Uskraćivanje prava na reviziju u radnom sporu pred Vrhovnim sudom

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je J. K. odbačena revizija u radnom sporu. Utvrđena je povreda prava na pravno sredstvo zbog pogrešnog tumačenja procesnih pravila.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. K. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. K. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1823/20 od 8. septembra 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1823/20 od 8. septembra 2020. godine i određuje da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3837/19 od 9. marta 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. K. iz Novog Sada je 14. januara 2021. godine, preko punomoćnika S. H. B., advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1823/20 od 8. septembra 2020. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 36. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe osporava pravnu ocenu Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u radnom sporu, pozivajući se, pored ostalog, na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Podnositeljka ukazuje da joj je bila izrečena opomena sa najavom otkaza zbog učinjene povrede radne discipline sa najavom da će joj biti otkazan ugovor o radu bez ponovnog upozorenja ukoliko u narednom periodu od šest meseci ponovo učini povredu radne discipline; da je preinačujućom odlukom drugostepenog suda pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev da se rešenje kao nezakonito poništi; da, pored toga što joj je uskraćeno pravo na reviziju, bez obzira na procesne odredbe koje joj garantuju to pravo, podnositeljka smatra da je netačno utvrđeno u osporenoj odluci da predmet spora ne predstavlja spor o prestanku radnog odnosa, jer, naprotiv, ako posle ostavljenog na snazi rešenja poslodavca „budu ispunjeni neki uslovi, podnositeljki će u skladu sa tim rešenjem prestati radni odnos“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1823/20 od 8. septembra 2020. godine podnositeljki povređeno pravo iz člana 36. Ustava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. jula 2017. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog- V, Novi Sad, radi poništaja rešenja tuženog broj 00-284/1 od 9. maja 2017. godine kojim joj se izriče opomena sa najavom otkaza zbog učinjene povrede radne discipline i najavljuje da će joj biti otkazan ugovor o radu bez ponovnog upozorenja ukoliko u narednom roku od šest meseci ponovo učini istu povredu radne discipline.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2195/18 od 16. jula 2019. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini i tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 3837/19 od 9. marta 2020. godine, kojom je navedenu prvostepenu presudu preinačio tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje radi poništaja kao nezakonitog rešenja tuženog V. broj 00-284/1 od 9. maja 2017. godine i obavezao tužilju da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u celini.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1823/20 od 8. septembra 2020. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena; da je u parnicama iz radnih odnosa, saglasno članu 441. Zakona o parničnom postupku, dozvoljenost revizije ograničena na sporove o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da se u konkretnom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, već je predmet spora ocena zakonitosti rešenja kojim je tužilji, zbog učinjene povrede radne discipline predviđene ugovorom o radu, izrečena opomena sa najavom otkaza, zbog čega revizija tužilje nije dozvoljena.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena ako je - 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

ZPP u Glavi XXIX uređuje postupak u parnicama iz radnih odnosa, pa je tako odredbom člana 436. propisano da ako u toj glavi ne postoje posebne odredbe, u parnicama iz radnih odnosa primenjivaće se ostale odredbe ovog zakona, dok je poslednjom odredbom ove glave (član 441.) propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i druge relevantne odredbe ZPP, a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-5083/16 od 5. jula 2018. godine (videti na veb-stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, prevashodno, zasniva na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem, proizvoljno, nepravilno i suprotno smislu odredaba ZPP, podnositeljki uskratio pravo na pravno sredstvo – reviziju i pored toga što je to pravo garantovano odredbama procesnog prava, čime je postupio protivno navedenoj odredbi Ustava, jer nije meritorno odlučio o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena.

Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava mišljenja da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, stav 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem odbačena revizija podnositeljke u parnici iz radnog odnosa, jer je revizijski sud, pozivajući se na odredbu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, ocenio da je ista nedozvoljena. Vrhovni kasacioni sud, obrazlažući takvu svoju ocenu, je naveo da se u konkretnom slučaju ne radi o parnici u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, u smislu člana 441. ZPP, kada je revizija uvek dozvoljena, te da pravno dejstvo ove posebne norme isključuje primenu opšteg pravila o dozvoljenosti revizije zbog preinačenja prvostepene presude u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Što se tiče postupka u sporu iz radnog odnosa, kao posebnog parničnog postupka, koji je kao takav regulisan odredbama ZPP, Ustavni sud konstatuje da se u tim parnicama odlučuje o pravu, obavezi ili odgovornosti koja za zaposlenog nastaje u tom odnosu.

Međutim, Ustavni sud dalje ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama ZPP, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite, po kojima se postupa i odlučuje. Dakle, revizija je ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz određenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Istim zakonom, odredbom člana 441, bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o (ne)dozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je preinačena nižestepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog zakona, pri čemu je takva primena propisa bila na štetu podnositeljke.

Ustavni sud ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud, razmatrajući isto pitanje primene noveliranih procesnih pravila i dozvoljenost revizije prema Zakonu o parničnom postupku i njegovim izmenama i dopunama, na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke kojima je, između ostalog utvrđeno da će se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjivati ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine, a isti stav izrazio je i prilikom usvajanja dopunskih zaključaka od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine kada je mogućnost izjavljivanja revizije i kod preinačujuće drugostepene presude isključio za neke sporove (npr. sporovi male vrednosti, parnice zbog smetanja državine ili ako je posebnim zakonom propisano da revizija nije dozvoljena).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1823/20 od 8. septembra 2020. godine povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog revizijskog rešenja i određivanjem da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3837/19 od 9. marta 2020. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno rešenje i da će revizija podnositeljke ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Vrhovnim sudom, to Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Uskraćivanje prava na reviziju u radnom sporu pred Vrhovnim sudom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti