10 časova, a da je saslušanje otpočelo u 16.15 časova istog dana, te da je zbog toga protekao rok za žalbu protiv navedenog rešenja;

- da je 48 sati od određivanja policijskog zadržavanja isteklo 12. februara 2009. godine u 09,10 časova, te da je od tog trenutka do trenutka donošenja rešenja o određivanju pritvora od strane istražnog sudije 13. februara 2009. godine u 01 .00 časova bila nezakonito lišena slobode ukupno 16 sati;

- da je donošenjem nezakonitog rešenja o određivanju pritvora od strane suda, sud podržao i pridružio se nezakonitom radu policije;

- da je sud doneo „grupno“ rešenje o određivanju pritvora i stoga isto ne može biti pravno valjano, jer ne sadrži razloge za određivanje pritvora za svakog okrivljenog ponaosob;

- da je branilac podnositeljke ustavne žalbe bio onemogućen da stupi u kontakt sa njom u periodu od devet dana, računajući od 10. februara 2009. godine kada je podnositeljka lišena slobode do 19. februara 2009. godine kada je branilac podnositeljke primio rešenje o određivanju pritvora.

Predložila je, da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i naredi otklanjanje štetnih posledica nanetih preduzetim radnjama Ministarstva unutrašnjih poslova i donetim odlukama Okružnog suda u Bogradu-Posebno odeljenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i odgovore Okružnog suda u Beogradu I Su. 1/09-196 od 18. juna 2009. godine i Višeg suda u Beogradu I Su. 1/11-319-1 od 10. novembra 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ustavnosudskom predmetu:

Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije-Odeljenje za suzbijanje organizovanog finansijskog kriminala donelo je 10. februara 2009. godine osporeno rešenje Ku-05/09 LS 13/09 o zadržavanju podnositeljke ustavne žalbe u trajanju do 48 sati, a koje se računa od 10. februara 2009. godine od 09.10 časova i u istom je navedeno da su o zadržavanju lica obavešteni istražni sudija Okružnog suda u Beogradu D.L. i zamenik specijalnog tužioca u Beogradu V.G. 10. februara 2009. godine. Podnositeljka ustavne žalbe je zadržana zbog postojanja osnova sumnje da je izvršila krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika i krivično delo prevare iz člana 208. Krivičnog zakonika, u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika, a iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 2. tač. 2), 3) i 5) ZKP. U trenutku zadržavanja podnositeljka ustavne žalbe je imala izabranog branioca, advokata Vladana Stojiljkovića, a rešenje o zadržavanju je lično potpisala. U pravnoj pouci je navedeno da je protiv ovog rešenja žalba dozvoljena istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu. Podnositeljka ustavne žalbe i njen branilac nisu izjavili žalbu protiv rešenja o zadržavanju.

Podnositeljka ustavne žalbe je istog dana, 10. februara 2009. godine saslušana pred ovlašćenim službenim licem Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije-Odeljenje za suzbijanje organizovanog finansijskog kriminala. O saslušanju podnositeljke ustavne žalbe je sačinjen zapisnik broj 06/09 i iz zapisnika proizlazi da je saslušanje započeto u 16.15 časova, da je saslušanju prisustvovao izabrani branilac, advokat Vladan Stojiljković, da je pre saslušanja poučena o svojim pravima i obavezama, te da joj je saopšteno da joj se stavljaju na teret gore navedena krivična dela. Podnositeljka ustavne žalbe je potom izjavila da je upoznata sa svojim pravima, da prihvata da je brani advokat Vladan Stojiljković i da po obavljenom poverljivom razgovoru sa svojim braniocem izjavljuje da „pošto ne znam šta je krivično delo prevare i ne razumem šta mi se stavlja na teret neću davati svoju odbranu“. Saslušanje podnositeljke ustavne žalbe je dovršeno u 16.25 časova i navedeni zapisnik su potpisali, nakon što su ga pročitali, pored ostalih, podnositeljka i njen branilac, bez primedbi.

Istražni sudija Okružnog sudu u Beogradu-Posebno odeljenje je krivičnu prijavu MUP Ku 5/09 od 12. februara 2009. godine primio istog dana u 09.15 „iz ruke“, što je svojeručno napisao i potpisao se. Iz odgovora Višeg suda u Beogradu proizlazi „da je Nataša Jovanović bila zadržana u prostorijama Okružnog zatvora u Beogradu, do predaje sudiji krivične prijave SBPOK, nakon čega je istog dana u 22.35 časova od strane radnika zatvora bila izvedena iz ovih prostorija zatvora, pred istražnog sudiju radi saslušanja, koje je odmah započeto“.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu-Specijalno tužilaštvo je 12. februara 2009. godine aktom Kt.S. 2/09 podnelo istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje zahtev za sprovođenje istrage protiv podnositeljke ustavne žalbe zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i dva krivična dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Zahtev za sprovođenje istrage podnet je i protiv 18 drugih lica. Okružno javno tužilaštvo je stavilo i predlog da se protiv podnositeljke ustavne žalbe i protiv svih osumnjičenih odredi pritvor iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 2. tač. 2), 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku. Uz zahtev za sprovođenje istrage podneta je i krivična prijava MUP RS UKP SBPOK Ku. 5/09 od 12. februara 2009. godine. Istražni sudija Okružnog sudu u Beogradu-Posebno odeljenje je zahtev za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva-Specijalno tužilaštvo primio 12. februara 2009. godine u 15.40 „iz ruke“, što je svojeručno napisao i potpisao se. Na zahtevu za sprovođenje istrage je takođe rukom napisano „hitno pritvor od 10. 02. 2009. g“. Predmet je zaveden pod brojem Ki.P. 4/09.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je započeo saslušanje prvoosumnjičenog po navedenom zahtevu 12. februara 2009. godine u 17 .00 časova, dok je saslušanje petoosumnjičene, ovde podnositeljke ustavne žalbe započeo istog dana u 22.35 a dovršio 13. februara 2009. godine u 00,33 časova. Saslušanje podnositeljke ustavne žalbe je obavljeno u prisustvu njenog branioca i nakon saslušanja je doneto rešenje o sprovođenju istrage koje su, pored ostalih, potpisali podnositeljka i njen branilac i odrekli su se prava na žalbu.

Nakon saslušanja podnositeljke ustavne žalbe, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je 13. februara 2009. godine doneo osporeno rešenje Ki. 4/09 kojim joj je na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku odredio pritvor u trajanju od najviše mesec dana, a koji joj se ima računati počev od 10. februara 2009. godine, kada je lišena slobode, ali vreme lišenja slobode nije navedeno u izreci rešenja. U obrazloženju rešenja, pored ostalog, navedeno „da imajući u vidu brojnost izvršenih dela koja se okrivljenima stavljaju na teret, vreme njihovog izvršenja, svojstvo pojedinih okrivljenih, te organizovanost kriminalne grupe, to sve, navedene okolnosti, po nalaženju istražnog sudije, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni G.M, S.S, D.K, M.Ž, Nataša Jovanović, I.M., J.J. N.T, Lj.T. N.M. i S.T, ako bi se našli na slobodi, mogli ponoviti izvršenje krivičnog dela, pa je istražni sudija našao da je protiv okrivljenih, a u cilju nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka, neophodno odrediti pritvor i iz razloga propisanih članom 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku“.

Protiv rešenja o određivanju pritvora žalbu je izjavio branilac podnositeljke ustavne žalbe.

Okružni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je 25. februara 2009. godine rešenjem Kv.P. 62/09 odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja o određivanju pritvora. Obrazlažući svoju odluku, Okružni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je, pored ostalog, naveo da je istražni sudija pravilno postupio kada je protiv okrivljenih S.S, M.Ž, Nataše Jovanović, I.M, J.J, N.T, Lj.T. i S.T. odredio pritvor na osnovu člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP. Ovo stoga što iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da su okrivljeni, u okviru kriminalne grupe u relativno dužem vremenskom periodu (u toku 2006. godine do 10. februara 2009. godine) preduzeli veći broj radnji izvršenja krivičnih dela, a imajući u vidu da postoji i osnovana sumnja da su krivična dela vršili korišćenjem svojih službenih položaja, uticaja poznanstava i veza, te da njihovo kriminalno organizovanje nije bilo usmereno na jednu radnju, niti u tom smislu vremenski ograničeno, to ove okolnosti po oceni veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni ukoliko bi se našli na slobodi mogli ponoviti krivično delo, pa im je neophodno odrediti pritvor po navedenom zakonskom osnovu“.

Pritvor je prema podnositeljki ustavne žalbe ukinut 28. aprila 2009. godine rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki.P. 4/09.

4. Odredbama člana 27. Ustava na čiju se povredu podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito i da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (stav 3.).

Prema odredbi člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštit u ljudskih prava i osnovnih sloboda svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1. tačka c) ovog člana biće bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja i da se puštanje na slobodu može usloviti jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 i 122/08), (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st 1. do 3.); da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (član 142. stav 2. tačka 3)).

Odredbama člana 143. ZKP je, pored ostalog, bilo propisano: da se pritvor određuje rešenjem nadležnog suda (stav 1.); da rešenje o određivanju pritvora sadrži: ime i prezime lica koje se pritvara, krivično delo za koje se ono okrivljuje, zakonski osnov za pritvor, vreme na koje je određen pritvor, vreme lišenja slobode, pouku o pravu na žalbu, obrazloženje osnova i razloga za određivanje pritvora, službeni pečat i potpis sudije koji određuje pritvor (stav 2.); da se rešenje o pritvoru predaje licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najdocnije u roku od 24 sata od časa lišenja slobode, odnosno privođenja istražnom sudiji i da se u spisima mora naznačiti dan i čas lišenja slobode i predaje rešenja (stav 3.).

Odredbama člana 227. ZKP bilo je, pored ostalog, propisano: da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu neko lice lišiti slobode ako postoji ma koji razlog predviđen u članu 142. ovog zakonika za određivanje pritvora, ali su dužna da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom istražnom sudiji, osim u slučaju iz člana 229. ovog zakonika i da će prilikom dovođenja, ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova obavestiti istražnog sudiju o razlozima i o vremenu lišenja slobode (stav 1.); da lice lišeno slobode mora biti poučeno kako je to predviđeno u odredbi člana 5. ovog zakonika (stav 2.); da ako je zbog neotklonjivih smetnji sprovođenje lica lišenog slobode trajalo duže od osam sati, službeno lice organa unutrašnjih poslova je dužno da istražnom sudiji ovakvo zakašnjenje posebno obrazloži, o čemu će istražni sudija sačiniti belešku, odnosno zapisnik i da će istražni sudija u zapisnik uneti i izjavu lica lišenog slobode o vremenu i mestu lišenja slobode (stav 3.).

Odredbama člana 228. ZKP bilo je propisano: da je, pored ostalog, istražni sudija dužan da licu lišenom slobode, koje mu je dovedeno, pored ostalog, odmah saopšti da može uzeti branioca (stav 1.); da ako lice lišeno slobode ne obezbedi prisustvo branioca u roku od 24 sata od kada mu je to u smislu stava 1. ovog člana omogućeno, ili izjavi da ne želi da uzme branioca, istražni sudija je dužan da ga bez odlaganja sasluša (stav 2.); da će istražni sudija odmah posle saslušanja odlučiti da li će lice lišeno slobode pustiti na slobodu ili će odrediti pritvor (stav 4.); da ako javni tužilac u vreme saslušanja nije podneo zahtev za sprovođenje istrage, a ne podnese ga ni u roku od 48 sati od časa određivanja pritvora, pritvoreno lice pustiti na slobodu (stav 5).

Članom 229. ZKP bilo je, pored ostalog, propisano: da lice lišeno slobode prema članu 227. stav 1, kao i osumnjičenog iz člana 226. st. 7. i 8, organ unutrašnjih poslova može izuzetno zadržati radi prikupljanja obaveštenja (član 226. stav 1) ili saslušavanja najduže 48 sati od časa lišenja slobode, odnosno odazivanja na poziv (stav 1.); da o zadržavanju organ unutrašnjih poslova odmah, a najkasnije u roku od dva sata, donosi i zadržanom licu uručuje rešenje i da u rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja (stav 2.); da protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i branilac imaju pravo žalbe, koja se odmah dostavlja istražnom sudiji i da je istražni sudija dužan da o žalbi odluči u roku od četiri sata od prijema žalbe, kao i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

5. Ustavni sud je, ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta člana 27. Ustava i člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštutu ljudskih prava i osnovnih sloboda , konstatovao da se odredbe člana 5. stav 3. Konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenog članom 29. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud postojanje istaknute povrede prava cenio u odnosu na označenu odredb u Ustava.

Polazeći od Ustavom utvrđene sadržine zajemčenih prava čije povrede podnositeljka ističe, a imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice i okolnosti i odredbe važećeg procesnog zakona kojim se uređuju pravila postupanja u krivičnom postupku, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Pravo na ličnu slobodu, garantovano članom 27. stav 1. Ustava, predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava, te se stoga ustavotvorac nije zadržao samo na tome da utvrdi da je lišenje slobode, kao ograničenje ovog prava, dopušteno iz razloga i u postupku koji je predviđen zakonom i saglasno opštem načelu ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, već se samim Ustavom jemči niz posebnih prava svakom licu koje se nađe u situaciji da mu pravo na ličnu slobodu bude ograničeno. Ova dodatna ustavna jemstva imaju za cilj da obezbede da do ograničenja prava na ličnu slobodu dolazi samo kada je to neophodno, da se ovo ograničenje svede na najkraće neophodno vreme i da se licu kome je pravo na ličnu slobodu ograničeno omogući zaštita njegovih prava. U tom smislu, odredbe čl. 27. do 31. Ustava utvrđujući prava lica kojima je ograničena lična sloboda, istovremeno utvrđuju konkretne obaveze državnih organa (organa unutrašnjih poslova i sudova) u odnosu na takvo lice. Kako Ustav dopušta dva vida ograničenja prava na ličnu slobodu – lišenje slobode bez odluke suda, koje može trajati najduže do 48 časova i pritvor – lišenje slobode na osnovu odluke suda, to su Ustavom utvrđena različita prava koja se svakome jemče zavisno od toga po kom osnovu mu je lična sloboda ograničena.

Odredbom člana 29. stav 2. Ustava je utvrđeno da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, bidi predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu.

Odredbama čl. 30. i 31. Ustava jemče se prava licu koje je pritvoreno na osnovu odluke suda, pri čemu se odredbe člana 30. Ustava odnose na postupak određivanja pritvora, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora tokom različitih faza krivičnog postupka, odnosno na mogućnost produžavanja pritvora u toku krivičnog postupka.

Iz navedenih Ustavnih normi sledi da se pritvaranjem ne smatra lišenje slobode nekog lica od strane organa unutrašnjih poslova, niti njegovo dovođenje – predavanje nadležnom sudu, već pritvaranje nastupa onog časa kada je nadležni sud prema nekom licu doneo rešenje o određivanju pritvora, od kog trenutka to lice ima svojstvo pritvorenika. Jedan od osnovnih ciljeva ustavnih prava koja se jemče u slučaju lišenja slobode uopšte, pa tako i u slučaju određivanja pritvora, je da pritvorenik, imajući u vidu težinu ove mere, u što kraćem roku bude upoznat sa razlozima zbog kojih je pritvoren i zakonskim osnovom po kome mu je pritvor određen, kako bi mogao efikasno ostvariti pravo na žalbu protiv takve odluke i potom u što kraćem roku dobiti pravnosnažnu sudsku odluku o zakonitosti pritvaranja. Da bi pritvor bio dopušten u smislu stava 1. člana 30. Ustava, potrebno je da su kumulativno ispunjena dva uslova: 1) da nadležni sud utvrdi da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret i 2) da sud utvrdi da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Pravilno i potpuno utvrđenje postojanja ova dva uslova zahteva određeno vreme i to pre svega za saslušanje osumnjičenog, kao i za utvrđivanje drugih činjenica koje su od značaja za zakonito određivanje pritvora, vreme koje je, po prirodi stvari, različito u zavisnosti od toga da li se osumnjičenom stavlja na teret izvršenje jednog ili više krivičnih dela, kao i od toga da li postoji osnovana sumnja da je u izvršenju krivičnog dela učestvovalo više lica.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe lišena je slobode 10. februara 2009. godine u 09.10 časova. Organ unutrašnjih poslova je odmah po lišenju slobode, u skladu sa ovlašćenjem iz člana 229. ZKP, doneo rešenje o zadržavanju i o tome obavestio istražnog sudiju Okružnog suda u Beogradu i zamenika Okružnog javnog tužioca u Beogradu i obezbeđena su joj sva prava koja joj po zakonu pripadaju (donošenje i uručenje rešenja odmah, a najkasnije u roku od dva sata, navođenje dela za koje se osumnjičena tereti, navođenje osnova sumnje, navođenje dana i časa lišenja slobode, pravo žalbe koja se odmah dostavlja istražnom sudiji, dužnost istražnog sudije da o žalbi odluči u roku od četiri sata od prijema žalbe, dužnost organa unutrašnjih poslova da o zadržavanju odmah obavesti istražnog sudiju i dr.). Zadržavanje osumnjičene (ovde podnositeljke ustavne žalbe) moglo je po tom rešenju trajati najduže 48 časova, dakle do 12. februara 2009. godine u 09.10 časova, do kog roka je podnositeljka ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 29. stav 2. Ustava, morala biti predata nadležnom sudu, koji je potom dužan da bez odlaganja sasluša privedeno lice i da odmah nakon saslušanja odluči da li će privedenog pustiti na slobodu ili će odrediti pritvor.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje je bio obavešten o lišenju slobode podnositeljke ustavne žalbe čim joj je zadržavanje određeno (10. februara 2009. godine), krivičnu prijavu je primio 12. februara 2009. godine u 9.15 časova, a zahtev za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva istog dana u 15.40 časova, nakon čega je u 17.00 časova započeo saslušanje prvoosumnjičenog lica. Saslušanje podnositeljke ustavne žalbe istražni sudija je započeo 12. februara 2009. godine u 22.35 i dovršio 13. februara 2009. godine u 00.33 časova. Saslušanje podnositeljke ustavne žalbe je obavljeno u prisustvu njenog branioca i nakon saslušanja je doneto rešenje o sprovođenju istrage koje su, pored ostalih, potpisali podnositeljka i njen branilac i odrekli su se prava na žalbu. Nakon saslušanja, istražni sudija je doneo i rešenje o određivanju pritvora.

Imajući u vidu navedeno, a posebno činjenicu da je istražnom sudiji privedeno ukupno 19 lica, među kojima je bila i podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je postupanje nadležnog suda i organa unutrašnjih poslova bilo u skladu sa naročito hitnim postupanjem i da je podnositeljka bez odlaganja izvedena pred istražnog sudiju, na način predviđen Ustavom i ZKP, te da su navodi podnositeljke da je od 12. februara 2009. godine u 09.10 časova (kada joj je isteklo policijsko zadržavanje) do 13. februara 2009. godine u 01.00 časova (kada je istražni sudija doneo rešenje o određivanju pritvora) bila nezakonito lišena slobode ukupno 16 sati neosnovani.

Polazeći od iznetog, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe u potpunosti obezbeđeno poštovanje principa pravne sigurnosti i da joj je pružena zaštita od proizvoljnog postupanja državnih organa, te da stoga osporenim rešenjima i radnjama nisu povređena prava na koja se pozvala. Ustavni sud dodatno ističe da je podnositeljki u punoj meri obezbeđeno da sud o osnovanosti vođenja krivičnog postupka i određivanju mere pritvora odluči bez odlaganja, a što je jedan od osnovnih ciljeva ustavnih garancija koje se jemče licu lišenom slobode.

S obzirom na obavezu suda da ispita sve okolnosti koje su od značaja za odluku o određivanju pritvora, dežurni istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je imao obavezu da pre odlučivanja sasluša kako podnositeljku ustavne žalbe, tako i 18 saosumnjičenih. Naime, da bi bio ispunjen prvi uslov ustavne dopuštenosti pritvora, postojanje osnovane sumnje, nadležni sud je prethodno morao da izvrši uvid u sve do tada prikupljene dokaze i sasluša osumnjičenog i druge saosumnjičene, ukoliko ih ima. Tek nakon toga sud može da pristupi ispitivanju postojanja drugog utvrđenog uslova, a to je da li je određivanje pritvora neophodno kao mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Stanovište Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, je da zahtev za posebnom ažurnošću ne podrazumeva da hitnost treba da zameni na bilo koji način propisno sprovođenje pravde i obavezu sudije da razjasni sve činjenice i okolnosti bitne kako za konkretan krivični predmet, tako i za odlučivanje o pritvoru. Sud u Strazburu zaključuje: „Sud mora pokazati posebnu ažurnost u vođenju predmeta lica koja su u pritvoru, bez obzira na postojanje jake sumnje ili druge relevantne okolnosti za lišavanje slobode (Iwanczuk protiv Poljske, broj 25196/94 od 15. novembra 2001. godine)“; „Međutim, još uvek se ne smatra da zahtev za posebnom ažurnošću treba da zameni na bilo koji način propisno sprovođenje pravde i postoji obaveza sudija da razjasne činjenice i prikupe dokaze pre suđenja (Matznetter protiv Austrije, odluka broj 2178/64 od 10. novembra 1969. godine i B. protiv Austrije, odluka broj 11968/86 od 28. marta 1990. godine)“.

6. U odnosu na navode podnositeljke ustavne žalbe da ni branilac niti porodica nisu znali gde se ona nalazi u periodu od 09.10 časova 10. februara 2009. godine do 01.00 časova 13. februara 2009. godine, da joj je u odnosu na rešenje o zadržavanju protekao rok za žalbu od četiri sata, jer je saslušanje pred ovlašćenim službenim licem započelo u 16.15, da joj prilikom saslušanja pred ovlašćenim službenim licem nisu predočene činjenice u vezi sa delom za koje se sumnjiči, da je lišena slobode po osnovu koji nije predviđen članom 5. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i da je način dostavljanja rešenja o određivanju pritvora braniocu nezakonit, Ustavni sud je ocenio neosnovanim. Naime, iz dokaza pribavljenih tokom ovog ustavnosudskog postupka, Ustavni sud je na nesumnjiv način utvrdio da je branilac podnositeljke ustavne žalbe bio prisutan i prilikom donošenja rešenja o zadržavanju i prilikom njenog saslušanja u policiji i pred istražnim sudijom, te da je na Zakonikom propisan način bila upoznata sa krivičnim delima koja su joj stavljena na teret. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe i njen branilac su protiv rešenja o zadržavanju u svakom trenutku mogli da izjave žalbu, jer poseban rok Zakonikom o krivičnom postupku nije propisan, što nisu učinili, a rok od četiri sata je rok u kome je istražni sudija dužan da odluči o izjavljenoj žalbi. Zatim, način dostavljanja prvostepenog rešenja ne može se dovesti u vezu sa istaknutiom povredom prava iz člana 27. Ustava, kao ni tvrdnja da je pritvor prema podnositelji određen iz razloga koji Konvencija ne predviđa, jer je članom 5. stav 1. tačka c) utvrđeno, pored ostalog, da je lišenje slobode dopušteno „kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela“.

Ustavni sud je cenio i navode podnositeljke ustavne žalbe da „rešenje o određivanju pritvora ne sadrži valjane razloge za svakog od okrivljenih pojedinačno“, odnosno „da je doneto grupno rešenje o određivanju pritvora“, ali naglašava da se ove povrede mogu, prema dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, ceniti u odnosu na odredbe člana 30. Ustava. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe preko punomoćnika, koji je advokat, istakla samo povredu iz člana 27. Ustava, a da se Ustavni sud kreće u granicama postavljenog zahteva, to je i u ovom delu ustavnu žalbu odbio.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog navodno nezakonitog lišenja slobode

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti